Као што је резултат референдума о Брегзиту у Шкотској поново распламсао питање шкотске независности, тако је и већина од 55,8 Северних Ираца која је гласала против Брегзита вратила на сто причу о уједињењу Ирске. Постоје три кључна разлога зашто Лондон мора у рукавицама да третира северноирско питање: новац, кредибилност и САД.

Шкотска воља за независношћу је много боље структурисана и зрелија од ирске, али је ирски национализам на Алстеру, потенцијално, много опаснији за последње звоно британској империји. Када су Енглези масовно гласали за Брегзит добар део њих је схватао да се на тај начин имплицитно отварају питања Шкотске и Северне Ирске, али су сматрали да вреди платити цену изласка из ЕУ одласком Шкота и Северних Ираца из Уједињеног Краљевства.

Као што је резултат референдума о Брегзиту у Шкотској распламсао поново питање шкотске независности, тако је и већина од 55,8 Северних Ираца која је гласала против Брегзита вратила на сто причу о уједињењу Ирске. 

У односу на Шкоте, Ирци имају две велике предности и једну негативну околност. Прва погодност је што је Ирска већ чланица ЕУ. Уједињење Белфаста и Даблина би аутоматски значио повратак Северне Ирске у ЕУ, по истом принципу по коме је Источна Немачка ушла у ЕУ као део уједињене Немачке.

Други велики џокер Ираца је подршка Вашингтона. САД су, упркос специјалном односу са Великом Британијом, главни спонзор уједињења Ирске. Неповољан аспект уједињења Ирске је „увоз" 750.000 хиљада жестоко непријатељски настројених грађана који би чинили више од десет одсто становништва. Реч је наравно о протестантима или унионистима. 

Петсто година под Енглезима

Краљ Хенрих VIII је посејао клицу енглеске империје  инвазијом на Ирску у 16. веку. Златни период енглеског царства у коме Сунце није залазило почео је  анектирањем Ирске на почетку 19. века. Ускршња побуна 1916. године у Даблину наговестила је почетак краја британске империје.

„Године невоља" од краја шездесетих до 1998. (The Troubles) биле су дуга метастаза империје у агонији док би уједињење ирског острва значило враћање Енглеске на своје острво, односно затварање круга после пет векова експанзије. 

Уздизање Енглеске као европске и планетарне силе је нераскидиво везано са њеним физичким присуством на ирском острву. За Лондон је вековима од фундаменталног значаја било да у старту спречи могућност да Ирска буде искоришћена као полазна тачка за инвазије непријатељских војски или претендената на енглески трон.

Папе су неколико пута слале италијанске и шпанске плаћенике, француски краљеви, укључујући и Луја XIV су слали војску, чак су и Немци у два светска рата размишљали да заузму Ирску како би извршили инвазију на Уједињено Краљевство. Једноставно, Енглеска је контролом над Ирском  штитила себе од Европљана и отварала врата за освајање мора, океана  и других континената. 

Британизација острва

Заузимање комшијског острва је било неопходно и за разбијање келтске солидарности између Шкота и Ираца, будући да их раздваја само Северни канал широк свега 21 километар. Примењена је класична тактика „завади па владај". Главни колонизатори „зеленог острва" су били Шкоти презвитеријанци. Њима је додељивана земља која је насилно била одузимана локалном становништву, што је неизбежно креирало велику мржњу и анимозитет.

Данас северно од Хадријановог зида имамо Шкоте који су највећи опоненти покушају премијера Бориса Џонсона да промовише „британизацију" грађана УК и потомке Шкота на Алстеру који су најискренији и најзагриженији Британци. 

Енглеска никада није успела да асимилује Ирску. Није било довољно ни пет столећа окупације, ни 120 година уније, од 1801. до 1921. године. А не може се рећи да Енглези нису покушали, често употребљавајући бруталне методе: Ирцима католичке вере негирана су права и слободе, поништен је галски идентитет, насилно су мењана типична ирска презимена у англофонска, систематски се затирала традиционална структура ирских кланова као и сточарство које је било главна производна грана. 

Парадоксално, Ирци који су прешли на друго острво брзо су се и лако асмиловали. Пола Битлса су ирског порекла (Пол Макартни и Џорџ Харисон), славни режисер Алферд Хичкок, па чак и челична леди Маргарет Тачер и актуелни капитен енглеске репрезентације Хари Кејн. Претпоставља се да близу 20 милиона становника данашње Велике Британије има ирске корене. 

Алстерски унионисти

Данашњи протестанти на Алстеру потомци су Шкота и Енглеза којима је додељивана отета земља од староседелаца. У међувремену су дефинисани и као „унионисти". За њих се каже да су једини искрени Британци будући да је за Енглезе придев британски био само  ознака њихове империје и начин да лакше управљају својим поседима преко океана. 

Униониста у Северној Ирској, која броји  милион и осамсто хиљада становиника, према последњем попису има мало више од 750 хиљада тако да су и даље релативна већина, али су на путу да изгубе тај примат у корист католика чија је популација значајно млађа у односу на протестантску.

Протестанти на Алстеру су и поред демографског пада веома тврд орах. Већ сто година владају северним делом ирског острва и њихова је заслуга што се Ирска, практично, 1921. поделила  на два дела. У претходних сто година су чинили све што је било у њиховој моћи да сачувају апсолутну већину примењујући разне видове дискриминације као „добар дан": од додељивања социјалних станова до примене политике исељавања католика Ираца. Терористичке организације протестаната нису биле ништа мање сурове и бескруполозне од Ирске републиканске армије (ИРА). 

Погонско гориво униониста на Алстеру је страх да би могли да нестану као колективитет и да би били асимиловани или поништени у уједињеној Ирској. Иронија судбине је да је северни део острва пружао највећи отпор енглеској колонизацији. То је и био мотив краљу Џејмсу I Стјуарту да пошаље своје Шкоте да „дисциплинују" неотесане и, у очима Енгеза, полудивље Ирце. 

Протестанти имају исконски страх да би католици поступили према њима на исти начин на који они њих третирали током вишевековне доминације одузимајући им имовину, послове, положаје, шиканирајући их и сводећи их на грађане другог реда. С друге стране, имајући у виду да  су унионисти на Алстеру етнички потомци Келта, као Шкоти и Ирци, они зазиру од Енглеза и немају поверења од њих. Унионисти су увек били верни круни и британској идеји, чак многи историчари сматрају да су они једини искрени Британци у Великој Британији. Зато се протестанти с друге стране Ирског мора не уздају претерано у Лондон.

Новац, кредибилност и Америка

У Даунинг стриту нису никада били ригидни према идеји о уједињеној Ирској. Премијер Лојд Џорџ је пре сто година, када је острво подељено, саветовао ирског лидера Мајкла Колинса да би снажно присуство католика у Северној Ирској било веома корисно за унификацију острва.

Енглези немају намеру да „умиру" за Северну Ирску, али не желе ни да се лако предају. Лондон, после трагичног искуства са „The Troubles", неће користити силу да спречи уједињење Ирске, али већ употребљава тзв. soft power да убеди грађане Алстера, без обзира на верску припадност, да је уносније и корисније остати део Краљевства него постати део републике. Постоје три кључна разлога зашто Лондон мора у рукавицама да третира северноирско питање: новац, кредибилност и САД. 

Уједињено Краљевство већ сваке године неповратно упумпава милијарде фунти у Северну Ирску и не би могло да поднесе нове издатке у новцу и животима за сређивање немира на Алстеру. Употреба силе или метода који су практиковани од 1972. године до 1998. године урушили би и оно мало кредибилности што је Уједињеном Краљевству остало на међународној сцени.

Трећи и најважнији разлог је спонзорство САД за уједињење Ирске. Премијер Борис Џонсон је морао да прогута велику кнедлу када му је нови амерички председник Џо Бајден дословце рекао да је Споразум о слободној трговини између две земље директно везан за поштовање Споразума на Велики петак. Подсетимо, по слову овог договора из 1998. године, Лондон је дужан да организује референдум о уједињењу Северне Ирске са Републиком Ирском ако из Белфаста стигне такав захтев. 

Стварање нације, разарање краљевства

Република Ирска има нешто мање од пет милиона становника и уједињење са Северном Ирском (1.800.000 становника) није једноставно како изгледа на први поглед. Осим 750.000 непријатељски настројених протестаната који би били нека врста британске „пете колоне", Даблин би морао да преузме на себе и трошкове уједињења. Велика Британија плаћа „верност" Северне Ирске са близу десет милијарди фунти годишње, плус што сав новац од пореза убран на територији Алстера остаје на њему.

Републику Ирску би уједињење са шест преосталих острвских округа коштало, по грубим проценама, пада бруто друштвеног производа од око десет одсто. Цена коју нису спремни да плате сви Ирци, чак ни за остварење вековног сна. 

Веома снажан подстицај за Лондон да настави са финансирањем Северне Ирске јесте и спречавање стварања савезништва на две стране Северног канала. Шкоти и Ирци се не воле, али у случају да се Шкотска отцепи а Ирска уједини, врло лако би пронашли заједнички језик, јер ништа не спаја тако чврсто као постојање заједничког непријатеља. 

У Даунинг стриту су веома охрабрени последњим истраживањима јавног мњења која показују да се рађа „северноирска" нација. Наиме, око петине грађана Алстера се не изјашњава ни као Британци ни ако Ирци, већ као „Северноирци". У случају евентуалног референдума тих 20 одсто грађана Северне Ирске били би одлучујући за исход изјашњавања. Зато Лондон не жали новца за здравствени систем, социјалне установе и програме помоћи свим угроженим категоријама становништва. Џонсон и његови саветници су уверени да ниједна група која држи до благостања и заокруженог социјално-здравственог система не може да напусти Енглезе, чак ни етничке групе које су вековима биле малтретиране од њих. 

Референдумско питање

Према последњим испитивањима расположења у Северној Ирској 35 одсто грађана је за уједињење са Републиком Ирском, што је десет одсто више у односу на почетак претходне деценије.  Међутим више од 20 одсто се не изјашњава по том питању што оставља велики знак питања. Индикативно је да је 44 одсто испитаника убеђено да ће референдум бити организован у следећих пет година, а чак две трећине је уверено да ће се то догодити у следећих десет година. 

Осим референдума, Лондон има још две карте које би могао да одигра у случају да се нађе у безизлазној ситуацији.

Прва је да на таласу ширења новог „северноирског" сентимента међу становницима Алстера предложи прокламовање државе Северна Ирска која би, уз спонзорство САД и УК, могла да уђе експресно у НАТО.

Друга солуција је подела Северне Ирске уз лимитирано пресељавање становништва које би омогућило да 750.000 протестаната остане у крилу Велике Британије на смањеној територији док би се остатак Алстера заједно са католицима ујединио са остаткм острва. Не ради се о новим решењима, британски премијери, лабуриста Харолд Вилсон и торијевка Маргарет Тачер, су већ разрађивали те могућности седамдесетих и осамдесетих година.