Rukom pisani Bajagini stihovi sabrani u ekskluzivnoj monografiji „Pesme“

Napisali ste mnogo više od 160 pesama, koliko ih je odabrano za knjigu, tu su i one pisane rukom koje se razlikuju od konačnih verzija, kako ste ih birali?

– Skoro sve pesme koje sam napisao su u knjizi, možda par nekih nisam stavio, i one nisu ni poznate. ali želja mi je bila da na jednom mestu imam sve pesme koje sam napisao i tako smo došli do toga da uradimo ovu monografiju koja se zove Pesme, a monografija je zato što ima pored pesama puno dobrih fotografija.

Namerno sam stavio par pesama što sam našao iz starih svezaka gde sam rukom pisao, pa se tu vidi i ono kad je neka reč predstavljena više puta, pa je nađena neka druga. Čak recimo, za pesmu Zažmuri sam otkrio da ima jedna strofa više koju nismo snimili, mada nije mi žao što je nismo snimili. Ali eto, biće interesantno za ljude da vide.

Četrdeset godina sjajne karijere predstavljeno je i fotografijama sjajnih autora – Goranke Matić, Nebojše Babića, Ljubice Mikače. Da li Vas je neka od fotografija iznenadila?

– Mnoge fotografije su me iznenadile zato što nismo toliko koristili ove fotografije koje možete da nađete na internetu, kojih ima puno, nego smo zaista koristili fotografije iz moje arhive, iz arhive Saše Loknera, iz arhive ostalih članova i sadašnjih i bivših.

Za neke fotke nismo znali ko je autor, tu smo napisali da se radi o fotkama iz privatne arhive i naravno, pozivamo sve fotografe koji prepoznaju svoju fotografiju da ih potpišemo u sledećem izdanju.

Muzičari nerado objavljaju demo snimke, tu se vide i neki propusti. Vi ste smelo pokazali taj proces stvaranja pesama, pa kako se one menjaju od početne ideje?

– Menjaju se dosta, neke pesme ne, a neke pesme s kojima se mučite malo više, naravno da imaju i više verzija. Ja jednostavno navikao sam tako da pišem hemijskom olovkom na papiru i onda kad napravim grešku, jedino mogu da precrtam. Ali mislim da to sve interesantno izgleda, jer negde dok razmišljam koja bi reč bila baš naročito dobra, crtam neke šare, crteže i tako. Tako da eto i tu neku stranu stvaranja ljudi mogu da vide u ovoj knjizi.

Poezija Boba Dilana i Lenarda Koena vrednovana je u svetu kao visoka umetnost. Vi ste kod nas na 38. Međunarodnom festivalu poezije Srpsko pero dobili nagradu „Zlatni Orfej“ za svevremeni pečat i trajni doprinos srpskoj kulturnoj baštini i sceni. Da li sebe doživljavate kao pisca?

– Ne, ne, kao pisca, sebe nisam doživljavao ni kao pesnika dok nisam dobio tu nagradu, jer praktično ja sam jedan od retkih koji nisu baš naši poznati pesnici koji su dobili. tu nagradu i stvarno mi je drago zbog te nagrade.

I onda, to je bio jedan od razloga da skupim sve pesme na jedno mesto i da ih objavim.

U uvodnim tekstovima muzički kritičari Peca Popović i Bojan Mušćet predstavili su vas kao jednog od najvažnijih muzičara Balkana. Kako su vam planovi? Da li dalje pišete rukom?

– Da, i dalje pišem rukom. I pravim neke pesme. Čeka nas letnja sezona koncerata.

Prošle godine smo bili baš aktivni. Povodom 40 godina postojanja svirali smo preko 40 koncerata, što je baš dosta, s obzirom na to da to pokriva ceo region i neke zemlje u inostranstvu. Preko leta ćemo da sviramo, a usput pravim neke pesme, pa kad se ukaže prilika snimićemo i nešto novo.