Зашто нас помрачења фасцинирају: шта се дешава у мозгу када погледамо ка небу

Да ли сте се икада осетили као да сте под нечијом чини? Ако погледамо порекло речи, одговор би могао да буде потврдан. Реч „фасцинација“ потиче од латинског fascinare, што значи зачарати или опчинити. Она савршено описује осећај када нам нешто привуче пажњу на готово неодољив начин, као да томе не можемо да се одупремо.

Помрачења су један од најупечатљивијих примера такве појаве. Током читаве историје изазивала су мешавину дивљења, нелагоде и радозналости коју је тешко игнорисати. Иако је тешко са сигурношћу знати шта су наши преци мислили о њима, постоје докази да су људи веома рано почели систематски да посматрају небо.

Један од примера су петроглифи у Лохкруу у Ирској, настали око 3340. године пре нове ере, за које поједини истраживачи сматрају да би могли да представљају приказе помрачења Сунца.

У многим древним културама помрачења нису доживљавана као природни феномени, већ као знаци космичког поремећаја или поруке богова. У кинеској традицији веровало се да змај прождире Сунце, док су неки народи у Америци сматрали да су за то одговорни јагуари или друга митска бића. Таква тумачења, често повезана са страхом, подстакла су људе да покушају да предвиде када ће се помрачења догодити.

Управо је та потреба имала далекосежне последице: охрабрила је систематско посматрање неба и бележење образаца, постављајући темеље ономе што ће касније постати астрономија и математика.

Данас тачно знамо шта је помрачење, али остаје питање – зашто нас оно и даље толико привлачи? Одговор се, још једном, крије у нашем нервном систему, објашњава др Хосе А. Моралес Гарсија, научни истраживач у области неуродегенеративних болести и редовни професор Медицинског факултета Универзитета Комплутенсе у Мадриду.

Када се милиони људи окупе како би посматрали помрачење, они не гледају само у небо. Истовремено активирају неке од најдубљих и најстаријих можданих механизама повезаних са фасцинацијом. Тај спој радозналости, изненађења и узбуђења није само културна навика, већ биолошки феномен који је добро проучен.

Када заборавимо на себе

Један од најприхваћенијих неуробиолошких модела објашњава фасцинацију као одговор на „когнитивни јаз“. Другим речима, схватимо да постоји нешто важно што не знамо, што ствара врсту когнитивне напетости коју желимо да разрешимо.

Ову теорију предложио је психолог Џорџ Левенстин, а каснија неуронаучна истраживања додатно су је потврдила. Према њој, потрага за знањем представља снажан унутрашњи покретач људског понашања.

Помрачење се савршено уклапа у овај механизам. Знамо довољно да бисмо могли да га предвидимо, али његова реткост, сложеност и спектакуларност истовремено стварају осећај неизвесности. Тешко је не погледати.

Када нас нешто снажно привуче, попут тренутка када Месец почне да прекрива Сунце, активирају се делови мозга као што су предњи цингуларни кортекс и предња инсула, задужени за препознавање неочекиваних појава и усмеравање пажње ка њима.

Истовремено се смањује активност такозване подразумеване неуронске мреже, која је повезана са размишљањем о себи, бригама и унутрашњим монолозима. Управо та промена објашњава осећај који многи људи описују током снажних искустава – као да су на тренутак заборавили на себе и потпуно се препустили ономе што се дешава пред њима.

Мозак који награђује учење

Како помрачење одмиче, у игру улази још један важан механизам – систем награђивања у мозгу.

Регије попут стријатума и нуклеуса акумбенса ослобађају допамин, неуротрансмитер кључан за мотивацију и осећај задовољства. Занимљиво је да мозак не реагује само на материјалне награде, већ и на информације. Другим речима, учење нечег новог или решавање непознанице само по себи доноси осећај награде.

Фасцинација се не завршава у тренутку доживљаја. У стањима појачане радозналости хипокампус, структура мозга одговорна за памћење, делује у тесној сарадњи са допаминским системом. Бројна истраживања показала су да то побољшава учвршћивање сећања.

Зато се многи људи годинама касније јасно сећају где су били када су посматрали неко велико помрачење. Мозак тај догађај означава као важан.

Оваква снажна искуства често прате и физичке реакције – језа, трнци или „гускa кожа“. Оне настају услед интеракције емоционалног и аутономног нервног система, истих механизама који се активирају када слушамо музику која нас дубоко дотакне или посматрамо уметничко дело које нас оставља без даха.

На крају, све је део истог процеса: неизвесност буди радозналост, решење активира систем награђивања, а читаво искуство се дубоко урезује у памћење. У том смислу, помрачење није само астрономски феномен, већ изузетно ефикасан покретач можданих механизама који претварају изненађење у знање.

Да ли је могуће да останемо равнодушни

Ипак, не доживљавају сви људи фасцинацију истим интензитетом.

Истраживања заснована на снимању мозга показују да су неки појединци, због специфичности мождане организације, мање склони оваквим искуствима.

Код одређених стања, попут депресије или Паркинсонове болести, осетљивост на награду је често смањена, па самим тим могу бити ослабљени и осећаји интересовања, чуђења и дивљења. То би могло бити повезано са поремећајима у функционисању система награђивања и обраде емоција.

Такође, људи са израженом потребом за когнитивном извесношћу – они који преферирају јасне и коначне одговоре и не воле двосмисленост – чешће доживљавају мање чуђења и усхићења. За њих помрачење, са својом пролазношћу и необичношћу, може бити више извор нелагоде него одушевљења.

Далеко од тога да је само пролазна емоција, фасцинација је важан адаптивни механизам који нас подстиче да истражујемо, учимо и боље разумемо свет око себе. Из те перспективе, помрачење није само спектакл на небу, већ снажан подстицај систему који је еволуирао да би из изненађења стварао знање, закључује професор Моралес Гарсија.