Читај ми!

Барон Де Кубертен, отац модерних Игара

Идеју о оживљавању олимпизма француски барон Пјер де Кубертен је почео да развија након пораза своје земље у француско-пруском рату 1870-1871. Он је сматрао да француски војници нису били довољно физички припремљени за борбе, да су млади људи неактивни, као и да немају развијен такмичарски и победнички дух.

Француски барон Пјер де Кубертен покренуо је иницијативу о оживљавању античких Олимпијских игара са циљем да створи снажан интернационални покрет који ће афирмисати позитивне друштвене вредности, спортску и такмичарску културу и развијати дух заједништа међу народима.

Иако је Кубертенова идеја актуелна и у модерном добу, Олимпијске игре данас представљају снажан и значајан покрет, чију важност вероватно ни њихов оснивач није могао да наслути.

Олимпијске игре представљају најважнији спортски и сигурно најзначајнији медијски догађај савременог света.

На Првим Олимпијским играма модерног доба у Атини 1896. године учествовали су спортисти из само 15 земаља, што је, ипак, представљало солидну основу за развијање значајног међународног спортског покрета.

Идеју о оживљавању олимпизма Кубертен је почео да развија након пораза своје земље у француско-пруском рату 1870-1871. Он је, наиме, сматрао да француски војници нису били довољно физички припремљени за борбе, да су млади људи неактивни, као и да немају развијен такмичарски и победнички дух.

У исто време у Европи је, захваљујући истраживањима немачких археолога Хајнриха Шлимана и Ернста Куртијуса, нагло порасло занимање за античку Грчку и манифестације које су одржаване у тој држави, а посебно за Олимпијске игре.

Иако су историјски извори о настанку античких Игара изгубљени током протеклих векова, о том древном такмичењу, ипак, постоји довољно информација.

Према једној од сачуваних легенди, Олимпијске игре покренуо је антички бог Зевс, поводом победе у бици за власт над оцем Хроносом, док је према другој полубог Херакле одлучио да се сваке четврте године у Олимпији одржава такмичење на један стадиј (око 185 метара), као успомена на његову велику победу у трци у том граду.

Први веродостојан запис о одржавању Олимпијских игара датира из 776. године пре нове ере, па се та година наводи као датум одржавања прве Олимпијаде, иако неки историчари тврде да су се слична такмичења одржавала од 13. века пре нове ере.

У почетку је на Играма одржавана само трка на један стадиј, а касније се програм ширио, па су се стари Грци такмичили и на деоницама од два и 24 стадија, у панкратону (комбинација бокса и рвања), класичном рвању, петобоју, песничењу и осталим дисциплинама.

На Играма су могли да учествују само Грци, женама такмичење није био дозвољено, а портисти су се од 720. године пре нове ере надметали потпуно голи. О значају манифестације сведочи и то да су у античком добу периоде Олимпијада примењивали као једну од метода за бројање година.

Кубертена је посебно инспирисао мит о Олимпијском примирју, по коме су за време трајања Игара све грчке државе прекидале сва непријатељства.

Олимпијске игре су током римске владавине Грчком губиле значај, а цар Теодосије их је 393. године нове ере, након што је хришћанство прогласио једином званичном религијом Царства, потпуно укинуо, пошто је сматрао да представљају остатке паганских ритуала.

Идеју о заједништву међу народима и надметању младих људи на спортском, а не бојном пољу, Кубертен је почео да реализује 1894. На конгресу на Сорбони, који је одржан од 16. до 23. јула, добио је подршку међународног аудиторијума да прве Олимпијске игре модерног доба организује у Грчкој, домовини те манифестације.

Том приликом формиран је и Међународни олимпијски комитет, који је добио задатак да организује Игре у Атини, а за његовог председника изабран је Грк Деметриус Викелас.

На Олимпијским играма у Атини, коју је отворио грчки краљ Џорџ И, такмичио се 241 мушкарац из 14 земаља, а подељена су 43 комплета медаља. Спортисти су се надметали у гимнастици, атлетици, бициклизму, мачевању, тенису, рвању, стрељаштву, пливању и дижању тегова, а такмичења у једрењу и веслању нису одржана, иако су уврштена у олимпијски програм.

Међународни олимпијски комитет, по завршетку манифестације, одлучио је, упркос великом противљењу Грка, да се следеће Игре одржавају у другим земљама и то је био један од кључних разлога што је та манифестација брзо стекла огромну популарност широм света.

Током свог развоја Олимпјске игре пролазиле су кроз разне фазе и различита искушења. Игре у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. биле су су у сенци великих светских изложби које су организоване у тим градовима и трајале су скоро по пет месеци.

Игре у Лондону трајале су, чак, шест месеци, а тек у Лос Анђелесу 1932. програм је сведен на 15 дана, колико и данас трају.

Упоредо са ширењем и популаризацијом олимпијски покрет се суочавао са бројним проблемима.

Значај популарности највеће спортске манифестације на свету врло брзо су схватили политичари, који су преко њих покушали да промовишу своје циљеве и пројекте, а у последњих тридесетак година огроман утицај на организацију Игара имају и највеће мултинационалне компаније.

Олимпијске игре први је, још 1936. у Берлину, злоупотребио Адолф Хитлер, који је покушао да их искористи за афирмацију национал социјализма, а велику штету олимпизму, током хладног рата, нанели су и челници САД и СССР, стављајући често политику испред спорта.

Најтрагичнији догадјај у 112 година дугој историји модерног олимпизма догодио се 1972. у Минхену, када су палестински терористи, представници организације Црни септембар, убили деветорицу изреалских спортиста и два тренера, учеснике Игара.

Тероризам је и данас, 40 година након те трагедије, уз, све присутнији допинг, један од највећих непријатеља олимпијског покрета.

Гесло, које се приписује Кубертену, није важно победити, важно је учествовати, одавно се не уважава у олимпијском покрету. Та фраза, којом се афирмисала масовност олимпијског покрета, одавно је изгубила изворни смисао и сада се најчешће апострофира као неуспешни "алиби за губитнике".

Спортисти већ дуже време не бирају средства да постигну циљ и користе разне допинг стимулансе, како би постигли врхунске резултате. Све чешћа појава је да МОК, некада чак и неколико месеци по завршетку Игара, допингованим спортистима одузима медаље и та безскрупулозност појединаца све више и озбиљније угрожава смисао такмичења и спорта.

Најчувеније олимпијско гелсо брже, више, јаче и даље је, медјутим, актуелно. На предстојећим Олимпијским играма у Лондону биће сваки спортиста уложиће максимум снаге, спретности и знања да постигне најбољи резултат и покуша да освоји медаљу којом ће стећи доживотну славу у својој земљи.

број коментара 0 Пошаљи коментар