Poginuo je 1.031 pripadnik Vojske i srpske policije, a teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece. Ranjena su 5.173 vojnika i policajca, a desetak osoba se i dalje vode kao nestale.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara. Ratni gubici NATO-a u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni.

Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.

Klark je docnije u knjizi Moderno ratovanje napisao ne samo da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ intenzivirano sredinom juna 1998. već i da je završeno krajem avgusta te godine.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.

Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.

Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD. Najpre su gađane kasarne i jedinice protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO-a.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Tokom bombardovanja izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 "kasetnih bombi" od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.

Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.

Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili su pali na područje sela Kokoleč u 13.30. 

Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u Pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i povratak više stotina hiljada albanskih izbeglica dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije.