Aja Jung: Igra mora da pošalje poruku, da vrati empatiju, ljudsku povezanost i dostojanstvo

Danas se širom planete obeležava Svetski dan igre. Iako je ove godine izostao neposredni kontakt igrača i publike, izolacija čitavog sveta nije zaustavila slavljenje umetničke igre i njenog univerzalnog jezika. Ipak, suočila nas je sa otkazivanjem manifestacija i festivala, posvećenih ovoj formi umetničkog izražavanja.

Domaća publika je ostala uskraćena za još jedno iskustvo otkrivanja novih dometa umetničke igre i širokog spektra koreografskih rukopisa, koje sa svakim novim izdanjem donosi Beogradski festival igre. Sedamnaesto izdanje ovog festivala koje je trebalo da počne sredinom marta, odloženo je za septembar i novembar.

Pod novim sloganom „Re-konstruisane senzacije“ Festival je iznova organizovan, a organizatori su se potrudili da publici pruže priliku da uživa u prvobitno najavljenom programu – u „pokretu Jakopa Godanija i muzici Beogradske filharmonije“, „fascinantnom stepovanju Džejsona Smita“, „ljudskoj krhkosti koju dotiče Inbal Pinto“, „u neumoljivom futurizmu Markosa Moroa“, „u silini životnog iskustva“, „u igri samoj!“.

O ovim temama razgovarali smo sa Ajom Jung, baletskom umetnicom, osnivačem i umetničkom direktorkom Beogradskog festivala igre.

Svetski dan igre obeleževa se skoro četiri decenije. Da li danas, u trenutku kada je ceo svet suočen sa istim problemom, jasnije nego ikada ranije uočavamo značaj ideje sa kojom je ovaj dan uspostavljen, tj. značaj afirmacije univerzalnog jezika umetničke igre koji, takođe, ne poznaje fizičke granice, niti kulturološke razlike?

– Verujem da poslanica Gregorija Makome, koja će ove godine obići planetu, najbolje govori o snazi neverbalnog, jer u reč više ne verujemo. Ovaj francuski koreograf nas upozorava da se naš „virtuelni krajolik raspada i univerzalni vapaj nadrasta tugu“, kao i da je naša stvarnost suočena sa smrću, odbacivanjem i siromaštvom. U ovim vremenima igra mora da pošalje poruku, da vrati empatiju, ljudsku povezanost i dostojanstvo. Treba imati u vidu da je igra poslednjih decenija uživala ogromnu popularnost u svetu, zbog svoje slobode, neverovatne raznolikosti stilova, zapanjujuće pokretljivosti...

Svedoci smo da su autori poput Jiržija Kilijana, Ohada Naharina, Akrama Kana ili Dimitrisa Papajoanua, prevazišli dramski teatar, i nadjačali izgovoren tekst iskonskim pokretom i neponovljivim vizuelnim doživljajima. Drago mi je da smo u poslednjih sedamnaset godina imali prilike da uz Beogradski festival igre pratimo revolucionarne pomake jedne samo naizgled nežne i apstraktne forme. Ove godine će Svetski dan igre proći bez živih nastupa, a pauza koju igra beleži zbog pandemije, jedinstvena je u celokupnoj istoriji ove umetnosti. I u ratovima se igralo, vežbao se balet, a i nastupalo se.

Nakon mnogih dilema sa kojima se svet suočava poslednjih par meseci, na red je došlo i pitanje kako će on izgledati kada sve ovo prođe. Raspravlja se o promenama na polju politike, ekonomije, ali i umetnosti. Sa čime će svet umetničke igre biti suočen, kako će se oporaviti, i da li je na horizontu i šansa za pomak?

Ne želim da verujem da ćemo vreme deliti na pre i posle korone. Zaista ne bih dala tom virusu toliki značaj. Za ozbiljne sredine, pauza je poslužila za reorganizaciju aktivnosti, sagledavanje propusta i pravljenje planova. Radilo se mnogo više, jer kućne kancelarije ne poznaju klasičnu satnicu. Nažalost, u Srbiji je pandemija uglavnom shvaćena kao godišnji odmor ili slobodni dani za pretresanje ormana, kuvanje i čitanje knjiga. Iz tog paprikaša obično ne raste umetnost. Zato se čudimo kada se ponovno otvaranje teretana najavljuje kao operska premijera sa Anom Netrepko u glavnoj ulozi...

Početak 17. izdanja Beogradskog festivala igre je pomeren za septembar. Da li možemo da očekujemo nastupe kompanija koje su izazivale najveće interesovanje kod domaće publike? Sigurno je bilo teško sve organizovati za kratko vreme...

Beogradski festival igre je bio koproducent turneje čuvenog Njujork siti baleta u Izraelu, Mađarskoj i Srbiji. Kovid je hteo da predstave do Novog Sada i Beograda ne stignu. Mera zabrane skupova je već zatvorila teatre u Srbiji, dok je 11. marta u Budimpešti čuvena trupa igrala pred rasprodatom, a polupraznom salom. Iste večeri, predsednik Tramp je najavio zatvaranje granica, pa su igrači odleteli poslednjim avionom za Njujork. Tada je započela naša drama oko ostalih gostiju, kamiona koji su krenuli put Srbije, letova koji se otkazuju, trupa koje su zaustavljene negde na polovini svojih turneja, hotela, pozorišnih sala, dnevnica i honorara koje smo već platili, kataloga koje smo odštampali... Prve savete smo uglavnom tražili u inostranstvu, i zahvalni smo za podršku italijanskih eksperata u oblasti pozorišne industrije. Jer pandemija, poput ratova svetskih razmera, ima svoje zakone. Krenuli smo u ozbiljnu borbu za svaku predstavu, za svaki novi datum, avio kartu, ali i za našu publiku i sponzore...

Festival koji se bez predaha gradi više od godinu dana, otkazan je u nekoliko sati, i pod jezivim pritiskom se iznova stvarao. Sve što smo najavili ćemo ispuniti, uz prinudni slogan koji najavljuje rekonstrukciju senzacija.

Beogradski festival igre je postao mesto otkrivanja novih produkcija i estetika, eksperimentisanja sa novim formama umetničke igre. Da li ste u ovom periodu izolacije razmišljali o novim dometima koje bi mogao da dosegne u budućnosti?

Beogradski festival igre je danas jedan od najboljih evropskih festivala u svojoj oblasti. To je prepoznatljiv događaj u svetskim okvirima, sa atraktivnim programom koji ne podilazi ukusima i koji je beskompromisan u svojoj selekciji. Po broju trupa i novih koreografskih radova, festival uvek može da raste, što zavisi od prilika i publike. Uostalom, od prve edicije koja je stala u nedelju dana, stigli smo do intenzivnih mesec dana koliko je trebalo da traje sedamnaesto izdanje. U jesenjoj verziji, biće to još duži period. Kada razmišljam o budućnosti, obično mislim o još jednom festivalu, koji neće biti beogradski. Bojim se da kultura ne živi ovde. Uprkos svim pojedinačnim naporima i iskoracima, mi smo narod koji isključivo od prostaka pravi svoje idole i zvezde.

Na koji način ispunjavate ove dane? Kako ih provode vaše kolege, igrači, ali i koreografi?

Moja Baletska škola je od početka epidemije radila zahvaljujući savremenim aplikacijama. Pedagozi su držali časove, a deca vežbala u izmenjenim uslovima i u neuobičajenom prostoru. Bitno je da se održi forma i disciplina. Ovih dana nastavljamo rad u sali, pod maskama i u malim grupama. Ispiti se moraju pripremiti, jer učenici ne smeju da izgube godinu. Svakodnevno se bavim i festivalskim programima sedamnaeste, ali i osamnaeste edicije. Svesni da će novi radovi biti retkost, kao i da ćemo morati da budemo brzi u odlukama, požurili smo sa selekcijom. Naredna godina će vratiti u Beograd autore koji privlače veliku pažnju publike. Jedva čekam da ih najavimo!

Da li možete da nam preporučite neki sadržaj posvećen umetničkoj igri, u kojem bismo uživali ovih dana (snimak predstave, film, knjiga...)?

RTS poseduje snimke nekoliko antologijskih predstava sa Beogradskog festivala igre, pa mi je žao da ih se nismo podsetili u vreme izolacije. Svakako preporučujem Makmilanov balet Romeo i Julija u izvođenju Kraljevskog baleta iz Londona na HBO ili Lepoticu u koreografiji Žana Kristofa Majoa u izvođenju Baleta Monte Karla na sajtu ove trupe. Knjiga Igrač o životu Rudolfa Nurejeva je zanimljiv izbor, kao i filmovi Mr. Gaga o Ohadu Naharinu i Juli o Karlosu Akosti. Ipak, ništa ne može da zameni magiju pozorišne sale!