Hitler isprva nije bio nimalo oduševljen idejom da organizuje olimpijadu: zašto bi uopšte sportisti iz superiornog arijevskog naroda delili sportska borilišta sa nižim rasama? Međutim, ubrzo su mu se pred očima ukazale mogućnosti za samopromociju koje nudi ovakav spektakl. Uz pomoć novih medija - filma i televizije - Berlin će biti svetska bina, a nemački narod će demonstrirati svoju tradiciju, veličinu i vitalnost. Olimpijske igre održane u Berlinu 1936. tako su postale jedan je od najbizarnijih i najkontroverznijih sportskih događaja u istoriji.

Karli De Vrijes se konačno ispunila želja. Sve ove godine njen muž Džordž naporno je radio i štedeo. Čak je dogurao do pozicije jednog od najvećih proizvođača mlečnih proizvoda u Kaliforniji. Ali Karla je žena koja je volela da sebi dâ oduška. Olimpijske igre u Berlinu 1936. bile su još jedan povod da konačno ostvare dugo planirano putovanje u Evropu.

Tog 15. avgusta američki bračni par bio je među 18.000 posetilaca na tribinama Olimpijskog bazena u Berlinu. Ali Karla se osećala kao da je sama u središtu planetarnog događaja. Iako je nedavno navršila 43 godine, euforija koja ju je obuzela više je priličila tinejdžerki.

Grčevito je stiskala fotoaparat u svojoj tašnici dok je pogled hitro šetao od počasne lože do bazena i nazad. A šta ako joj sada neka zvezda da autogram? I kako to slučaj zna da udesi, Karli se osmehnula sreća: na sportsko borilište, u maniru rimskog imperatora koji pozdravlja svetinu u areni, ušetao je niko drugi do firer sa svojom svitom.

Savladana prilikom koja joj se možda nikad više neće ukazati, žena u beloj haljini i šeširiću je poskočila, približila se Hitleru i fotografisala ga. Iznenađena što je niko iz obezbeđenja nije zaustavio, prišla je nekoliko koraka bliže i cupkajući tik iznad njega, zamolila ga je da se potpiše na njenoj ulaznici. A onda je usledio šok za prisutne:

Luckasta Amerikanka nagnula se preko pulta za kojim je sedeo diktator, zagrlila njegovu glavu i uporno približavala svoje usne sa namerom da ga poljubi. Da predmet požude nije u poslednjem trenutku poturio obraz, Karla bi uspela da ga poljubi u usta.

Stadionom se prolomio smeh. Pa i samom Hitleru za trenutak je pala maska diktatorske ozbiljnosti. Jedino nije bilo smešno šefovima obezbeđenja, koji su naknadno bili kažnjeni za svoju nesmotrenost. Snimak ove situacije isplivao je mnogo kasnije.

Čemu olimpijada?

A poput Karle, i Hitler je cele te 1936. bio u nekoj vrsti euforije. Već u martu okupirao je demilitarizovanu Rajnsku oblast i prekršio Versajski mirovni ugovor. Znao je da je Versaj u očima Nemaca simbol velike nepravde i da će ga ovaj potez učiniti još popularnijim. Mislima je već bio u Čehoslovačkoj ili je sebe video kako ga pozdravljaju u pripojenoj Austriji. Čak su i napetosti u podeljenoj Španiji krile potencijale za promenu snaga na političkoj tabli Evrope. Ipak, tog avgusta 1936. još uvek je bio u Berlinu, ali je zato čitav svet došao kod njega u goste.

Sam Hitler, isprva, nije bio nimalo oduševljen idejom da organizuje olimpijadu: Zašto bi uopšte sportisti iz superiornog arijevskog naroda delili sportska borilišta sa nižim rasama?!

Međutim, ubrzo su mu se pred očima ukazale mogućnosti za samopromociju koje nudi ovakav spektakl. Uz pomoć novih medija - filma i televizije - Berlin će biti svetska bina, a nemački narod će demonstrirati svoju tradiciju, veličinu i vitalnost.

U tome su i uspeli: tamnoputi Amerikanac Džesi Ovens, prva pozitivna asocijacija većine čitalaca ovog teksta na naci-olimpijadu, jeste imao svoj šou, ali u ukupnom broju medalja Nemačka je iza sebe ostavila sve ostale zemlje na takmičenju.

Domaćin je briljirao i u organizacionom delu. Stadion u Berlinu, olimpijsko selo, parkovi, bazeni, pozorišta, sve se to pokazuje diplomatama i novinarima još od proleća te godine. Miloš Crnjanski, ataše za štampu u jugoslovenskoj ambasadi u Berlinu, u svojim sećanjima beleži:

„Već u rano proleće, u Berlinu, završava se novi olimpijski stadion, koji je mogao da primi sto hiljada gledalaca - ogroman broj za ono doba. Stadion je bio zidan u kamenu, krečnjaku, a u njega je sto hiljada gledalaca moglo da uđe, i da iz njega iziđe, za nekoliko minuta. Zidala ga je čuvena Organizacija Tot. Ona je, u isto vreme, zidala i utvrđenja na granici prema Francuskoj, ali ta se nisu pokazivala.

Stadion u Berlinu, olimpijsko selo, gde će odsesti atlete iz inostranstva, parkovi, plivački bazeni, pa i pozorište pod vedrim nebom, kao što su bila grčka, sve se to pokazuje, diplomatama, i novinarima, već od ranog proleća.

Iza stadiona, u olimpijskom selu, prilikom posete osoblja našeg poslanstva, pitam mladog majora, koji nam je dodeljen, kao pratilac, šta će posle olimpijade biti sa tim građevinama?

On kaže: Biće kasarne."

Šesnaest dana avgusta

Impresioniran spektakularnom ceremonijom otvaranja, brojem volontera i drugim organizacionim detaljima, Jozef Lipski, poljski ambasador u Berlinu, ovako je zapisao: „Moramo biti oprezni u vezi sa narodom koji se tako razume u organizaciju jer mobilizacija u ovoj zemlji može da izgleda isto ovako".

Istovremeno, nacistički režim je želeo da prikaže makar privid otvorene, tolerantne i miroljubive Nemačke. I upravo ta protivrečnost u kojoj se našao domaćin bila je, po mišljenju nemačkog istoričara i publiciste Olivera Hilmesa, osnovna karakteristika jednog od najbizarnijih i najkontroverznijih sportskih događaja koje je videla moderna istorija.

Njegova knjiga Berlin 1936: Šesnaest dana avgusta, iz koje preuzimamo jedan broj podatka, čita se kao studija arhivskih dokumenata, ličnih dnevnika i hronika najrazličitijih svedoka.

Metropolis i Treći rajh

Jedan od tih svedoka je i američki pisac Tomas Vulf, čija je knjiga Pogledaj dom svoj, anđele bila upravo prevedena u Nemačkoj i imala veliki komercijalni uspeh. Kada ne promoviše svoje knjige na književnim večerima, Amerikanac i njegov izdavač Rovolt uglavnom su u razuzdanim pivskim turnejama po berlinskim lokalima i večerama u popularnim restoranima. Vulf, očaran pulsirajućom atmosferom nemačke metropole, na početku ne primećuje ništa neobično:

„Kao da je vreme stalo u 'zlatnim dvadesetim'. Gradske žile kucavice vrvele su od elegantnih internacionalnih klubova kao što je 'Šerbini', 'Ciro bar' ili 'Latinska četvrt'. U Luterštrase nalazio se 'Horher', po mišljenju tadašnjih eksperata najbolji restoran na svetu - jedini preostali lokal iz ovog vremena čije je današnje sedište, zbog bekstva vlasnika za vreme nacizma, u Madridu."

Uprkos odluci nacističkih cenzora da zabrane radijsko emitovanje „dekadentnog crnačkog džeza", gradom su odjekivali hitovi iz njujorških mjuzikala i sving džez standardi. Uz njih su s cigaretama u plišanim rukavicama cupkale žene kratke valovite kose i dubokih dekoltea. Atmosfera je nalikovala onoj u romanima Folkera Kučera, po čijim motivima je snimljena jedna od najskupljih evropskih serija „Vavilon Berlin". Već po prvim taktovima, kako Nemci tako i stranci, prepoznavali su zaraznu numeru „Goody Goody" u izvođenju Tedija Štaufera i momaka, koja se može nazvati „saundtrekom" Olimpijskih igara 1936.

Iza olimpijskih kulisa

Svakako da je nacistički režim bio svestan ovog „dekadentnog" ponašanja, ali su za vreme Olimpijskih igara pokazivali pristojnu dozu nezainteresovanosti i tolerancije. Na kraju krajeva, gosti iz inostranstva nije trebalo da znaju da se iza paravana sporta i zabave dešava nešto strašno.

Neposredno pred početak manifestacije razmontirani su ulični držači za novine u kojima je bio izložen „Stürmer" (Jurišnik), jedna vrsta „hardcore" nacističkog tabloida. I na njegovim stranicama Berlinci su, umesto dnevne doze rasizma i jevrejskih seksualnih zločina, nastranosti, ritualnih ubistava i zavera raznih vrsta, sada dobijali dnevne izveštaje sa sportskih terena.

Međutim, koliko god se trudili da zadrže fasadu normalnosti, nacisti čak ni za vreme trajanja igara nisu odustajali od svojih projekata. Dok su u srcu metropole stranci ludovali u provodu, samo tridesetak kilometara severno od Berlina, u Saksenhauzenu, zarobljenici su krčili šume i uređivan je prostor za izgradnju koncentracionog logora koji će uskoro postati mesto mučenja i stradanja hiljada Jevreja, Roma, komunista, homoseksualaca. Inače, upravo ovde, u Zaksenhauzenu, će tokom rata stradati i Staljinov sin, Jakob Džugašvili.

Već u junu olimpijske godine izdat je dekret „za borbu protiv ciganske kuge", pa su na stotine pripadnika naroda Sintija i Roma pod nehumanim higijenskim uslovima raseljeni u „ciganski kamp" u berlinskoj četvrti Marcan. Kamp se nalazio između groblja i polja u koja je sprovođena kanalizacija iz metropole, pa su se ubrzo nakon otvaranja logora u njemu pojavile infektivne bolesti.

Za to vreme Herman Gering, zapovednik Luftvafea, i Oto fon Ribentrop, ambiciozni ministar spoljnih poslova Trećeg rajha, utrkivali su se ko će organizovati najspektakularniji događaj za diplomatski kor, međunarodni olimpijski komitet i ostale važne goste. Bilo je tu svega: pečenih volova, limuzina, alkohola, plesačica. Ali neformalno, bilo je to i nadgornjavanje najmoćnijih ljudi unutar Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP). Sudeći po iskazima očevidaca, najgalantniji je ipak bio ministar propagande Jozef Gebels, koji je pokazao nešto više kreacije: organizovao je ekstravagantni bal na Ostrvu paunova „Pfaueninsel", na reci Hafel, koji se završio u potocima šampanjca i do tada nezapamćenim vatrometom, koji je oduševio zvanice.

A na sportskim terenima...

Politički ciljevi koje su nacisti pokušali da prikriju reflektovali su se u tenzijama na sportskim borilištima. Prva zabuna nastala je već na ceremoniji otvaranja. Olimpijski pozdrav (podizanje uvis desne ruke) vuče korene još iz helenske tradicije i praktično je istovetan sa modernim nacističkim pozdravom. Nevolja je u tome što je masa na stadionu uzdignutu ruku shvatala kao izraz poštovanja Hitleru.

O tome govori i tadašnji atletičar jugoslovenske reprezentacije Vane Ivanović u svojoj biografskoj knjizi Drugo zvono:

„Sve momčadi koje su pozdravile Hitlera dizanjem ruke pozdravljene su burnim aplauzom od strane 100.000 Nijemaca koji su, razumije se, shvatili olimpijski pozdrav Hitleru kao što smo mi znali da će ga shvatiti. Austrijanci, prolazeći u perfektnom vojničkom maršu digli su ruke već pri svom ulasku u stadion. Oni su bili pozdravljeni pravim urnebesom. Britanci, Argentinci i mi ( Jugosloveni), kao i nekoliko drugih momčadi, prošli smo ne samo ispred Hitlera nego za cijelo vrijeme našeg marša u grobnoj tišini."

Čudna fudbalska utakmica Austrija-Peru

Ni fudbalski olimpijski turnir nije bio oslobođen kontroverzi. Nakon što su u susretu sa Austrijom Peruanci uspeli da izjednače na 2:2, meč je ušao u produžetke. Ono što se u dodatnom vremenu događalo ličilo je na farsu: Peruancima su poništena čak tri gola, ali uprkos svemu tim iz Južne Amerike je uspeo da postigne još dva. Na kraju utakmice na semaforu je stajalo 4:2.

FIFA ipak poništava utakmicu zbog neregularnosti i nalaže odigravanje nove. Naime, nekoliko desetina temperamentnih peruanskih navijača uletelo je u euforičnoj proslavi na teren pre poslednjeg sudijskog zvižduka i pritom povredilo nekoliko austrijskih fudbalera.

Kao akt protesta Peru prekida učešće na olimpijskim igrama i napušta Berlin. Mini-delegacija od pet sportista iz Kolumbije svakako nije imala velike šanse da osvoji olimpijsku medalju, pa su odlučili da se solidarišu sa andskim komšijama, te i oni iz protesta prekidaju učešće na igrama. Berlinska olimpijada je dobila svoj prvi veliki skandal, a Peruanci su dobili mit koji u toj zemlji živi i danas. U srcu tog mita je zaverenička podvala nacističke Nemačke jer je u redovima peruanske reprezentacije pola igrača bilo crne puti.

Dok je Tomas Vulf bodrio Džesija Ovensa dok osvaja četiri medalje za SAD, jedan drugi književnik sedeo je nezadovoljan na tribinama. „Jugoslavija se osramotila na toj Olimpijadi", piše Miloš Crnjanski u Embahadama.

Kraljevina Jugoslavija jeste ostvarila tek 25. mesto u generalnom plasmanu, a jedinu medalju osvojio je slovenački gimnastičar Leon Štukelj, koji je na prethodnim olimpijadama, u Parizu 1924. i Amsterdamu 1928, osvojio tri zlatne i dve bronzane medalje, a ne berlinskoj olimpijadi srebrnu. Štukelj je živeo 101 godinu, i na Olimpijadi u Atlanti 1996. bio je specijalni gost kao tada najstariji živi dobitnik olimpijskog zlata; za mnoge ljubitelje sporta u Srbiji, umesto po gimnastici njegovo ime je poznatije kao naziv jedne dvorane košarkaške ABA lige.

Crna košarkaška magija

Košarka se u vreme Olimpijade u Berlinu kao sportska disciplina još nije ukorenila u Evropi, pa se Tomas Vulf mogao radovati još jednoj medalji koju su bez muke osvojili Amerikanci.

„Za šire krugove kod nas u Nemačkoj košarka je nešto kao 'crna magija', piše „Napad" („Angriff)", dnevne informativne novine berlinskog NSDAP-a, u jednom osvrtu, a onda nastavlja u karakterističnom militarnom žargonu: „Ova igra nije samo pogodna kao rekreacija već donosi i promenljivost borbenih faza i razne mogućnosti, koje ne očaravaju samo igrače već i gledaoce".

Lako je zamisliti da su Tomas Vulf i Miloš Crnjanski bili istog dana na stadionu. Ako im je pogled slučajno odlutao do firerove lože, u daljini bi mu se ukazao crnokosi Hitler, omaleni i ćopavi Gebels (visok 165 cm) i buckasti Gering. U tom trenutku obojica su se mogli setiti vica koji se tih dana u najvećoj tajnosti prepričavao u prestoničkim lokalima:

Kako izgleda pravi Arijevac? Plav kao Hitler, visok kao Gebels i vitak kao Gering.

Glen Moris i Leni fon Rifenštal

U zanimljivije anegdote olimpijade spada i ona o Leni Rifenštal, zvaničnoj režiserki Olimpijskih igara. Rifenštal se već proslavila filmom Trijumf volje, snimajući kongres Hitlerove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije u Nirnbergu 1934.

Rifenštal nam u svojim memoarima otkriva da je tokom igara osetila veliku fizičku privlačnost prema herkulovskoj pojavi američkog desetobojca Glena Morisa. Glen se zbog svog fizičkog izgleda i atletske građe povremeno bavio i glumom, tumačio je glavni lik u filmu Osveta Tarzana.

Leni Rifenštal opisuje situaciju koja se dogodila nakon što je Mileru uručena medalja u desetoboju: „Pružila sam mu ruku i čestitala mu. Tada me je ščepao za ruku, pocepao mi bluzu i poljubio me u grudi, usred stadiona, pred deset hiljada gledalaca".

Da li se ovo zaista desilo ili se radi o buđenju erotskih fantazija jedne već starije dame, tek drugih zabeleški o ovom događaju nema.

Samoubistvo kapetana Firstnera

Za to vreme. zabrinut da li sve protiče u najboljem redu, igre je iz prikrajka posmatrao kapetan Volfgang Firstner. Zbog prethodnih zasluga i organizacionih sposobnosti upravo je njemu poverena čast i odgovornost da nadgleda izgradnju olimpijskog sela, koje će impresionirati sportiste iz celog sveta.

Radovi su išli po planu, a njemu se smešila uspešna karijera. A onda se u njegovom životu sve naglo promenilo.

Na snazi su bili Nirnberški zakoni iz 1935, koji nearijevcima, pre svega Jevrejima, praktično onemogućuju učešće u društvenom životu. Budući da je Firstner imao dedu Jevrejina, to ga je po slovu zakona činilo „mešancem drugog reda".

Dok su trajale igre i grad bio pun međunarodnih gostiju, kapetan Firstner je znao da NSDAP neće ništa preduzeti. Nadao se da će rezultati iz njegove besprekorne karijere pomoći da se stvar nekako zataška, ali kako su se igre bližile kraju tako je pritisak sve više jačao.

Da bi izbegao stigmu, prekratio je sebi život pucnjem pištolja u glavu pored jezera nedaleko od olimpijskog sela.

 „Imam nešto važno da kažem"

Tomas Vulf je sada shvatio da su Olimpijske igre Hitleru poslužile da zaokruži i konsoliduje moć kako u zemlji tako i u inostranstvu. Sada je njegova slika Nemačke imala duboke pukotine. Sve ono čemu prilikom svog poslednjeg boravka u Berlinu nije pridavao važnost ili što nije želeo da vidi sada se u njegovoj glavi složilo u mozaik užasa.

Ipak, ono najgore neće doživeti: pisac će 1938. preminuti od tuberkuloze i neće dočekati pakao Drugog svetskog rata. Baš negde u vreme Vulfove smrti britanski premijer Artur Nevil Čemberlen poleteće u još jednu državničku posetu. Destinacija: Obersalcberg, Hitlerova bajkolika rezidencija na Alpima. Čemberlen će još jednom pokušati da smiri političku situaciju na kontinentu. Ipak, mnogi već strepe da početak velikog sukoba može biti samo odložen, ne i sprečen.

Neposredno pred smrt, u tekstu „Imam nešto važno da kažem", originalno objavljenom u časopisu „New Republic", Tomas Vulf će se definitivno oprostiti od Nemačke. U tom tekstu pisac će zebeležiti sećanje na jedno putovanje vozom, putovanje 1936, kada je napustio Nemačku, ispostaviće se, zauvek.

Jedan od slučajnih putnika koji je delio njegov kupe, pošto ih je policija na nemačko-belgijskoj granici legitimisala, biva uhapšen i nasilno odveden u nepoznatom pravcu. Radilo se o građaninu jevrejskog porekla koji je tek sa nekoliko osnovnih potrepština pokušao da vozom napusti zemlju. Sećajući se ovog trenutka i zbunjenih pogleda ostalih putnika, Vulf će napisati rečenicu:

„U tom trenutku osećali smo da se ne opraštamo od čoveka već od čovečnosti".