Kao barka usidrena unutar novogradnje, u bečkoj opštini Majdling već četrdeset godina stoji crkva s patrocinijumom Franje Asiškog. Ovog utorka (27. septembra u 17.00h) u njoj će se održati svečana primopredaja, na kojoj crkva menja vlasnika i službeno postaje deo Eparhije austrijsko-švajcarske Srpske pravoslavne crkve. Na primopredaju i zajedničku molitvu obe strane šalju visoke zvaničnike. Nadbiskupija jedinog austrijskog kardinala u pratnji dva biskupa, SPC mitropolita i četiri vladike. Od katolika s ljubavlju i po povlašćenoj ceni: priča o jednoj crkvi koja menja vlasnika da bi ostala hram, a ne postala bioskop.

Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Beču, sedištu Eparhije koja pokriva Austriju, Švajcarsku, Italiju i Maltu, ide dobro. Već godinama raste broj vernika, što sa sobom automatski donosi pitanje prostora. Koliko vernika, toliko hramova. Ali šta kad je ta matematika poremećena, kad su ponuda i potražnja duhovne brige u raskoraku? Kad je vernika više nego crkvi, kao u slučaju bečke eparhije; ili manje nego crkvi, što je slučaj bečke nadbiskupije?

Tada obe strane imaju tri realne mogućnosti i po jednu neprihvatljivu. Ona strana koja se širi može odlučiti da gradi novo od nule, kupi postojeće, ili ga dobije na poklon. Četvrta, obeshrabrivanje i odvraćanje vernika od dolaska u crkvu, nije opcija već samoubistvo crkve kao institucije.

Strana koja gubi aktivne vernike bira između toga da po tržišnoj ceni proda sakralne objekte bioskopskim lancima, robnim kućama ili hotelima, da ih po (vrlo) povlašćenoj ustupi trenutno srećnijim denominacijama, ili ih im potpuno pokloni za simboličan 1 evro. Četvrta mogućnost, u ovom slučaju teranje vernika u crkvu silom, takođe nije opcija. Probalo se jeste, ali davno i neuspešno.

Crkvu u Majdlingu je Nadbiskupija prodala Eparhiji nakon pregovora ovog proleća i leta za 200.000 evra. Zgrada stoji na placu od dve i po hiljade kvadratnih metara i ima nešto više od 1.000 kvadrata na dva nivoa. U kvadraturu su uračunata i tri stana u susednoj stambenoj zgradi.

Hramski prostor je originalno projektovan za 220 ljudi koji sede, plus 400 koji stoje, plus deo za (muzički) hor na mestu gde su kod crkvi longitudinalne projekcije apsida i oltar. Finansijski, ta transakcija spada u srednju varijantu, povlašćenu prodaju, najracionalniju opciju koju Hrišćanska crkva u celini ima za očuvanje zajedničke duhovne snage, ako neće da postane sala za bankete.

Realno gledano, povlašćena prodaja ili poklon su jedno isto, poklon. Kad bi Eparhija počela da gradi sakralni objekat te veličine od nule, cena bi lako narasla deset puta. 

Crkva Franje Asiškog od Pumpe postaje Hram Bogorodice Akatistos

Službenu primopredaju u utorak su obe strane planirale kao veliki i svečan događaj koji simbolički učvršćuje dobre odnose među njima. Ekumena, da, ali ona je proces koji teče iznad glava i bečke nadbiskupije i srpske eparhije, njega vode ili ne vode Istočna i Zapadna crkva kao dva velika razvojna pravca izvornog hrišćanstva. Ovde se naprotiv radi o lokalnoj demonstraciji JEDNOG hrišćanstva na primeru i delu.

Sa strane SPC-a dolaze mitropolit dabrobosanski Hrizostom (Sarajevo), vladika braničevski Ignatije (Požarevac), nemački Grigorije (Diseldorf), bregalnički Marko (Štip, Severna Makedonija) i naravno sam domaćin, bečki vladika Andrej. Sa katoličke stižu vatikanski kardinal i nadbiskup Kristof Šenborn (Christoph Schönborn), njegov „vice" u Nadbiskupiji, biskup Franc Šarl (Franz Scharl) i vikarni biskup za grad Beč Darius Šucki (Dariusz Schutzki).

Očekuju se i vernici katoličke Župe Franje Asiškog iz Majdlinga i Parohije Svetog Save iz gradskog centra. Prvi da se oproste za zgradom, drugi da se na nju naviknu. Za početak, svi će sedeti u klupama. Za početak, klupe ostaju. Posle, ko zna, ali pretpostavlja se da će pritisak tradicionalista unutar zajednice srpskih vernika u Austriji, koja u solidnom broju naginje tradicionalizmu srednjevekovnog tipa, ići ka tome da se klupe uklone.

Ali o podelama kasnije. Sad se slavi i grli, moli u zajedničkom, zaobilazi različito. Sad se bratimi i sestrimi pod budnim okom kardinala, vladika i biskupa, sa željom da se barem tu u njihovoj sredini neguje integracija, dok se čitava Evropa dezintegriše i lomi. Nekad se govorilo „misli globalno, deluj lokalno". Danas, i na konkretnom primeru, misli se lokalno, jer oni koji deluju globalno više izgleda uopšte ne misle.

Zamke i blagodeti demografije

Kraj u kome se nalazi nova srpska crkva je smešten u južnom delu Beča, blizu gradskih granica. To je bio svesni kriterijum srpske strane kad se krenulo u potragu. Eparhija u Beču za sada raspolaže sa tri sakralna objekta u parohijama Svetog Save, Bogorodičinog rođenja i Hristovog uskrsnuća, sve tri u starom gradskom tkivu.

Parohija Svetog Save je istorijski najvažnija, jer je bila prva, dugo i jedina. Nastala je 1860. sa planovima za izgradnju crkve koja i danas postoji. Smeštena je centralno, u opštini Landštrase, blizu unutrašnjeg gradskog prstena, iza hrvatske ambasade, nekadašnje jugoslovenske, pa srpske. Sam hram je sakriven iza obične gradske fasade, ali svejedno poseduje katedralno značenje.

Druga parohija je u Leopoldštatu, opet blizu centra. Crkva Uskrsnuća je uređena u staroj tramvajskoj remizi, ali prvi pogled vara, jer ono što spolja izgleda kao industrijska zgrada iz ranog dvadesetog veka, unutra se pogledu nudi kao koloristički raskošan prostor promišljenog dizajna.  

Treća je Bogorodičina parohija u Otakringu, nešto dalje od centra, ali opet blizu velikog gradskog prstena (Gürtel/Pojas). Reč je o bivšoj katoličkoj crkvi iz 1750, koju je Nadbiskupija poklonila SPC-u, zaista poklonila za 1 evro pre dvanaest godina. Pravni deo se vukao četiri godine, uz dosta drame, zapleta i preokreta, za koje nisu bili odgovorni ni Nadbiskupija, ni Eparhija, već poljski sveštenik sa terena koji se žalio Vatikanu. RTS je izveštavao o tome.  

Uži deo grada je time pokriven, sad se tražilo nešto na njegovim obodima. Rešenje je nađeno sa crkvom u Majdlingu, unutar velikog stambenog kompleksa Am Šepfverk/Am Schöpfwerk, građenom u dva maha, najpre u pedesetima (arhitekt Franc Šuster), zatim u drugoj polovini sedamdesetih, po planovima glavnog arhitekte Viktora Hufnagla. Čitav areal je brutalistički, ali se dosta truda i kreativnosti uložilo da to bude beton prijateljskog lica. On to danas i jeste, pun zelenila i staza između zgrada, urbani satelit koji je postao gradić-individualista za sebe. Saobraćajno je takođe lako dostupan, pošto jedna od metro linija (U6) prolazi tuda, sa stanicom nekih dvesta metara od crkve.

Samo ime naselja je igra reči - „šepfverk", industrijska pumpa za crpljenje vode, ali u njoj kao eho odjekuju „Šepfung" i „Werk" kao sinonimi za božju kreaciju, za svet koji je Bog stvorio u šest dana da bi se sedmog odmarao. „Franjo Asiški od Pumpe" je sve istovremeno - referenca na Stari zavet, omaž sirotinjskom svecu, ponos na moći tehnike i industrije, emancipacija radničke klase za koju je izvorno građen taj tip naselja, uteha šljakera.

U međuvremenu, rođenih Austrijanaca je sve manje na Šepfverku. Porastao je procenat svih drugih, između ostalog i stanovništva srpskog porekla. Tu gde je nekad živelo 5.000 katolika, ostala je samo njih petina. Nedovoljno da bi Nadbiskupija plaćala račune za struju i grejanje.

S druge strane, Eparhija SPC-a za Austriju to može, što je posredan dokaz njene vitalnosti, čak i pravi podvig kad se pogleda šira situacija u Evropi ovog trenutka. Pre svega sa verom. Ali i sa grejanjem. Ateizam u principu slabo greje, kad se na njega nadovežu i sankcije na ruski gas, onda nikako. 

Crkva zeleno-zlatne secesije pod plavim kapama

Crkva koja od utorka menja vlasnika, verovatno će dobiti ime Bogorodice Akatistos/Himničke Bogorodice (Ἀκάθιστος = himna koja se sluša u stojećem položaju). Verovatno, ali ne sigurno, jer se vladika Andrej još nije odlučio.

Zgrada je podignuta kad i čitavo naselje, projektovao je i isti arhitekt, Viktor Hufnagl s timom. Posvećena je 25. aprila 1981, pre 41 godine i još malo.

Za nepripremljenog posetioca, ona je iznenađenje, jer očekuje modernističku betonsku građevinu, a suočava se sa postmodernom arhitekturom koja varira centralnu vizantijsku perspektivu i stepenastu piramidalnu strukturu, sve obučeno u topli vernikular crvene opeke spolja i neosecesijsku majoliku unutra.

Skeletna konstrukcija od armiranog betona nosi zgradu, beton je dakle tu, kao u Hramu Svetog Save u Beogradu. Tektonski je osigurava osam kvadratnih nosećih pandanta na uglovima, izvana lako uočljivih. Ovde je beton sakriven i kamufliran u sendviču između oplate od cigle napolju i keramike na unutrašnjim zidovima završenim prijatno hladnim glatkim gipsom, zbog čega unutrašnjnjost izgleda kao da je reljefirana nizom zeleno-zlatnih pilastara (keramika: Franc Altenburg).

Teren pada od zapada gde se nalazi neobično proporcionisani ulazni „Westwerk" sa kampanilom trostruke funkcije - zvonik, „haustor"/stepenište i sat kula. Hram je na tom gornjem nivou. Da se ne zna ko je arhitekta, po stilu kojim je izvedena unutrašnjost prvo bi se pomislilo na Ota Vagnera, Jozefa Hofmana ili Olbrihta, jer gracilna bečka secesija/jugendstil iz 1900. plus minus, progovara iz svakog detalja.

Prema istoku se teren spušta, i u tom padu se smestio donji prostor, po kvadraturi isti kao i hram iznad (svaki 340 kvadrata). Tu dole su prostorija za okupljanje, kuhinja i drugi prateći moduli. Pad terena - s malog trga na zapadu, ka velikoj zelenoj livadi na istoku - omogućio je niz inventivnih dizajnerskih rešenja. Od gornje ugaone apside se izvana spušta obrnuta staklena piramida, čiji tupi vrh markira ulaz u zajedničke parohijalne prostorije. Oba sprata su kao šarke vezani za kampanil iz kog se gore ulazi u mali vestibul.

Levo od vestibula je kapelica, i ona u neo-secesiji, desno sakristija, a između njih „levak", uglast kao i sve mase ove crkve, kojim se vernici usmeravaju ka glavnom sakralnom prostoru iza ornamentalne maske od kovanog gvožđa.   

Već rečeno, crkva je izvedena kao varijacija na centralnu vizantijsku perspektivu, s tim što je to ovde masa kvadratnih i četvrtastih modula raspoređenih tako da se njeni gabariti upisuju u imaginarnu kružnicu. Četiri različite visine su stepenasto raspoređene odozdo prema gore, svaka sa ranohrišćanskom hijerarhijom svetla, sjaja i sunca po učenju Pseudo-Dionisija Areopagite: 1. Najniži deo, ophod uz sva četiri zida, istovremeno je najtamniji; 2. Podignuti nivo iznad tlocrta pravilnog grčkog krsta, svetliji; 3. Presek sakralnih masa iznad oltarskog stola (mensa, ambo kod katolika) u sredini, sa provalom svetla iz četiri ugaone kupole, i 4. Četvrtasta kupola sa laternom iz koje snopovi sunca padaju direktno na oltar.

Kroz kaskadne nivoe tavanice provlače se venci plavih kupola kao ornamentalni motiv. U pravoslavnoj crkvi će one, sve ili neke, biti mesto za ikone.   

Svuda simetrija i modularnost, koje čulno manifestuju red, proporociju i harmoniju. Sve u svemu čitljiva, u detalje semantizovana crkva. Izvana, u formi stepenaste piramide krije se motiv Nojeve barke. Knjiga postanja Starog zaveta daje njene dimenzije i stepenastu strukturu, neki apokrifni spisi na to dodaju opis piramide. Paolo Učelo, slikar rane firentinske renesanse je u freskama Nojinog ciklusa predstavljao Nojevu barku kao piramidu.

SPC u koračnici kroz Beč

Nova crkva - stara četiri decenije, ali nova u vlasništvu SPC-a - biće filijala Parohije Svetog Save i u njoj će liturgiju služiti četiri njena sveštenika. Novi neće biti zapošljavani, barem ne za sada, kaže starešina Hrama Svetog Save Filip Milunović. Sve što je rečeno o platežnoj sposobnosti Eparhije austrijsko-švajcarske ne znači da se novac rasipa, naprotiv, vlada vrlo domaćinski duh. Nema službenih automobila, osim jednog starog Reno-Megana. Putuje se vozovima, uz povlastice koje sleduju svakom čestom korisniku evropske železničke mreže. Sam vladika putuje do Milana „za jabuku i jaje". Kad zatreba nešto reprezentativnije za visoke goste, „ima bogatih Srba koji Eparhiji pozajmljuju automobile", citira Milunović vladiku Andreja.

Sa dizajner-crkvom Viktora Hufnagla (1922-2007) SPC se „oprala" za stilski greh kada je 2010. odbila poklon Nadbiskupije, Crkvu Marije od Pobede. Nju je 1870. podigao bečki arhitekt Fridrih Šmit, u neogotičkom stilu na tlocrtu vizantijske centralne perspektive/grčkog krsta. To ju je teoretski činilo idealnim izborom za jednu pravoslavnu crkvu, ali su troškovi renoviranja i tektonike nekoga preplašili - koga, o tome se u Eparhiji niko ne seća. Bilo je tako davno!

U nastavku priče, Nabiskupija je tu Šmitovu crkvu 2015. poklonila Koptima, koji je renoviraju deo po deo, bez žurbe, kako dolaze do sredstava, i u međuvremeno u njoj normalno drže liturgije.

Umesto Šmitove crkve, SPC je tada prihvatila sadašnju Bogorodičinu crkvu u Otakringu, objekat koji je stilski teško voleti, osim ako nisi poljski pop, ili pravoslavni episkop kome je najvažnija funkcionalnost velikog otvorenog salskog prostora.  

Sa budućom Bogorodicom Akatistos, u bečku Eparhiju se nije doselila samo nova funkcionalnost, već i lepota. Nekome je važno kako izgleda prostor u kome se pred Bogom mirno stoji na nebeskoj liturgiji.              

Kad Bog dobije podstanare

U Švajcarskoj i Nemačkoj se biskupije, mahom protestantske, ređe katoličke, pre odlučuju za profanizaciju sakralnih objekata nego na povlašćene prodaje ili poklone sestrinskim crkvama. Jedan od, meni najbolnijih primera, je Elizabetina crkva u Bazelu, koja zadnje tri decenije služi kao teatar, što i nije tako sporno, jer su mise/liturgije takođe neka vrsta teatra, ali se usput  iznajmljuje za bankete, svadbe, (pijane) proslave, modne revije i sajmove. U glavnom crkvenom prostoru su instalirani WC-i, istina ne u oltaru, ali iz njega vidljivi, a u južni portal se za stalno uselio bar.

Manje crkve po Engleskoj se pretvaraju u privatne kuće, što ima šarma, uz to i budi izvesna moralna očekivanja, ničim utemeljena osim kulturno-genetskim strahopoštovanjem prema osvećenim prostorima, da ljudi koji renoviraju takve objekte, žive u njima i spavaju ispod krstastih svodova automatski postaju bolji ljudi, bez obzira da li su to bili pre u nekom brut-stanu.   

Ali mimo svih opcija koje hrišćanskim denominacijama stoje na raspolaganju u sekularnim vremenima, najbolje je kad crkve kao zgrade ostanu crkve, a ne nešto drugo, višenamensko i  izdeljeno, gde se od Boga očekuje da ubire najamnine i trpi glasne podstanare.

Katolička crkva u Austriji, posebno bečka nadbiskupija, bira drugi put. Kardinalu Šenbornu je važno da sakralni objekti ostanu u izvornoj nameni, bez obzira u kojoj denominaciji, da se zadrže unutar velike hrišćanske porodice, jer na taj način niko (miroljubiv) nema osećaj gubitka. Osim Srbima i Koptima, objekti su do sada poklanjani/povoljno ustupani Istočnoj sirijskoj i Rumunskoj pravoslavnoj crkvi.

Kako će SPC postupati dalje sa novom crkvom? Oprezno, kaže starešina Hrama Svetog Save Filip Milunović. Zgrada je pod zaštitom Zavoda za spomenike, tako da radikalnih zahvata u supstancu nema, niti ih novi vlasnici žele. Ikonostas, ikone i umereno freskiranje se podrazumevaju, ali opšta atmosfera neosecesijske crkve će se poštovati. Poštovaće se i ljudski faktor. Svi katolički vernici, koji sada prelaze u susednu župu Altmansdorf, kao Marija Vildam, moći će da doživotno koriste kapelicu u vestibulu. U Hramu će se držati pravoslavna liturgija, pet koraka dalje u kapelici će Marija Vildam i drugi župljani poodmaklog doba moliti krunicu.

Pravoslavni i katolici pod istim krovom. I još nešto - za razliku od primopredaje Bogorodičine crkve, koju su četiri godine pratili konflikti, ova se odvija u potpunom saglasju, posle pregovora od samo nekoliko meseci.      

Pravoslavni i katolici pod istim krovom neosecesijskog hrama. Ironija, ali retkog dobroćudnog tipa - unutra secesija, kad ono, zajedništvo!