Vladislav Bajac: Bez utopije nema stvaralaštva

Šta bi najbolje definisalo građanina Vladislava Bajca? Književnost koju stvara, sva ona izgaranja na planu vrhunske kulture, ili njegova nevidljiva prisutnost u kulturnim događajima koji se u žargonu zovu za pamćenje i koje će nečije druge Hronike sumnje zabeležiti.

Književna biografija Vladislava Bajca pisca, izdavača i prevodica, beleži najznačajnije nagrade za prozu i poeziju. Knjige su mu prevedene na petnaest svetskih jezika, a prvi roman uvršten je u 25 romana decenije u Jugoslaviji 1990. Preveo je više značajnih knjiga, osnovao izdavačku kuću "Geopoetika" a zahvaljujući njemu Beograd su posetili Leonard Koen, Orhan Pamuk, Viktor Jerofejev, Don de Lil, Erlen Lu... 

Ona životna biografija bujica je različitih putovanja i interesovanja, koji će se u nekim tačkama preplitati, opet, sa sekvencama književne biografije.

Tokom ovog proleća naših sumnji u čovečanstvo, Bajac je u svoj pandemisjki karantin izveo mladalačke dane i navike, da od njih uzme nešto staro i sa budističkim gađenjem zakorači u novi svet, za koji kažu da je počeo, a koji po njemu traži kulturološki anarhizam. Bili su to dani i za događaje po prvi put, za radost unuka, a proticali su i sa osmehom koji su mu izmamili akvareli Orhana Pamuka i crteži Alberta Mangela, koje su ovi veliki svetski pisci stvorili u svom univerzumu tokom globalne izolacije.

Od kakvih uspomena na globalnu izolaciju je satkana Vaša privatna istorija?

- Pamtim razičite životne periode zajedničke izolacije. Svi su oni bili međusobno različiti, od uzroka do posledica. Ovaj najsvežiji je imao neke proboje u privatnost koji su bili na ivici meni razumljivog. Recimo, pošto živim u blizini beogradskog zoološkog vrta, jednog časa sam umislio da sam čuvar tih životinja. Tako sam jednoga dana po prvi put obukao jednu svoju belu košulju američke proizvodnje sa po njoj krupno izvezenim, skoro pa trodimenzionalnim, životinjama: od žirafe, zebre, leoparda do lava i slona. I napravio sam selfi na terasi (sa crnim bambusom pored sebe i zoo vrtom u pozadini). Hteo sam njime da zabavim unuka kojeg nisam video mesec dana. A onda je, mojom režijom, ta fotografija stigla i u javnost, kroz književni kontekst, na jedan sasvim ozbiljan sajt. Eto isečka iz moje buduće privatne istorije.

Da li ste tokom ovog proleća i iznuđenog slobodnog vremena usled pandemije bili spektakularno funkcionalni pisac ili ste se možda vratili poeziji? Ili je to bio trenutak za sve drugo?

- Bio sam sav u književnosti, ali ne pišući. Zapravo ni nisam imao slobodnog vremena. Znao sam šta me čeka sa izdavaštvom kada se sve privede kraju, da ne kažem - završi, i zapravo sam čitao sve ono što sam propustio u prethodnim dnevnim obavezama. No, na jedan čudan način, ovaj period mi je delovao kao dajdžestirani period mog života od moje 18. do 33. godine kada nisam pisao već samo čitao, učio i prevodio, kako bih ostao utreniran u pisanju. Naime, 1972. sam objavio prvu knjigu pesama i - shvativši da sam u tome pogrešio, ćutao do 1988. kada sam objavio knjigu priča, a ubrzo i roman. Dakle, ovi meseci su me vratili preispitivanju. I novim odlukama. Ali, i vraćanju u ponešto staro, takođe.

Vaša knjiga Hronika sumnje prati jedan dug period od 1944. do 2016. godine - turbulentna vremena za svet i za državu koja je stvorena i nestala. Da li ste razmišljali o nastavku, ili je za taj nastavak tek sada potrebna posebna vrsta blage sigurnosti sa kojom ste započeli i radili Hroniku sumnje?

- Hvala na pitanju. Ja sam, na predlog svoje najbliskije saradnice Jasne Novakov, ovu knjigu prekinuo sa pisanjem na mestu koje je i njena poslednja objavljena strana. Ona je dobro razumela da je ovaj roman-hronika priča bez kraja. Te da je moram prekinuti. I da se ona uvek može nastaviti. Tačno. Ali, to ne znači da ću tako učiniti. Da sam kojim slučajem američki pisac i da je knjiga imala uspeha, ja bih obavezno i odmah napisao nastavak. Ali nisam, ništa od toga.

Ukoliko se u Hronici sumnje vašem junaku tokom šezdesetih godina lepio anarhistički osećaj slobode, koji je zapravo dolazio od rokenrola, kakav sada osećaj globalni svet šalje bivšem rokeru?

- Sada je vreme za politički anarhizam. Za mene koji sam pisac - kulturološki anarhizam. Rokenrol je odavno nestao. Mislim na njegov vrednosni sistem i na bogatstvo različitosti koje je svojevremeno stvarao svakom novom pesmom, albumom, grupom. Izvinjavam se jedino mladim muzičarima koji s pravom i danas veruju da rade dobru, pravičnu i kontrakulturnu stvar. Potpuno ih razumem i podržavam u njihovoj iluziji. Jer, bez utopije nema stvaralaštva.

Pripremajući se za ovaj naš razgovor naišla sam na jednu lucidnu kritičku opasku književnika Svetozara Vlajkovića kada je u pitanju Vaša zbirka Evropa na leđima bika. Vlajković u ovim pričama primećuje povezanost sudbina svih ljudi koji čine čovečanstvo, nešto što smo upravo ovog proleća osetili i napominje da zbirka zahteva od čitaoca smisao za uočavanje fantastike koja se rađa iz pomerenog ugla. Šta bi u mogućem sižeu neke nove priče činilo fantastiku ovog globalnog ugla, svakako pomerene stvarnosti?

- Reč je o mojoj prvoj proznoj knjizi. Vlajkoviće me je tada podržao čista srca: bio je čuven po svojoj strogosti, osobenjaštvu i po tome što je bez dlake na jeziku. Bio je odličan urednik Kulture na Radio Beogradu. Osetio je moju opsednutost povezivanja nepovezivim. To je definisao fantastikom, s obzirom da je on pisao vrlo realističnu urbanu prozu, osim u retkim prilikama kada bi pobegao u fantastično. Žao mi je što na taj način nije više pisao. 

Ja bih danas verovatno morao ili da (opet) pobegnem u duboku prošlost ili izmislim neki novi žanr fantastike da bih pobegao od ovog globalnog, seljačkog, neoliberalnog sveta. Ta vrsta povezanosti me ne zanima. Dakle, ne bekstvo iz straha već iz budističkog gađenja. (A ono je prefinjeno u odnosu na obično, prostačko gađenje koje me već dovoljno dugo obuzima).

Većina pisaca sa kojima sarađujete kao izdavač vaši su prijatelji. Pretpostavljam da ste se dopisivali tokom pandemije. Ima li nešto da ste primetili kao njihovo iskustvo, novi pogled na život i svet oko sebe? Ko Vas je u svom snalaženju tokom izolacije nasmejao?

- Pisci su ovu izolaciju uglavnom primili na dva načina. Jedni kao prisilnu samoću, dakle kao veštačke uslove za rad, pa zato nisu ništa ni pisali jer im uzroci ove inače poželjne i njima poznate, dnevne, samoće nisu odgovarali: sada ih je neko na nju terao! Druga vrsta pisaca se nije ni na šta obazirala i kopala je po svom rudniku bez prekida.

- Orhan Pamuk i Alberto Mangel su mi poslali svoje crteže! Orhanovi su umetnički, odlični: jedan sam prisvojio i rekao mu da ga mora upotrebiti za naslovnu stranu svoje nove, još nezavršene, knjige Noć kuge(!). Mangelovi crteži su duhovitiji, skoro pa karikaturalni - oslikavaju polu-mitske junake najnovije knjige Bajkovita čudovišta. Za srpske čitaoce i Geopoetikino izdanje dopisuje poglavlje sa jednim našim nacionalnim i regionalnim junakom. Pamuk me je nasmejao svojom doslednom predanošću pisanju ali sada uz relaksaciju akvarelima, a Mangel - i karikaturalnim stilom.

Da li ćemo posle svega biti jednostavniji u svojoj životnoj filozofiji?

- Ne verujem. Ako bude promena u ponašanju, biće ih na kratko. Mislim da čovek nije dovoljno zreo da shvati šta se oko njega događa. Nije dovoljno znati šta se tebi događa. Ima jedan sjajan vojvođanski izraz za životnu i filozofsku neobaveznost koja krasi današnjeg čoveka: landara pišore.

Da li bez straha ovih dana pružate ruku ljudima ili hodate opsednuti pitanjem kao u naslovu svoje prve pesničke zbirke, objavljene skoro pre 40 godina, koji glasi "Koji put do ljudi vodi"?

- Iako mislim da je reč o veoma naivnom naslovu, možda nam je opet primeren - ne za starosne godine autora već za godine u kojima živimo. A primetio sam da neke ljude pomalo više nego ranije - ne primećujem. Valjda se spremam za one fiktivne, iz književnosti.