Ivan Šuletić: Savremeni gradovi su mašine koje pokreće kapital

Jedan od najistaknutijihih i najautentičnijih figura srpske likovne scene 21. veka, Ivan Šuletić, izdvaja se prepoznatljivim likovnim rukopisom, prevashodno u formatu slike, kao i neobičnim rešenjima i postupcima kojim istražuje duh vremena.

Ivan Šuletić je diplomirao i doktorirao na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade Fondacije „Vladimir Veličković“ za crtež 2018. godine, nagrade „Likovna jesen“ 2016. i druge nagrade „Niš Art Fondacije“ za 2015. godinu.

Izlagao je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama, kao i u okviru kustoskih projekata u Srbiji i inostranstvu. Njegovi radovi nalaze se u javnim i privatnim kolekcijama, među kojima su Muzej grada Beograda, Kolekcija umetnosti European Patent Office, zatim, "Wiener Stadtische" kolekcija savremene umetnosti, kolekcija Galerije savremene umetnosti Niš.

Od 2010. godine na beogradskom Arhitektonskom fakultetu radi u kabinetu za likovne forme, trenutno, u zvanju docenta.

Samostalno je izlagao u Cirihu, Hamburgu, Lisabonu, Beogradu, Kragujevcu. Od 3. juna u Galeriji „Rima“ u Beogradu izložen je njegov najnoviji ciklus slika, crteža i, po prvi put, objekata. 

Vaše pedagoško angažovanje na beogradskom Arhitektonskom fakultetu uticalo je na Vaš autorski rad. Naime, Vaš tematski fokus postepeno se okreće ka arhitekturi. Ideju grada, kojom se bavite od 2015. godine, definisali ste kao koncept ne-mesta. Kako objašnjavate takvo polazište?

– Definitivno jeste, još od rada "Trijumfalna kapija“. Ako treba da budem još precizniji, težište mojih interesovanja nije sama arhitektura, već određene manifestacije arhitekture koje mi posluže kao metafore ili oslonci u radu.

Koncept ne-mesta mi se nametnuo sa druge strane, iz mog privatnog osećanja nepripadanja, koje sam zatim prepoznavao i kod drugih ljudi. Ožeov pojam ne-mesta predstavlja prostore bez međuodnosa, bez istorije. On kaže: 'Prostor ne-mesta ne stvara ni pojedinačni identitet ni odnose, samo samoću i sličnost'. U međuvremenu sam, kroz rad Waterfront (2018), taj koncept proširio na kombinovanje različitih, ne samo arhitektonskih uzoraka i stvaranje kompletnijih ambijenata.

Vaš pristup slici i crtežu, u tehničkom smislu, tradicionalan je i saglasan vekovnim kanonima crtanja i slikanja. No, s druge strane, digitalna slika osnovni je element koji upotrebljavate u građenju slike. Kroz digitalnu sliku Vi ulazite u klasičnu sliku. Na koji način shvatate odnos i interakciju stvarnog i virtuelnog prostora - „stvarne“ stvarnosti i digitalne stvarnosti? I na koji način taj odnos interpretirate u vašim slikama?

– Već neko vreme, sigurno već deceniju, stvarni i virtuelni prostor su neodvojivi. Prelivaju se jedan u drugi, na ličnom i kolektivnom nivou, ali i na nivou identiteta mesta. Sa jednom zanimljivom razlikom – osim u standardima dizajna i poboljšanju kvaliteta digitalnog zapisa, u digitalnom prostoru vreme nije linearno. Uz to, digitalne tehnologije u arhitektonskom projektovanju i obradi materijala su iz domena digitalnog vrlo efektivno postale deo stvarnog sveta i počele da ga preoblikuju, tako da se, ako pažljivije posmatrate, vrlo lako uoče razlike između arhitektonskog ambijenta crtanog rukom i onog crtanog u kompjuterskom programu.

Drago mi je što se moj pristup slikama i crtežima čita kao „tradicionalan“ ako to znači da radim isto što i umetnici pre mene – reagujem na svoje vreme i okruženje, koristeći te tehnike što bolje umem. Ali, hteo bih nešto ovde da pojasnim. Od prve pattern slike to pitanje mi visi nad glavom, zašto u vremenu tolikih alternativa, ja insistiram na uljanoj slici? 

Proces uljanog slikanja i crtanja, kako ga ja razumem, je potpuno oslonjen na apsolutno fizičko prisustvo autora u svakom trenutku rada. I od početka sam smatrao da je to najadekvatnije temi kojom se bavim, da sam budem sve vreme u radu, nasuprot mnoštvu i bezličnosti koju pokušavam da prikazujem i da probam da nađem ravnotežu između ta dva.

U tekstu kataloga aktuelne izložbe u Galeriji Rima, istoričarka umetnosti Marija Stanković piše: „Kroz oslonac u fotografiji, tradicionalnim medijima slikarstva i crteža, on prikazuje urbana i prirodna okruženja kako bi na subverzivan način učinio vidljivim mehanizme kojima kapitalizam predstavlja i kreira svoju relanost“. Možete li da nam objasnite o kakvim je mehanizmima kapitalizma reč, i na koji način ih Vi komentarišete, raskrinkavate i činite vidljivim?

– Iako sam dosta u toj temi, čitam i istražujem još od početka rada na pattern slikama, odgovoriću drugačije, više intuitivno. Pre svega, uzorci koje biram za svoje slike, dok su još u obliku digitalnih fotografija koje tražim po internetu, u meni treba da proizvedu specifičan eho, sličan onom koji imam kada se nađem (u „stvarnoj“ stvarnosti) u savremenom delu nekog grada koji je izgrađen da bi bio poželjan, da bi imponovao svojim standardima življenja, u krajnjoj liniji, da bi se dobro prodao. Uz taj osećaj, obavezno ide i osećaj dezorijentisanosti i gubljenja daha. Kristijan Norberg-Šulc je u jednom svom tekstu izdvojio dve psihološke funkcije, suštinski važne za formiranje identiteta pojedinca – orijentaciju i identifikaciju, i kaže da 'istinski osećaj pripadanja određenom mestu podrazumeva istovremenu i ravnomernu razvijenost obe'.

Budući da živimo u, kako to neki zovu, „kapitalocenu“, suštinska dinamika svih tih savremenih ambijenata je u dinamici kapitala. Dakle, pogledajte jedan takav prostor i zamislite dinamiku kapitala, počev od velike investicije vezane za izgradnju i plasman nekretnina, do malih ekonomija pojedinaca koji će te prostore kasnije nastanjivati. Jednim delom, pokušavam da stvorim slike koje će ličiti na one 'investitorske plakate za reklamiranje nekretnina'.

Multiplikacija istih ili sličnih motiva i predložaka, modula, koje po određenim principima slažete u vizuelne celine, čini ih gotovo neprepoznatljivim i dovodi ih do granice nekakvog urbanog ornamenta i apstrakcije. Bavljenje prostorno-vremenskim problemom u osnovi je ponavljanja i uritmljavanja određenih motiva, kao i Vašeg celokupnog slikarskog rada. Često tvrdite da je vreme najznačajnija komponenta Vašeg slikarstva. Objasnite nam taj postupak i takvo stanovište.

– Namerno biram uzorke na kojima nema elemenata malih vremenskih intervala. Dakle, nema ljudi, nema automobila, nema nekih remećenja koja će u sledećem momentu biti korigovana. To su prostori za ljude, bez ljudi, u kojima je vreme apsolutno, nelinearno. Prostorno-vremenski motiv jeste u osnovi svakog ornamentalnog ponavljanja, a ja koristim to kao metaforu stanja, koje nema linearno trajanje, nema svoje početke i krajeve (osim ivica).

"Cityscapes", odnosno, gradski pejsaži su najčešći naslovi Vaših ciklusa slika. Oni jesu ubedljivo svedočanstvo o savremenom gradu, savremenoj civilizaciji i savremenom čoveku. Kakav je savremeni grad? I kakav je život savremenog čoveka u gradu? Da li je epoha korone Vama donela neke nove uvide i shvatanja grada i života u gradu?

– Savremeni gradovi su mašine koje pokreće kapital. Neke od tih mašina su turističke, neke poslovne, neke stambene, itd. ali to ne menja njihovu suštinu. Naziv tih radova je evoluirao s vremenom. "Cityscape" je bio naslov koji mi se u početku činio najadekvatnijim, jer su sve alternative koje sam pronalazio u našem jeziku bile komplikovanije i manje direktne.

U međuvremenu, od "Waterfront" , od kako sam počeo da radim na kompleksnijim ambijentima, pojavio se novi imenitelj, #CFRP (Cities for Rich People - Gradovi za bogate ljude). I naravno, onda nam se dogodila korona. I naravno, u praznoći tih ambijenata sam prepoznao dosta sličnosti sa onim što sam tokom trajanja policijskog časa video kroz prozor.

Na aktuelnoj izložbi u Galeriji Rima vidimo da uvodite novi element u Vaše stvaralaštvo. Reč je o objektu. O kakvoj je seriji novih radova reč, koje su njihove karakteristike, i koja je uloga trodimenzionalnog objekta? Šta publika može da vidi na toj izložbi?

– Moja saradnja sa galerijom „Rima“ počela je još 2017. godine, kada sam izlagao u njihovom prostoru u Kragujevcu. Zatim smo imali dva vrlo uspešna nastupa na bečkom sajmu umetnosti Vienna Contemporary, i posle toga je dogovorena izložba za beogradski prostor, koja je trebalo da se dogodi nešto ranije, ali je zbog svega pomerena za početak juna.

Na izložbi će, u najvećem broju, biti predstavljeno ono čime sam se bavio u poslednjih godinu dana – eksperimenti sa povezivanjem različitih uzoraka i stvaranje klastera, grupa slika, koje poput rebusa, rađaju nova značenja. Uz to, uspeo sam, uz pomoć saradnika, arhitekte Luke Ilića, da iz crteža izvučem volumen i generišem trodimenzionalni oblik. Teško mi je da o njemu detaljnije govorim jer je on tek prvi korak u istraživanju koje me čeka.

Izlagali ste u više galerija širom Evrope, učestvovali na sajmovima umetnosti. Da li Vaši radovi dobro komuniciraju u međunarodnom prostoru. I šta bi izdvojili kao njihov genius loci?

– Trudim se da, iako svakodnevni život to otežava, sebi ne postavljam granice. Moja iskustva izlaganja kod nas i drugde su manje ili više interesantna, utoliko što sam na nekom mestu sretao ljude sa kojima sam razmenio zanimljive ideje, što me je neko koga sam upoznao inspirisao da probam nešto novo, a zaista nije važno da li se to dogodilo u Beogradu ili Hamburgu. A genius loci, pa cela igra je u tome da ga nema više, zar ne?