Да ли је могуће тренирати имуни систем да се одупре сезонским алергијама

Више од 400 милиона људи широм света пати од алергијског ринитиса – упале носних пролаза услед реакције на алергене у ваздуху. То се дешава када имуни систем погрешно идентификује нешто попут животињске длаке или гриња као штетно, што изазива симптоме који могу укључивати цурење из носа, свраб очију, кијање и – у најгорем случају – отежано дисање.

Када је сезонски, као што је реакција на полен, алергијски ринитис се назива поленска грозница.

Поред тога што утиче на квалитет живота, поленска грозница може имати озбиљне дугорочне последице, укључујући ризик од развоја респираторних инфекција и астме.
Студије показују повећање преваленције током времена у регионима укључујући Европу, САД и Аустралију. Такође постоји све више доказа да симптоми поленске грознице постају све тежи са климатским променама.

Ипак, постоје добре вести, кажу алерголози: сада су доступне висококвалитетне, ефикасне и безбедне терапије за поленску грозницу. Већина лечи симптоме. Али једна, алергена имунотерапија (АИТ), је више од лека – „учи“ тело да мање реагује на одређене алергене, и може да преусмери уобичајени пут поленске грознице ка астми.

Озбиљан здравствени проблем

Део проблема је тај што чак ни здравствени радници не схватају увек озбиљно алергијски ринитис, каже клинички алерголог Стивен Дарем, професор емеритус алергологије и респираторне медицине на Империјал колеџу у Лондону и болници Ројал Бромптон.

„Поленска грозница је велики проблем, а они који је немају често га тривијализирају“, напомиње проф. Дарам. „Ако размислите о томе од чега се састоји наш живот – радимо, спавамо и забављамо се. А све те ствари су озбиљно погођене поленском грозницом.“

На пример, особе које пате од поленске грознице у већем су ризику да имају потешкоћа да утону у сан и често се буде током ноћи и зато се осећају уморно. Чак је утврђено да сезонске алергије утичу на школски успех деце.

Постоје и друге здравствене последице. Због хроничне упале слузокоже, људи који имају алергију чешће имају респираторне инфекције – чак двоструко више, према једној студији. Када се не лечи адекватно, поленска грозница може изазвати тешке, хроничне болести горњих дисајних путева и инфекције уха.

Поленска грозница, посебно код деце, такође може довести до развоја астме, а сама астма има тенденцију да буде тежа код људи који такође имају поленску грозницу.

„Постоји концепт 'један дисајни пут, једна болест'“, каже др Бари Коен, педијатријски алерголог и ауторка прегледа Америчке академије за педијатрију из 2023. године о алергијском ринитису. Упала горњих дисајниа путева може утицати на доње дисајне путеве путем заједничких имунолошких путева, напомиње докторка. А то може довести до астме.

Проблем стар читав век – и решење?

Иако је поленска грозница у порасту, њено постојање није ново. На основу сопствених искустава и искустава 28 других пацијената, лондонски лекар Џон Босток је детаљно описао симптоме сезонске алергије још 1828. године. Његови описи су укључивали „загушеност главе, зачепљење носа, кијање, сузење очију и исцедак из ноздрва“.

Имунотерапија за алергене попут полена такође није нова. Године 1911, други лекар је открио да убризгавање екстракта полена трава пацијентима са поленском грозницом може ублажити њихове симптоме следећег пролећа. Прво плацебо контролисано испитивање имунотерапије поленом трава обављено је педесетих година.

До осамдесетих, ово је постало признати третман. Ове „алергијске инјекције“ показале су се веома ефикасним, ублажавајући кијање и патњу хиљада пацијената. Али постојао је проблем. Инјекциона имунотерапија је повремено имала фаталне исходе због анафилаксе – алергијске реакције на саму инјекцију.

Овакви исходи су изузетно ретки. Јављају се код отприлике једне на два-два и по милиона инјекција, а данас, захваљујући бољем разумевању фактора ризика и правилној примени, још су ређи.

Али када је у Великој Британији од 1957. до 1986. године забележено око 26 смртних случајева повезаних са анафилаксом од поткожне имунотерапије, Велика Британија је усвојила нове прописе – укључујући, у то време, да свако ко је примио инјекцију мора да чека у лекарској ординацији на посматрању два сата. (Сада је то 30 минута).

Пошто инјекције морају да се дају редовно, често недељно, овај захтев је учинио поткожну имунотерапију јако компликованом.

Алтернатива инјекцијама

Интересовање за оралну алтернативу коју је др Гленис Скадинг, потпредседница непрофитне организације Еуфореа и почасни консултант алерголог и ринолог у болници Универзитетског колеџа у Лондону, пионирски увела осамдесетих година, повећало се.

Сублингвална терапија, како је позната, подразумева стављање капљица алергена испод језика, уместо убризгавања у руку. У почетку је постојао скептицизам да би могла да делује једнако добро као инјекције, што је довело до извесног отпора.

„Сублингвална терапија се сматрала правом 'маргиналном' ствари која неће функционисати“, каже др Скадинг. „Зато сам престала да је упражњавам неко време.“ Али испитивања су показала да пружа много мањи ризик од анафилаксе него њен поткожни пандан, а да је и даље веома ефикасан.

„Није било смртних случајева. Озбиљни нежељени испади су веома ретки“, напомиње др Скадинг. Додаје да су локалне реакције, попут привременог свраба или отока језика, чешће.

До 1998. године, Светска здравствена организација је објавила консензусну изјаву о имунотерапији алергенима која је укључивала примену сублингвалне терапије као обећавајућу алтернативу инјекцији – легитимизујући терапију на глобалном нивоу.

Као и код инјекција против алергија, главни изазов је примена. Капи треба узимати испод језика сваког дана између осам и 16 недеља пре почетка сезоне полена, објашњава др Дарем.

Почетак терапије 16 недеља пре сезоне контролише симптоме током лета код око 85 одсто пацијената. Препорука је да се три године настави са узимањем током целе године, што може довести до дугорочне ремисије. 

У једном клиничком испитивању које је спровео проф. Дарам, учесници са алергијом на полен трава којима је дат плацебо пријавили су тешке симптоме поленске грознице у током 16 одсто дана током сезоне алергија; они који су примали сублингвалне капљице пријавили су то у шест одсто дана.

Дугорочно олакшање

Што је још битније, постоје докази да су промене дуготрајне. Неколико испитивања, укључујући једно са више од 1.000 учесника у Јапану, открило је да је сублингвална имунотерапија побољшала симптоме чак две године након престанка.

Главни проблем са сублингвалном терапијом, кажу стручњаци, јесте то што су врсте алергија које може да лечи и даље ограничене. Једине сублингвалне имунотерапије које је одобрила Америчка агенција за храну и лекове су за гриње из прашине, полен амброзије и полен трава.

Било путем оралних капљица или инјекција, имунотерапија алергенима се показала ефикасном за хиљаде пацијената. Имунотерапија алергенима може чак и да спречи појаву астме.

Једно рандомизовано, двоструко слепо испитивање спроведено на више од 800 деце са алергијом на полен трава, узраста од пет до 12 година, упоредило је оне који су примали сублингвалну имунотерапију са онима који су примали плацебо.

Након двогодишњег праћења, деца која су примала капи алергена имала су око 29% мању вероватноћу да развију симптоме астме или користе лекове за астму у односу на групу која је примала плацебо.

Међутим, код оних пацијената који имају астму имунотерапији алергенима може бити контраиндикована, посебно ако је астма тешка или неконтролисана. То је зато што, иако је анафилактички шок изузетно мало вероватан, ризик је већи када је упала дисајних путева већ присутна.

За те пацијенте, или оне код којих имунотерапија алергенима сама по себи не делује, постоји још једна опција: биолошки лекови, класа лекова који циљају кључне имунолошке путеве укључене у алергијске реакције, заустављајући инфламаторни одговор организма.

У неким случајевима, биолошки лекови се могу давати уз имунотерапију алергенима, комбинација за коју је утврђено да смањује вероватноћу тешких назалних симптома за око 59 одсто у поређењу са самом имунотерапијом. „Али они не изазивају дугорочну ремисију болести као имунотерапија“, напомиње др Дарам, а и много је скупља.

Како одабрати лекове и смањити окидаче

Високи трошкови и трајање ових третмана могу бити главна препрека за многе пацијенте. Постоје ли друге опције?

„Најефикаснији третман који имамо, а који је доступни пацијентима, је назални спреј који садржи антихистаминике, као и кортикостероиде“, наводи др Скадинг. Они су ефикаснији од било ког лека појединачно.

Професор Дарам се слаже. Посебно је важно, напомиње алерголог, започети лечење пре почетка сезоне и узимати га редовно – чак и у данима када немате симптоме. „Ако се то уради, онда је веома ефикасно не само у лечењу симптома, већ и у спречавању напада.“

Такође је кључно правилно применити спреј, кажу алерголози.

Орални антихистаминици обично нису толико ефикасни.. Не примењују се директно на ткива носа – где се јављају алергијске реакције – па су обично слабији и потребно им је дуже да делују.

Али ако их узимате, уверите се да је то један од новијих лекова („друге генерације“), попут цетиризина или лоратадина. Поред тога што су ефикаснији, мање су седативни: лекови прве генерације могу изазвати умор до те мере да је утврђено да повећавају ризик од саобраћајне несреће.

Смањење окидача је такође важно. Алерголози препоручују да држите прозоре затвореним, користите пречистач ваздуха и носите сунчане наочаре или маску када излазите напоље. Прање руку, лица и подручја око очију – и, идеално, туширање, укључујући и косу – када уђете унутра, посебно пре спавања увече, такође може помоћи.

Ипак, посебно ако патите од тешких симптома, постоји само ограничено смањење које се може постићи. А с обзиром на то да шетње, вожња бициклом до посла или рекреација напољу могу бити свакодневна задовољства која побољшавају наш квалитет живота – посебно како време постаје топлије – ни то није увек оптимално.

„Имамо веома ефикасне третмане за већину пацијената“, истиче prof. др Дарам. „Проблем је у томе што се алергија често тривијализује и што људи не разумеју како да то правилно лече.“