Sebastijan Horvat, laureat 53. Bitefa: Dobro pozorište ohrabruje ljude da misle

Reditelj Sebastijan Horvat poznat je po angažovanim predstavama koje se kritički odnose prema problemima sa kojima se suočava savremeni svet. Veruje da dobro pozorište ohrabruje ljude da misle, ali i da je pozorište pravo mesto gde se publici mogu predstaviti važna društvena pitanja.

Sebastijan je jedan od najpoznatijih i najkreativnijih reditelja u Sloveniji. Rođen je u Mariboru 1971.godine. Diplomirao u klasi legendarnog profesora i reditelja Dušana Jovanovića na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u Ljubljani, gde sada radi kao vanredni profesor. 

Njegove predstave dobile su brojne nagrade. Još kao student je za predstavu Elsinor, koja je bila svojevrsna scenska adaptacija Šekspirovog Hamleta, dobio Prešernovu nagradu za režiju, a za predstavu Alamut, u kojoj se bavio političkom manipulacijom u kontekstu religioznog fanatizma, Nagradu za najboljeg mladog reditelja na Salcburškom festivalu.

Dobio je i Šeligovu nagradu za najbolju predstavu u celini, za Romantične duše. Sve nagrade na 53. Bitefu pokupio je za predstavu Ali strah jede dušu koju je radio po adaptiranom scenariju Fasbinderovog filma iz sedamdesetih godina prošlog veka. U ovoj priči o ljubavi između starije nemačke čistačice i mladog marokanskog gasterbajtera, na neobičan način gradi paralelu sa današnjim oblicima ksenofobije, netrpeljivosti prema strancima i migrantima. Tako razvija neobičnu kritički i politički angažovanu predstavu koja se tiče ovog vremena.

Za RTS razgovaramo u Ljubljani gde mu je, uz specijalnu diplomatsku dozvolu zbog pandemije koronavirusa, mala srpska delegacija donela nagrade koje je dobio na 53. Bitefu. 

Ali ctrah jede dušu naslov je vaše predstave, koja je osvojila sve nagrade na 53. Bitefu (Grand pri „Mira Trailović", nagradu publike i nagradu Politike za najbolju režiju). Ispostavilo se da je Fasbinderovo delo iz sedamdesetih godina prošlog veka i danas aktuelno?

- Fasbinderovo delo Ali ctrah jede dušu nam se danas čini možda još strašnije nego u vreme njegovog nastanka: u tih 45 godina apsolutno ništa nismo naučili, sem o upravljanju našom lošom savešću. Kozmetičarckom virtuoznošću stvorili smo epiderm lažnog ekonomskog napretka koji je legalizovao sistemsko nasilje. 

- Verujemo da smo tolerantniji, humaniji i solidarniji od prethodne generacije, ali da nam svet i društvo ne dozvoljavaju da to cprovedemo u praksi i da tako- tolerantniji, humaniji i solidarniji živimo.

Šta vam ova priznanja znače i kakav je vaš stav prema Beogradu i Bitefu?

- Bitef je verovatno najvažniji međunarodni festival u regionu, na kojem su rasle i obrazovale se čitave generacije pozorišnih stvaralaca. U stvari, Slovenija nikada nije imala takav pozorišni prozor u svet, kakav je bio i još uvek ima veliku frekvenciju u Beogradu na Bitefu. Nikada neću zaboraviti nastupe Kristijana Lupe i Hainera Gebelsa koje sam prvi put video na beogradskom Bitefu... 

Koncept, kontekst i način na koji ste postavili nagrađenu predstavu je neobičan. Sa kojom idejom i namerom ste režirali Ali strah jede dušu?

- Bavili smo se prosvetljenim liberalno-ljudsko-evropskim građanima, tipično obrazovanim gledaocima i pokušali se kritički poistovetiti sa njixovim pogledima; što znači da smo potvrdili, izgladili, zaveli, a zatim ih polako kritički pritiskali. U tu svrhu koristili smo sva „gadna" pozorišna sredstva: emocionalnu glumačku „zaluđenost", melodramu, atmosferu i nežno režiranje i usmeravanje pažnje gledalaca. Odlučili smo da ne budemo direktno subverzivni, deklarativni na eksplicitnom ideološkom nivou, već da ix nežno ucenjyjemo na emotivnom nivou.

Zbog pandemije koronavirusa,  pozorišta su širom sveta zatvorena. Kakve će posledice to ostaviti na ovu umetnost?

- Temeljno pravo teatra na fizičku blizinu i fizički kontakt je u velikoj opasnosti. Teško mogu zamisliti pozorište bez Artoovog virusa koji dolazi iz glumačke pljuvačke koja prska po glavama publike, a svi mi prisutni volimo da ih pratimo sa svojevrsnom perverznom voljom... Trenutno se u Sloveniji pandemija koristi za ukidanje kritičke umetnosti kao koncepta javnog dobra, pokušavaju je ukloniti iz sistema javnog finansiranja i plasiranja na tržište...

Kako objašnjavate sve ovo kroz šta prolazimo ca pandemijom? Da li se, koliko i kako svet promenio zbog toga?

- Sve što želim je da prestanemo žudeti za dobrim starim vremenima i vratimo se onoj staroj normalnosti koja nam se sada očigledno čini kao utopijska iluzija. Moramo iskoristiti priliku da priznamo da je svet pre korone bio nepravedan, prljav, okrutan i da nijedno društvo koje ne može da stane i izračuna koliko košta spas života i shvati da to nema cenu ne zaslužuje novy šansy... Imamo priliku da razmišljamo o tome gde i kako želimo da živimo...

Šta je obeležilo Vaše pandemijske dane?

- Vrtlarstvo, podučavanje dece, kuvanje, filmovi, knjige...

Kakav je značaj kulture i umetnosti u takvim okolnostima?

- Možda bi nam bez muzike, filmova, knjiga nedostajala temeljna potreba za dijalogom sa dobrim raspoloženjem, sa osećajem da nismo samo kupci i proždrljivci.

Koje su vaše pozorišne teme? Da li imate sopstveni metod režije? Kako izgleda Vaš proces od ideje do realizacije?

- Pozorište shvatam kao umetnost koja je u stalnom dijalogu sa stvarnošću, sa konkretnim životom oko nas. Moj rad je fokusiran na pokušaju razumevanja stvarnosti i pokušaju da prenesem tu materijalnost razumevanja drugim ljudima. Pri tome koristim ideje i sva ostala sredstva koja se okupljaju oko pojma senzualnosti. Ne razumeam režiju koja je apsolutno autorstvo i sveobuhvatni metod koji nas pouzdano vodi do željenog rezultata. Režija je kolektivna kreacija. Nema mene bez mog autorskog tima i ne postojim bez glumaca koji svoje telo, suze i kožu stavljaju na scenu u ime svih nas koji radimo predstavu.

Koji su vaši profesionalni planovi?

- Iduće sezone uslediće tri predstave na osnovu teksta Cement Hajnera Milera. Tri verzije i tri pogleda na problem revolucije i danac preovladavajućy tezy da je lakše zamisliti kraj sveta nego političku promenu društvenog sistema. Premijera će biti prvo u Zagrebačkom kazalištu mladih, zatim u ljubljanskoj Drami Slovenskog narodnog gledališča i na kraju u Beogradskom dramskom pozorištu.