Опраштање од виолончелисте РТС-а Душана Стојановића

„Дубоко ме је дирнуо губитак Душана Стојановића, одличног виолончелисте РТС-а. Поред музичке сарадње која нас је држала заједно од 1995. године, постојало је и дубоко пријатељство, које је наше сусрете и заједничке наступе учинило још значајнијим.

Још увек се сећам концерата које смо заједно одржали на Коларцу, под бомбама у Београду. То су били тешки тренуци, али интензивни и незаборавни. Гледали смо се у очи и, без речи, схватили смо да је рат био и остао апсурдан, а музика наша победа.

Ја, Италијан, из земље из које су полетали авиони да бомбардују Београд, и он, Србин поносан на своју земљу, грлили смо се после концерата, као знак међусобног поштовања и пријатељства.

Вежбао сам за клавиром са „Београдским квартетом“, Душаном Стојановићем на виолончелу, Невенком Татић на виолини, Божидаром на виолини и Дејаном Роквићем на виоли. Били смо толико блиски и понекад смо ризиковали животе да бисмо вежбали уз светлост свећа, јер су бомбардовања била интензивна и уништила су електране. Упркос свему, наставили смо да држимо концерте.

Још увек се сећам турнеје коју сам им организовао у Италији са квартетом, са музиком Респигија, Шостаковича и Југослава Бошњака. Дошли су у Венецију на концерт Друштва Алберто Фано и друге концерте, укључујући и један у војној бази Истрана. „Београдски квартет“ је свирао за мир, са клавирским квинтетом Оторина Респигија, знак племенитости самих Срба. А онда 1998. године концерт са Београдском филхармонијом у театру Фениће у Венецији; тада смо последњим летом отишли за Београд, а онда је почео рат на Балкану. Колико сећања, колико је била велика жеља Душана Стојановића да ствара музику, особа са племенитом и осетљивом душом.

Још увек се сећам концерата са Квартетом у Скупштини, у парламенту Београда, у присуству тадашњег италијанског амбасадора Рикарда Сесе, који је покушавао да промовише мир кроз музику. Веома је ценио Квартет. Много концерата је било у том периоду.

Извире још једно сећање, била је 2001. година, тај концерт је одржан у Италији за министра Фабрија и Андреотија са хорским оркестром РТС-а, где сам дириговао Реквијем Ђузепеа Вердија, Душан Стојановић је свирао са мном као прво виолончело, концерт као епилог и крај рата на Балкану. И на крају, било је то пре много година, заједно на Коларчевој позорници 2021. и са Биничким, оркестром Министарства одбране; Београдски квартет је свирао Елгара. Предали смо скулптуру анђела мира, дело уметнице Бети Гобо, Народном музеју.

Драги Душане, пратили смо се музиком у многим незаборавним годинама, за наш једини циљ, моћ музике за мир. Хвала ти, драги Душане."

 Дневник ратних дана Ђорђа Синија:

Београд, 7. мај 1999. године, налазим се у кући Борислава Ковачевића у Булевару Лењина 133. Прелепо је вече, можда мало хладно. Данас је био веома напоран дан: састанак у Привредној комори, проба у „Коларцу“ са „Београдским квартетом“ на увежбавању клавирског квинтета О. Респигија. Следи интервју за „Политику“ и „Глас јавности“, глас народа. Град је, упркос уобичајеним проблемима, весео и спреман за борбу са иронијом и снагом духа. Али вечерас у 21.00 завија сирена за ваздушну опасност, уобичајени крик. Новобеограђани више не обраћају пажњу на то. Ситуација је уобичајена. Али око 23.00, ево првих пуцњева из противваздушне одбране, мој таст, пуковник Борислав Ковачевић, одмах се качи на свој радио-пријемник и са зебњом слуша вести радио-аматера: „Ракете на Београд!“ „Ракете изнад Београда!“ У међувремену, моја ташта Вера пали свеће и петролејке, јер нема струје, романтично... Сви се опраштамо „лаку ноћ, лаку ноћ...”

Хтео сам да заспим, када ме страховита експлозија натера да искочим из кревета - ужасно! Узимам батеријску лампу, брзо се облачим. Чујем нове експлозије, чини ми се да ми душа експлодира у телу, сви журимо на терасу. Бљесци и трагови из противавионских топова, на небу. Гласне експлозије се смењују једна за другом.

Борислав наставља да слуша радио-пријемник и даље „ракете на Београд“, Панчево, Батајница... Сав сам се тресао, телефон звони, то је мој пријатељ Никола Аталми који ми са срцем у грлу каже: „Погодили су овде близу! Сви прозори су разбијени, а врата су откинута!”

Шта да радимо? Вести се ређају једна за другом. Чујем гласове деце која су уплашена и беже у склоништа. Зграда је потпуно замрачена. Питам се: „Шта раде? Престаните да бацате бомбе! После неколико минута све као да се смирује. Поздравља се, као да се ништа није десило, „Лаку ноћ Бориславе, лаку ноћ Вера“ и враћамо се у кревет.

Мучим се да затворим очи и заспим. Признајем, тресем се! Руке ми се и даље тресу, гледам их и питам се како ћу да свирам на концерту сутра, термин је у 10.00 у Коларцу са Београдским квартетом.

У мислима су ми увек Душанове смирене речи које су увек доносиле мир и спокој. Слушам и мислим - сада је тихо, хвала Богу. Смирим се и са муком поново заспим. Сањам зелена поља, музику, али после неког времена, ноћна мора ме отима: у Тревизу сам близу железничке станице, много људи бежи около. Моја жена и ја се држимо за руке и заједно трчимо. Гледамо у небо, сунце је заклоњено густим, сивим облаком. На хоризонту се виде јаки бљесци експлозија. Обузима ме осећај немоћи. Уплашен сам и бежимо држећи се за руке. „Бежи, бежи“, рекао сам жени, „Погледај те облаке, све су већи! Хајде да бежимо! Стижу нас“... Још једна страшна експлозија из сна ме враћа у стварност. Скачем из кревета, али овог пута већ обучен. Схватам да више не сањам, страшне експлозије над Београдом се настављају. Осећам мирис паљевине. Дрхтећи идем до таста и кажем „Бориславе, мирис паљевине, опасност...”Затворили смо прозоре. Густ дим у ноћи продире из сваке пукотине. Вест стиже са радио-пријемника:

„Погодили су кинеску амбасаду“. Четири је сата ујутру и ја све ово пишем, пишем да се издувам, да се смирим. Ко зна каква ће зора осванути?”

 Повратак у садашњост

Ђорђо се из прошлости враћа у садашњост и говори о пријатељу, музичару, виолончелисти са којим је провео бројне тренутке у Србији и  Италији.

„У том периоду са Душаном смо одржали много концерата против рата; интензивни и тешки тренуци у драми рата. Душан Стојановић је увек био чврст у свом достојанству, прави Србин, племенита душа. Много ћеш ми недостајати, драги пријатељу”, завршава своје излагање композитор, пијаниста и диригент Ђорђо Сини.