„Poniženje - to je ključna reč. Nakon svih vekova naše civilizacije, nakon svega što smo dali ljudskoj rasi, od Zapada smo dobili samo jedno: poniženje", pričao je Ču Enlaj. Komunizam je bio odgovor Kine na ta poniženja.

Kineski pesnik Van Sju Bo napisao je sledeće stihove o KP Kine: 

Već iz prvog stiha jasna je snažna povezanost Kine i komunizma. Kaže se: „Bez komunista, nema Kine". Kako je mogućno da je Nebesko carstvo koje je trajalo hiljadama godina postalo toliko povezano i identifikovano sa jednom ideologijom koja je zemlji omogućila prosperitet i očuvanje nacionalnog dostojanstva, čak i kada je ta ideologija napuštena u većem delu sveta? Odgovor bi morao da bude da je ona u kineskom slučaju nešto više od pukog ideološkog aparata.

Prva decenija XX veka bila je vreme velikog previranja u Kini. Jedan od najuticajnijih kineskih političara svog vremena, general Li Hunčan, u svom tužnom pismu carici Cisi nešto pre svoje smrti 1901. zaključio je da Kina nije u stanju da vodi rat sa zapadnjacima. „Gledajući na to pita­nje kao osnovno pitanje integriteta našeg carstva, ko bi bio tako budalast da ispali projektil na pacova u blizini neprocenjivog komada porcelana?", pisao je Li.

Ali zemlja je sve dublje padala pod vlast stranaca, tako da je 1911. nestalo dinastije Ćing i Nebeskog carstva. Bio je to početak velikih nereda, nesigurnosti i nestabilnosti u Kini, kojom počinju da vladaju tri vojne klike koje su podelile zemlju, sa mnoštvom lokalnih bandi koje su pljačkale i terorisale stanovništvo.

Tri puta u komunizam

Komunistička ideja u Kini njihala se između nacionalizma i internacionalizma, proletarijata i seljaštva, urbanizacije i zaostalih ruralnih predela i masa. U ovim suprotnostima izrastale su i vodeće ličnosti koje su, zavisno od vlastitog porekla, društvenog statusa i kontakata sa svetom, gradile svoj pogled na mogućnost proleterske revolucije u Kini.

Do 1935. godine, kada Mao Zedung postaje vođa kineskih komunista, u idejnom razvoju Komunističke partije Kine možemo da uočimo tri perioda.

Prvi period obuhvata vreme od pojave prvih komunističkih organizacija u Kini 1919, stvorenih uz pomoć instruktora Kominterne, do početka saradnje sa Kuomintangom 1923.

Drugi period je vreme period saradnje s Kuomintangom do izbora tzv. „boljševičkog rukovodstva" 1931. godine. 

Treći period je „boljševičko-sovjetski", koji traje do 1935. i održavanja Zunji konferencije, kada dolazi do raskida sa ovom linijom i posle koje počinje uspon Mao Zedunga.

Na ideološkom planu, najvažniju ulogu u širenju marksizma imala je pojava prevoda Marksovog Manifesta komunističke partije. Prvi deo Manifesta se na kineskom pojavio u novembru 1919. godine, iako su njegovi pojedini delovi bili prevedeni još 1909. - tada je to bilo najznačajnije marksističko delo prevedeno na kineski. Kapital je preveden mnogo kasnije.

Kako je bilo mogućno da se komunizam razvije u društvu koje praktično nije imalo nikakvog dodira s komunističkom ideologijom, osim studenata koji su ga upoznali u Evropi i Rusiji, a zatim da se uspostavi kao dominantna ideja u nerazvijenoj seljačkoj i polufeudalnoj zemlji?

Oktobarski svetionik

Posle Oktobarske revolucije, Rusija je za kineske komuniste postala svetionik. Marksizam kao ideologija u Kini se širio postepeno, ali je uspeh boljševika u Rusiji jako zaintrigirao kineske patriote i intelektualce. Marksizam je došao kao ideja koja govori o tome kako se istorija kreće napred i mnogi su ga početkom 1920-ih prihvatali jer su smatrali da on omogućava Kini revoluciju poput one u Rusiji, čime bi se spasila nacija, uništila nazadnost i oslobodila energija preplašenog naroda.

Najvažnije teme untarkineksih sporova tiču se načina i metoda borbe, budući da u Kini nije bilo značajnog radništva. Od 400 miliona stanovnika, koliko je Kina tada brojala, bilo je samo dva miliona radnika, dakle manje od jednog procenta. Kominterna je stoga stajala na stanovništu da je u Kini potrebna prvo nacionalno-demokratska borba koja je uključivala saradnju sa Kuomintangom, Kineskom nacionalističkom partijom predvođenom Sun Jatsenom, da bi se stvorili uslovi za socijalističku revoluciju. Drugo pitanje je bilo ko bi bio subjekt revolucije, ako nema radništva. Može li to da bude seljaštvo, kao što je to smatrao Mao Zedung, koji je zbog toga dobio i pogrdan nadimak „seljačkog revolucionara"?

Iako se sve dešavalo u zemlji koja je bila marksistička periferija, ovo nisu bila nimalo sporedna pitanja. Upravo će ona dovesti do prvog velikog rascepa u međunarodnom komunističkom pokretu posle Oktobarske revolucije jer će „kinesko pitanje" i kineska revolucija predstavljati kulminaciju sukoba između Trockog i Staljina 1927. i 1928. godine, kada je Trocki definitivno isključen iz redova sovjetskih komunista. 

Četvrti maj 1919.

O tome koliko je za usvajanje i primenu marksizma u Kini osećanje nacionalnog ponosa bilo važnije od klasne strukture i boljševičkih dogmi, govori i pojava i delovanje „Pokreta 4. maj". Japan je u vreme Prvog svetskog rata pred Kinu postavio „21 zahtev" koje je predsednik tadašnje pekinške Vlade, Juan Šikaj, usvojio kako bi se uz pomoć Japanaca proglasio za cara, a posleratna Versajska konferencija nije udovoljila kineskom zahtevu za povlačenjem stranih trupa iz Kine i odobrila je japansku okupaciju kineskih teritorija. Ovakva odluka Pariske mirovne konferencije ogorčio je Kineze, pa je 4. maja 1919. preko 5.000 studenata Pekinškog univerziteta izašlo na barikade, a talas solidarnosti sa studentima zahvatio je celu zemlju.

Bila je to atmosfera u kojoj su sazrevale marksističke revolucionarne ideje. Komunistička internacionala plodno tle i saveznike za delovanje nalazila je u prvom redu u „antiversajskim sredinama" koje su želele reviziju ovog mirovnog ugovora. To su bile Rusija, odnosno SSSR, Nemačka i Kina. U sve tri zemlje komunistička revolucija se nazirala.

Početak komunističkog delovanja Kominterne u Kini povezuje se s Drugim kongresom Kominterne (1920), ali prvi kontakti ruskih komunista sa predstavnicima revolucionarne inteligencije Kine započeli su odmah nakon formiranja III Komunističke internacionale, početkom marta 1919.

Prvi kongres KP Kine

Revolucionarne narodnooslobodilačke ideje zasnovane na doktrinama pozajmljenim iz Evrope, koje su se u punoj snazi pokazale već na početku XX veka, u eri „buđenja Azije" doprinele su stvaranju omladinskih kružoka za proučavanje najradikalnije i najdetaljnije razrađene doktrine revolucionarnog spasenja - marksizma. Među njihovim učesnicima mogle su se sresti pristalice i anarhizma i „legalnog marksizma", kao i nacionalisti i uopšte slučajni saputnici.

N.G. Burtman, član Harbinske ilegalne Ruske komunističke partije (boljševika) u to vreme u Pekingu se sastao sa Li Dažaom, profesorom ekonomije i direktorom biblioteke Univerziteta u Pekingu, koji je prvi u Kini skrenuo pažnju na značaj boljševičkog iskustva i počeo intenzivno da propagira ruski komunizam. Burtman je u jesen 1919. ocenio Li Dažaoa „odličnim marksistom".

Prvi kongres Komunističke partije Kine održan je ilegalno od 23. do 2. avgusta 1921. godine u Šangaju i Jankingu. Na njemu je učestvovalo 13 delegata koji su predstavljali 7 marksističkih krugova koje je činilo ukupno 53 ljudi, članova Komunističke partije.

Kongresu su prisustvovali i predstavnik Kominterne Maring (partijski pseudonim holandskog komuniste Henka Snevlita) i predstavnik Dalekoistočnog sekretarijata Izvršnog komiteta Kominterne Nikoljski (partijski pseudonim Vladimira Abramoviča Nejmana).

Delegati su izabrali Centralni biro na čelu sa Čen Dusjuom. Nespremnost kineskih komunista da sarađuju s drugim partijama demokratske orijentacije, koja se manifestovala u odlukama kongresa, bila je u suprotnosti sa principima Kominterne i zahtevala je značajne napore njenih predstavnika da promene stav rukovodstva KP Kine po ovom pitanju.

Uloga Konstantina Stojanovića u nastanku KP Kine

Zanimljivo je da se među Kominterninim delegatima koji su pripremali osnivački kongres KP Kine nalazila i ličnost za koju bi se moglo reći da dolazi iz naših krajeva, da ne kažemo iz Srbije - K.A. Stojanović. O njemu postoje sasvim oskudni podaci.

Kada je Kominterna početkom 1920. uspostavila neposredne kontakte sa Sun Jatsenom, vođom Kuomintanga, odlučeno je da se uspostave i stalni kanali za razmenu informacija, pa je u avgustu 1920. kao dopisnik telegrafskih agencija ROSTA i DALTA (Dalekoistočna telegrafska agencija), zvanično otvorenih 1921, u Kinu upućen upravo K.A. Stojanović. Ove novinske agencije su upoznavale Sovjete sa stanjem u Južnoj Kini, a Sun Jatsena, Koumintang i južnokinesku štampu snabdevali informacijama o događajima u Rusiji.

Predstavnik Omladinske komunističke internacionale i Dalekoistočnog biroa Kominterne, S.A. Dalin, jedini je ostavio svoja sećanja na susret sa Stojanovićem 22. aprila 1920. godine: „Otišao sam najpre u Dunšan gde su živeli Evropljani 'druge vrste'. Tu je živeo dopisnik agencije DALTA Stojanović. Stojanović, kao predstavnik nepriznate države, živeo je s porodicom u Dunšanu. Visokog rasta, s bradom, prijatan, uvek spreman da pomogne, ostavio je na mene veoma dobar utisak... Njegov jedini saradnik u agenciji bio je Vijetnamac iz francuske Indokine. Govorio je francuski, znao kineski i poznavao je politički život Južne Kine. Od Stojanovića sam dobio prve informacije o stanju na jugu, kojima sam bio iznenađen. U veoma mračnim crtama opisao je Sun Jatsena i njegovu vladu. Prema Stojanovićevim rečima, on je sporovodio neprijateljsku politiku prema radničkoj klasi. Sun Jatsenove saborce ocenjivao je kao militariste američke orijentacije. Njegove simpatije bile su na strani Čen Cunmina, generala koji je upravljao pokrajinom Guandun, koji se oslanjao na Englesku i koji je, navodno, podržavao radnički pokret i bio blizak s kantonskom organizacijom Komunističke partije... Potom je Stojanović promenio svoje gledište i radio sa mnom... Njegova pozicija izražavala je nečije poglede. Čije tačno, ja još nisam znao". 

Stojanović je aktivno delovao u širenju komunističkih grupa i ćelija u Kini. Tako je osnovao pekinšku komunističku grupu u leto 1920. Sledeća komunistička grupa koju je osnovao Stojanović bila je ona u Gandžou.

Sredinom 1922. Stojanović se preselio u Šangaj gde je postao sekretar sovjetskog konzulata.

Teško je nešto više reći o njegovom identitetu - da li je bio srpski komunista koji je dospeo u aparat Kominterne ili zarobljenik koji se pridružio boljševicima, ili je to samo bio još jedan pseudonim nekog Kominterninog boljševika koji su ih imali na gomili i služili se kako im je koje ime trebalo. Za K.A. Stojanovića se vezuju i imena/pseudonimi Konstantin Aleksejevič Mjačin i Vasilij Vasiljevič Jakovljev, a postoje i nepotvrđeni navodi da je upravo on bio nadležan da organizuje transport carske porodice Romanov u Jekatarinburg.

Drugi kongres KP Kine

Drugi Kongres KP Kine održan je 1922. u Šangaju. Dok je Prvi kongres bio sektaški, drugi Kongres je bio skrojen prema delegatu Kominterne, Holanđaninu Maringu, koji je pokušao i uspeo da izmeni partijsku liniju. U decembru 1921. Maring je posetio Sun Jatsena na jugu Kine i preporučio Kominterni savez između KP Kine i Kuomintanga.

Komunistička partija i nacionalisti su se tako udružili. Članovi Partije će se kao pojedinci pridružiti Nacionalističkoj partiji (Kuomintangu), ali će Komunistička partija i dalje postojati kao odvojena organizacija. Međutim, organizaciono vođstvo u „nacionalnoj revoluciji" biće u rukama Kuomintanga.

Saradnja KP Kine i Koumintanga bila je najkontroverzniji deo politike Kominterne koja je insistirala da se ova saradnja nastavi iako su se tome protivili mnogi vodeći kineski komunisti, uključujući Mao Zedunga.

Mao Zedung se već 1925. godine razišao sa zvaničnim linijom Komunističke partije o seljačkom pitanju. Razmimoilaženja su posebno došla do izražaja nakon objavljivanja njegovog rada „Izveštaj o ispitivanju seljačkog pokreta u Hunanu", a dostigla kulminaciju kada je Mao u novooslobođenim krajevima počeo da sprovodi u praksi svoja shvatanja o seljačkom pitanju.

U takvim uslovima, 1926. je zamišljena operacija ujedinjenja Kine, nazvana „Severna ekspedicija". „Severna ekspedicija" bila je vojni plan Nacionalne revolucionarne armije protiv pekinške vlade i regionalnih gospodara. Cilj akcije bilo je ponovno ujedinjenje Kine, izdeljene posle 1911. godine.

„Severna ekspedicija" postala je tačka razmimoilaženja između Staljina i Trockog. Staljin je u brojnim prilikama ohrabrivao Komunističku partiju da sarađuje s Kuomintangom, pošto je smatrao da je Kuomintang sposobniji da izvrši kinesku revoluciju. Na konferenciji Kominterne 1926. Staljin je objasnio nastavak podrške Kuomintangu rečima da bi „napuštanje Kuomintanga od strane komunista bilo najsmrtonosnija greška", naglašavajući da Komunistička partije Kine treba da radi kroz novu vladu, stvarajući most između države i seljaka.

Sa druge strane, Trocki je bio protiv saradnje s Kuomintangom, jer je verovao da je ona protivna konceptu proleterske revolucije.

U septembru se nekoliko grupa Kuomintanga udružilo u novoj vladi koju je u Nanjingu formirao Čang Kaj Šek, koji je postao šef Centralnog izvršnog komiteta Kuomintanga i vrhovni komandant. Pokrenuta je operacija protiv Pekinga, koji je u svojim rukama držao Čang Zuolin, vođa severne i centralne grupe militarista. Kuomintangove trupe zauzele su Peking, a sovjetske savetnike zamenili su - nemački oficiri. Započelo je postepeno pomirenje Kuomintanga sa zapadnim silama. Pokušaj komunističkog puča u Kantonu decembra 1927. godine i stvaranje sovjeta u tom gradu propali su i završili se novim krvoprolićem.

Sovjetske baze

U februaru 1928. godine, Kominterna je okrivila Komunističku partiju Kine za sopstvene greške u kineskom pitanju, tačnije za neuspehe staljinističkog kursa, optužujući svoje rukovodstvo za „desničarski oportunizam". Generalni sekretar KP Kine Čen Dusju smenjen je sa funkcije, a od partije je zatraženo da započne sa stvaranjem „sovjetskih baza".

Trocki i drugi opozicionari kritikovali su Staljina i staljinističko rukovodstvo Kominterne mnogim preciznim i suptilnim zapažanjima. U brojnim nastupima iz septembra i oktobra 1927. Trocki i Zinovjev traže uklanjanje Staljina i Buharina.

„Neophodno je odlučno ispravljanje naše linije u nacionalno revolucionanim pokretima, pre svega u Kini, likvidacija linije Martinova, Staljina i Buharina i povratak liniji Lenjina i odlukama II i IV Kongresa Kominterne. Inače, mi ćemo od pokretača da postanemo kočnica nacionalno revolucionarnih pokreta i neizbežno ćemo da izgubimo simpatije radnika i seljaka na Istoku", pisao je Trocki u septembru 1927.

Saopštenja koja piše Trocki potpisuju i poznati jugoslovenski revolucionari braća Vujovići, Vojislav, Grgur i Radomir, koji će zbog toga i da stradaju u Staljinovim čistkama.

Staljinova strategija koja nije dozvoljavala naoružavanje radnika i seljaka i ohrabrivala je saradnju sa buržoazijom, smatrala se ranjivom posle neuspeha Ujedinjenog fronta. Ovaj neuspeh kristalisao je zaokret od koncepta međunarodne revolucije ka „socijalizmu u jednoj zemlji", a Staljin više nikada nije verovao Komunističkoj partiji Kine, koju je kasnije zvao „margarinskim komunistima" koji su odstupili od marksističkog učenja, opredeljujući se za seljačku, a ne radničku revoluciju.

Mao, 28 boljševika i Dugi marš

U trećem periodu razvoja KP Kine dolazi do uspona grupe „28 boljševika" koju je vodio Vang Ming, dok je na drugoj strani bio je Mao Zedung sa svojim pristalicama. Obe grupe bi se mogle poistovetiti sa nacionalnim interesima: „28 boljševika" sa sovjetskim, Mao sa kineskim interesima.

Najvažnija karakteristika ove grupe je da su se svi vratili sa školovanja iz Moskve, imali su između 23 i 29 godina, a bili su snažni protivnici Trockog i pristalice Staljina. Njihov zaštitnik bio je Pavel Mif, rektor moskovskog Univerziteta „Sun Jatsen", koji ih je praktično doveo na čelo KP Kine i omogućio smenjivanje dotadašnjeg rukovodstva. Počela je boljševizacija partije i njeno organizovanje po sovjetskom modelu i stvaranje „sovjeta" u Kini 

U jesen 1934. kineska Crvena armija više nije bila u stanju da brani centralnu Sovjetsku republiku u pokrajini Đangsi i pred nadiranjem Kuomintanga bila je prinuđena da se povuče. Ova operacija kasnije se proslavila kao „Dugi marš". Prvobitno je Crvena armija trebalo da ode u susednu provinciju Hunan i nije planirano da marš bude dug. Ali kako je Kuomintang blokirao planiranu rutu i napao komuniste, Crvena armija je krenula dalje na Zapad i tokom marša dugog 9.000 kilometara tokom 370 dana pretrpela velike gubitke, od 90.000 vojnika ostalo je samo njih 30.000.

U vreme Dugog marša, između 15. i 17. januara 1935. održana je konferencija u Zunjiu koja je odigrala važnu ulogu u kineskoj i zapadnoj istoriji i često se karakteriše kao najvažnija, ili jedna od najvažnijih konferencija u istoriji Komunističke partije Kine. To je bio najvažniji sastanak Politbiroa u čitavoj istoriji stranke, jer je ona dramatično preokrenula partijsku politiku i prekomponovala je u korist Mao Zedunga, čoveka koji je tada postao njena dominantna ličnost. Glavni razlog za to bio je katastrofalan početak Dugog marša, kada je i Ču Enlaj promenio stranu i podržao Maoa. 

Za razliku od Lenjina i Trockog koji su rusku revoluciji gledali kao na okidač za svetsku revoluciju, Maovi pogledi su uvek bili „sinocentrični". Maova vera u krajnji uspeh permanentne revolucije imala je uporište u ideologiji, tradiciji i u kineskom nacionalizmu.  Ali jedno od najvažnijih svakako je bila i vera u otpornost, snagu i koheziju kineskog naroda.

U jednom eseju iz 1919. godine, Mao je napisao: „Usuđujem se da napravim sledeću tvrdnju: jednog dana reforma kineskog naroda će biti dublja od bilo kog drugog naro­da, a društvo kineskog naroda će biti sjajnije od bilo kog drugog naroda. Veliko jedinstvo kineskog naroda će se ostvariti mnogo ranije nego na drugim mestima ili kod drugih naroda."

Kineski komunizam i čist obraz

Austrijski nadvojvoda i jedan od retkih ličnih svedoka celog XX veka, Oto fon Habsburg, u razgovoru koji smo vodili 2009. imao je jedinstveno objašnjenje pojave, trajanja i uspeha komunizma u Kini. Posle Bokserskog ustanka 1900. sklopljen je mir između Kine i evropskih država. Poseban ugovor je sklopljen između Nemačke i Kine, jer je nemački ambasador ubijen u ratu. Nemački car Vilhelm II u ugovoru je tada od Kine tražio jednu stvar koju niko drugi nije: tražio je da kineski princ dođe u Berlin i da se pokloni nemačkom caru. U to vreme u Kini takvo poklanjanje je rezervisano isključivo za cara Kine, pa je to što su Nemci tražili za Kineze značilo gubljenje obraza. Dan kada se princ naklonio ispred nemačkog cara - to je bio dan kada je stvoren komunizam u Kini.

„Njihov komunizam nije komunizam, već predstavlja trenutak kada je sve plemstvo Kine shvatilo koliko je važno sačuvati obraz", rekao je Habsburg. „To objašnjava i Ču Enlaj, koji je bio veliki mislilac i veoma uticajan čovek među velikim porodicama. Zato ćete u kineskom komunizmu naći mnogo ljudi koji slede veliku tradiciju kineskog plemstva. Oni su svuda". 

„Poniženje - to je ključna reč. Nakon svih vekova naše civilizacije, nakon svega što smo dali ljudskoj rasi, od Zapada smo dobili samo jedno: poniženje", pričao je Ču Enlaj, pušeći cigaru za cigarom na terasi kuće egipatskog predsednika Nasera u kairskom naselju Heliopolis, kada je u zimu 1961. učestvovao na čuvenom trojnom susretu sa Naserom i Nehruom.

Čvorić po čvorić

Kada sam pre skoro četvrt veka razgovarao s jednim od impresivnih kineskih ministara spoljnih poslova, Huang Huom, on je naveo da reforme u Kini mogu uspeti samo ukoliko imaju razumevanje i podršku društva kao celine, a za takvo razumevanje i podršku treba vremena. „Kinesko iskustvo pokazuje da reforme ne moraju obavezno da počnu od najtežih i temeljnih stvari, nego se isprepletani problemi mogu rešiti 'čvorić po čvorić'. Mi smo počeli proboj na mestima gde je mogućnost uspeha bila najveća, a otpor najmanji", objasnio je Huang Hua.

U članku za časopis Forin Afers, Ven Đabao, kineski premijer od 2003. do 2013. - u doba kada je Kina čvrsto postavila temelje svog uspeha - upozorio je da su „šanse retke i prolazne", i podsetio da je Kina propustila ranije šanse zbog „velikih grešaka, naročito desetogodišnje katastrofe 'velike Kulturne revolucije'. Prva petina novog veka je period šansi koji mi moramo da čvrsto ugrabimo i u kome možemo dosta da postignemo." Dobro korišćenje ove prilike, ocenio je Ven, trebalo bi da bude od izuzetne važnosti za ciljeve kineskog razvoja.

Kineski vokabular je veoma delikatan. „Mirni rast" i „harmoničan svet" su teorije koje su izražavale principe klasične ere koja je obezbedila kinesku veličinu: postepeno, usklađeno sa trendovima i izbegavanjem otvorenog sukoba; organizovanjem oko moralnih principa za harmonični svetski poredak. Put do statusa velike sile, verovatno, bio je privlačan generaciji rukovodstva koja je odrasla tokom društvenog kolapsa u vreme „Kulturne revolucije", i koja je znala da njen legitimitet sada zavisi delom od pružanja umerenog bogatstva i udobnosti kineskom narodu i odmora od preokreta i oskudice iz prethodnog veka.

U zvaničnim kineskim izjavama fraza „mirni rast" u međuvremenu je prepravljena u frazu „miran razvoj", na osnovu primedbi da je pojam „rast" bio previše preteći i trijumfalistički. Kina odbija da je njen miran razvoj trik kojim Kina „skriva svoj sjaj i čeka svoju šansu", već je to iskrena politika jer najbolje služi kineskim interesima i uklapa se u međunarodnu stratešku situaciju.

Henri Kisindžer je u svojoj knjizi O Kini iz 2011. (koja će se narednih nedelja pojaviti i na srpskom jeziku), zaključio: „Period slabosti i neuspeha za Kinu - što se može nazvati i 'dugim kineskim devetnaestim vekom' - približavao se kraju. Peking je još jednom postao centar sveta, njihova civilizacija je još jednom izvor uzbuđenja i divljenja".