На изложби „Сутра је још једно данас“ у бечком МУМОК-у и дела Николе Вуча

Дијалог уметничких дела преко епоха и векова је тренутно главна изложбена стратегија. Овде је пет савремених уметника прочешљало музејску колекцију класичне модерне, те изабрано помешало са властитим делима.

Доминантна је фотографија, надреализам је велика тема. Прави моменат за Николу Вуча, човека са две каријере: прве као фотограф у кругу око Андре Бретона и Марка Ристића, другу као професор економије на Београдском универзитету.

„Никола Вучо је заступљен у нашој збирци са десетак фотографија. То су позоришни мотиви, утопијски простори, свакодневно као надреално. Овде се види скулптура с леђа, на црно-белој фотографији, али тако да није јасно да ли је тело црно или бело. Игра с перцепцијом даје овој фотографији нову савременост. Кад се данас говори о глобализацији, заборавља се да је у уметности и пре све увек било умрежено. Вучо је добар пример“, наводи кустос Франц Талмајер.

Од самосталне изражајне форме фотографија је постала материјал композитне уметности. Она се третира и манипулише на разне начине, како би испунила задатак сумиран у наслову ове изложбе – да повезује јуче и данас, и осигура им место у времену које долази.

„Дуго сам се бавила барокним сликарством, да бих на крају схватила како мртва природа нема везе са техником или верном површином ствари. Суштина је у томе да су мртве природе коментар на геополитичко и социо-политичко стање. Полазна тачка за ову фотографију је била производња цвећа од свиле, пре него што се прешло на пластику. У Европи је водећи продуцент свиленог цвећа био ДДР. Државе нема, фабрике су затворене, а погони измештени у Кину“, истиче Лисл Понгер.

„Две савремене фотографске позиције заступају Лисл Понгер и Анита Витек. Лисл ствара наративне фотографије које финализује кроз завршни ауторски поглед. Витек се служи другим средствима. Она користи већ постојеће фотографије из новина или са плаката, изрезује и баца портретирану особу или објекат, и онда даље ради с позадином. Од таквих остатака сижеа конструише нове архитектуре и надреалне просторе“, објашњава Талмајер.

Обиље визуелне културе је у међувремену сузило простор уметничке фотографије. Зато надреализам Николе Вуча, пикториализам Едвард Штајхен или фантастичан реализам Ханса Белмера као и читав фотографски део ове изложбе, чувају изворну ауру фотографског медија као уметности.