U odluci o deportovanju Đokovića progovorila je svest i samosvest novog anglosaksonskog saveza – AUKUS sad može da krene u lov na političke dobitke. A Srbima lako udari krv u glavu, to znaju Englezi još od 27. marta 1941. Svi drugi jugoslovenski narodi su se služili tom taktikom; tim znanjem su kupovane samostalne države na prostoru bivše Jugoslavije. S malo sreće po AUKUS, srpska javnost bi mogla izgubiti volju da pravi razliku između AUKUS-a i EU, da ih sve smesti u „Zapad“ i primora Beograd na distancu prema „Zapadu“, to jest i prema EU. A ako Srbija ne ide u EU, onda AUKUS preuzima kontrolu nad proširenjem EU. A ako zaista nastupi ta situacija, onda se o Srbiji mogu dogovarati Rusija i AUKUS, pa tako jedna sitna mala taktika dobija strateške dimenzije. Nevolja za AUKUS bi bila jedino ta da Srbi ostanu mirni, a Nemci dođu k sebi.

U sporu sa Novakom Đokovićem, australijska vlada se na kraju ipak odlučila za taktiku spaljene zemlje. Kao da je već nema dovoljno i bez vlastitog angažmana!

Svetski broj jedan u tenisu je u Australiji tretiran kao Državni neprijatelj broj jedan. Kao lopov koji se u zemlju ušunjao preko noći, da pobuni narod i spreči kolebljive da ikad više zavrnu rukav za vakcinisanje. Kao azilant koji je sišao sa havarisanog broda. Kao prevarant kome su sve banke zatvorile račune i sad gleda kako da se izgubi iz vidokruga državnih imigracionih vlasti i nađe neki posao u fušu i bušu. Kao da je leprozan sleteo na aerodrom u Melburnu.

Budući da o Ibzenovom „Narodnom neprijatelju", uopšte političkoj produkciji neprijatelja znam neuporedivo više nego o sportu, što je u stvari lako jer o sportu ne znam ništa, ovde neće biti referenci na tenis. Ali ova situacija, takva kakva je u krajnjem rezultatu nakon desetodnevne drame, i nema mnogo veze sa tenisom, već otvara pogled na niz političkih, socioloških, diplomatskih, kvazi-pravnih, kulturno-identitetskih i naravno emotivnih oblasti.

Konačan rezultat je, logično, jedan, ali do njega se došlo na osnovu nekoliko postulata sumnjivog statusa verodostojnosti.    

Misli se na dve fame, dve velike zablude koje su na samom početku predmet „Kanbera versus Đoković" postavile na pogrešan kolosek i odvela ga ravno u katastrofu za obe strane. To su fama o privatnom i fama o pravnom u doba korone.

Fama o privatnom

Da li će se neko u uslovima pandemije vakcinisati ili ne, nije privatna stvar. Države su svuda od prvog momenta preuzele menadžment nad bitkom protiv kovida. Preseći put virusu, imati što manje obolelih, osigurati što brže i što bolju vakcinu, postaviti optimalno delovanje svih društvenih podsistema u nepovoljnim uslovima, kratkoročno očuvati red i poredak na nacionalnom planu dok se globalni na oči dezintegriše: sve je to postalo autotest uspešnosti država. Dokaz da imaju ne samo legalno pravo da postoje, već i moralni legitimitet i cilj - da spasavaju živote.

Barem tako su države same sebe shvatile u ovoj epidemiji. Ali ne samo one. I većina stanovništva ih je shvatila na takav način. Ili ako i nisu progutali taj za demokratije uvredljivo pokroviteljski tretman, čekaju da virus protutnji pre nego što svojim nacionalnim vlastima ozbiljno kažu šta misle o njihovom kriznom menadžmentu.

Oni koji se sad, na epidemiji in vivo, suprotstavljaju vladinim merama, ti su svuda u manjini. Oni se pozivaju na pravo i pravne norme. Ali, tu i jeste kvaka - države prave pravo. Štaviše, države su već napravile pravo kojim su osigurale nove mere u uslovima pandemije.

Dobar deo toga su hitne izmene i dopune zakona, dekreti i ukazi koji se naknadno provlače kroz parlamente, ali jedno stoji: u borbi protiv kovida, današnje države u razvijenom svetu, a tu se računa i Srbija, ne deluju u pravno praznom prostoru. One su se osigurale. Onome ko to barem privremeno prihvata, pokazuju benevolentno lice. Onome ko se suprotstavlja - malevolentno.

Jedini način da bi se ad hoc, u pandemiji in vivo, izmenila nova legalna stvarnost i praksa koju ona dnevno proizvodi, bili bi društveni neredi, rušenje vlasti, u ekstremnom - revolucije. Države nikad nisu volele revolucije, ponajmanje sada kad su uverene da nastupaju odgovorno dušebrižnički. Da li su u pravu, u svetu u kome niko nije u pravu, nebitno je. Bitno je da li one same u to veruju, da li se tako legitimišu i koliko daleko su spremne da idu ne bi li donkihotskim karakterima uskratile verodostojnost.   

U toj novoj pravnoj praksi koja se formira ispod državnog janusovskog lica dobronamernog i zloćudnog, zabrinutog i ljutitog, tolerantnog i isključivog, formira se i novi karakter privatnosti.

Društvene mreže su još ranije uništile dosta elemenata privatnosti i takozvanog „privatnog mišljenja". I pre epidemije se znalo da sve što se proveze elektronskim autoputem prestaje da bude privatno i postaje javno. Pandemija je samo izoštrila pogled na novi karakter privatnosti. Odnosno na ono što je od nje ostalo.

Novak Đoković se ne može pozvati na privatnost u odluci da se ne vakciniše. Najpre, već rečeno, zato što države danas funkcionišu u kriznom modusu. U njegovom slučaju deluje dupli efekat - opšta redukcija privatnosti, kao i činjenica da je on svetski teniser broj jedan, pa prema tome pod stalnom javnom pažnjom.

Ovde samo mali pregled broja aktera koji su se uključili u događaje iz proteklih dana: Đokovićev najbliži tim, Đokovićev pravni tim, organizatori Australia Open, sudovi, pokrajina Viktorija, vlada Australije, Vlada Srbije, javnosti obe zemlje, mediji na čitavom svetu danju i noću.

Svaka privatna odluka Novaka Đokovića, pogotovo tog ranga u uslovima gore opisane transformacije država, postaje javna, opšta i politička onog trenutka kad službeni Beograd nema drugog, a po logici stvari nije imao, nego da iskoristi intenzivne diplomatske kanale kako bi s vlastima jedne druge države vodio raspravu oko privatnog prava Novaka Đokovića da bude vakcinisan ili ne.  

Zaključak: Novak Đoković je otišao u Melburn sa nedomišljenim prioritetima. Nejasno je da li mu je primarni cilj bio da pobedi na turniru i osvoji titulu najuspešnijeg tenisera svih vremena, ili da ogoli Kanberu kao najrigidniju, najtvrdokorniju, najnepopustljiviju (posle Kine) kovid-vladu na svetu. Obe bitke nije mogao da vodi paralelno.  

Fama o pravnom

Države su konsekventno proizvodile pravo da bi legitimisale novozauzete pozicije čuvara narodnog zdravlja. Australija je prednjačila. To se u Evropi i nije tako primećivalo. Razumljivo, kad čitav globus zatvara pogled ka toj zemlji.

Ali, tu je kvaka - Novak Đoković je pobedio državu Australiju po njenim pozitivnim pravnim normama, upravo tim koje uključuju i anti-kovid mere. Sačekali su ga, uskratili mu vizu koju je bona fide mislio da ima, i strpali ga u pritvor. On se žalio i dobio postupak.

Dotle se radilo o pravu, legalnosti, i sudovima. Može biti da je sudija koji je u prvoj instanci poništio odluku australijskih vlasti bio vakcinisan četiri ili pet puta - ali je donosio odluku po pozitivnim pravnim normama, a one su rekle: viza Novaka Đokovića je ispravna! Svi detalji iz njegovog kretanja prošlog meseca nisu, ali svejedno nisu tog ranga da bi ga pravno osujetili da igra u Melburnu. 

I to je bilo gotovo, što se prava i koherentne pravne argumentacije tiče.

Onda je država iskoristila svoje diskreciono pravo, poništila odluku sudije i vratila Đokovića u pritvor. Kako je to i za australijsku direktnost previše, ministar za imigraciju je pokušao da se nadoveže na nit nepotpune vize za ulazak u zemlju. Problem je samo bio da je ta nit već bila pokidana prethodnom odlukom sudije, koji je dao pravo Đokoviću. Taknuto-maknuto, u tesnom vremenskom okviru.

Kako se nije moglo nastaviti tamo gde se stalo, država je išla u novi postupak sa nedomišljenim argumentima. Budući da pravo tu više nije nudilo razumnu pomoć, ostao je samo jedan argumenat - Novak Đoković je ikona antivaksera i kao takav ne može u zemlju, jer će podići na noge razbijene australijske antivaksere, preobratiti kolebljive, i eto ti pada vlada! 

Nezgodne su tu po Kanberu barem tri stvari.

Prvo: Titula „ikone antivaksera" nije pravni status, već procena van pravnog sistema.

Drugo: Tek je produžena, mučno zlovoljna reakcija australijskih vlasti proizvela, konstruisala, krunisala Novaka Đokovića kao „globalnu ikonu antivaksera".

Treće: Ako ga je australijska država na kraju odbila jer nije vakcinisan - zašto se čekalo da dođe u Melburn? Zašto su ga, njega i čitav onaj niz javnih, državnih i diplomatskih institucija koje su bile dignute na noge, deset dana zamajavali pravnim argumentima, da bi na kraju bio presudan vanpravni argument - nećemo ga, zato što nije vakcinisan?

Tu se već postavlja pitanje predumišljaja. Predumišljaj je pravna kategorija.         

Zaključak: Isterivanje Novaka Đokovića iz Australije je politička odluka. Pravo je bilo angažovano u početku, ali je usput nestalo, izgubilo se negde između prve i druge sudske odluke.

Faktor AUKUS 

Ako nije bilo predumišljaja u startu, on se pojavio u tom kratkom periodu, između dve sudske odluke. U tih je nekoliko dana progovorio AUKUS, javila se svest i samosvest novog anglosaksonskog saveza.

Izbor, politički par excellance, bio je za Kanberu jednostavan. Da je posle svih pravnih peripetija, posle medijske buke i diplomatske uzbune, omogućila Đokoviću da igra u Melburnu, vlada bi zaista imala problema sa daljom legitimacijom svoje rigorozne kovid politike.

Ali, ako mu tek posle svih pravnih peripetija, posle medijske buke i diplomatske uzbune, tek tada, a ne preventivno pre mesec dana, onemoguće da igra na turniru, onda se otvara široko polje na kome AUKUS može u lov po političke dobitke. Recimo, Beograd se naljuti. Srbi se naljute. Huligani u Beogradu polome prozore australijske ambasade i gore.

Srbima lako udari krv u glavu, to znaju Englezi još od 27. marta 1941. Svi drugi jugoslovenski narodi su se služili tom taktikom; tim znanjem su kupovane samostalne države na prostoru bivše Jugoslavije. S malo sreće po AUKUS, srpska javnost bi mogla izgubiti volju da pravi razliku između AUKUS-a i EU, da ih sve smesti u „Zapad" i primora Beograd na distancu prema „Zapadu", to jest i prema EU.

A ako Srbija ne ide u EU, onda AUKUS preuzima kontrolu nad proširenjem EU. A ako zaista nastupi ta situacija, onda se o Srbiji mogu dogovarati Rusija i AUKUS, pa tako jedna sitna mala taktika dobija strateške dimenzije. Nikad se ne zna, važno je da se započne novi ciklus igre.   

Nevolja za AUKUS bi bila jedino ta da Srbi ostanu mirni, a Nemci dođu k sebi.