Svetolik Zajc: Zvuk „Zone interesa“ izaziva drugi film u glavi gledalaca

Film Zona interesa počinje tako što ništa ne vidite. Tokom nekoliko minuta nema slike, samo u talasima nadolaze jezivi zvukovi koji utihnu, da biste potom čuli veselu pesmu ptičica. Svetolik Mića Zajc, filmski montažer, govori o tome kako se film „deli na dva dela“ – na sliku, koja pokazuje porodicu koja živi tik uz Aušvic, drveće, ptice, i drugi deo gde se povremeno čuju jezivi zvuci koji dolaze iz logora.

„Ja sam imao utisak da je, u stvari, upotreba zvuka, kao drugog najjačeg izražajnog sredstva na filmu, izuzetno važna u ovom filmu, zato što je zvuk, kako ga je upotrebio Džonatan Glejzer, izazvao kod nas drugi film u glavi. Znači, u našoj mašti je izazvao, praktično zvucima koji su se čuli, izazvao je sećanja koja nama pobuđuju ti zvuci”, rekao je Zajc.

Govoreći o osećanjima koja navedeni zvuk izaziva, Zajc kaže da je u pitanju – neprijatnost.

„To je neprijatnost u svakom slučaju, jer niskofrekventno zujanje koje praktično se čuje skroz ceo film, u scenama koje su u domu Hesovih, je praktično zvuk vatre koja gori iz krematorijuma. I to je nešto što apsolutno deluje na nas, to niskofrekventno zujanje, još odavno je korišćeno od Isterivača đavola pa na ovamo, to je ono što nas praktično uzbuđuje”, objasnio je gost Beogradske hronike.

Mehanički zvuk u pozadini konstantno priziva neke scene iz našeg sećanja kojih nema u ovom filmu, a koje gledaoci stalno doživljavaju paralelno uz radnju koja se odvija. To nije lako realizovati.

„Užasno je bitno da režiser unapred u svom scenariju napiše nešto što će omogućiti dizajneru zvuka da se opusti, i da te zvuke napravi. A prave se na taj način što se ide u fonoteku, ili se sama fonoteka filma pravi na licu mesta.

U ovom slučaju, ja verujem da je dizajner zvuka otišao u neku fabriku, i pokušao da i sam, u svojoj mašti, izazove ono što treba da izazove kod gledaoca. To je strah, to je neprijatnost, to su neki zvuci, neki krici, neki pucnji, ali samo povremeno. Vrlo decentno je to urađeno i nije bez razloga dobio Oskare“, dodao je Zajc.

Povremeno se čuje i voz, što je, kako Zajc kaže, u potpunom kontrastu sa onim što vidimo na slici. Inače, muzike u filmu Zona interesa – nema mnogo.

„Nema, ali i to koliko je ima je – izuzetna. Mene je naročito fascinirala odjavna špica. Jer odjavna špica kreće sa krikom i to je ono što… kad mislimo da se sve završilo, kad mislimo, kad hoćemo da odahnemo, mi imamo taj još jedan udarac koji nas vraća u to stanje koje smo preživeli tokom filma”, ispričao je Zajc.

Muzika preuzima primat

Ističe da je uloga muzike u modernom filmu sve važnija i da preuzima primat u odnosu na zvukove poput onih koji su majstorski ukomponovani u Zoni interesa.

„Nažalost tako je. Međutim, pravilna upotreba muzike je nešto što je... malo reditelja uspeva da pravilno upotrebi muziku u svom filmu. Danas, naročito u serijama recimo, se muzika postavlja vrećama, da tako kažem. Od najavne špice do odjavne špice. I to je nešto što devalvira samu dramaturgiju filma.

Muzika treba da stoji na određenim mestima. Ono što je još važno, važno je da cela slika filma bude jedna partitura. Ne samo muzike, nego dijaloga, zvučnih efekata, atmosfera i muzike”, naglašava Zajc.

Dodao je i kolika je važnost „i-te“ tona, odnosno prirodnih zvukova i stvarne atmosfere sa terena tokom snimanja.

„To je ono što apsolutno podcrtava, u stvari tišina je nešto što najviše podcrtava ono što je važno u filmu. Tako u tišini i određeni zvuci dobijaju sasvim druga značenja u našem sećanju, u našoj mašti. Ono što je najvažnije to je da vi uvučete gledaoca, kada radite film, tokom montaže, tokom ozvučavanja filma, da uvučete gledaoca u sam film, u radnju filma. Zato što zvuk u stvari deluje podsvesno, mi sliku primamo vrlo svesno, ali zvuk primamo podsvesno”, objašnjava gost Beogradske hronike.

Zajc je govorio i o tome da efekat zvula može izazvati i prijatna osećanja.

„Mislim, to je u današnje vreme vrlo lako postići, mislim sa pametnim dizajnerima zvuka, je vrlo lako postići tako što postoje određene frekvencije koje izazivaju, koje su vrlo prijatne za nas, kao ljudsko biće. One se kreću od negde 140 herca do 900 herca nešto, nešto ispod kiloherca“, objasnio je.

Kao primere je naveo zvuk gonga, ksilofona, ali i zvuk koji je pratio sliku časovnika pre emitovanja Dnevnika.