Између царева и царстава: живот и мисија Саве Владисавића

Гроф Сава Владиславић, син херцеговачког кнеза Луке Владиславића, рођен је 1669. године у Јасенику, близу Гацка, крстио га је Василије Острошки, касније се са оцем настанио у Дубровнику, у Рагузи, а потом је због трговине прешао у Цариград.

Трговачка мрежа Саве Рагузинског је постала прва руска обавештајна мрежа у иностранству. Наиме, овај српски родољуб је донео у Русију своје белешке под насловом “Проучавање црноморског пута у Москву“ у којима је детаљно описао турске луке, гарнизоне, њиховно наоружање и османску флоту, што је био повод да се 1701. сретне са Петром Великим јер је управо у грофу Сави тада било суђено да склопи и Кјахтински споразум са Кином и исцрта границу од 6000 километара између два царства која важи и дан данас. И то није све. ..

“Могу да кажем да је то била мисија и право животно задовољство пропутовати стазама и стопама Саве Владиславића и схватити какву смо ми историјску величину имали. Када причамо о светској дипломатији, то је једна од тема, незамисливо је у данашње време да један Србин утиче на светске токове на највишем нивоу. Сава Владиславић је човек који је разграничио, буквално разграничио тадашњу Кину и тадашњу руску империју. Донекле те границе делом и данас живе, а свакако тај уговор о вечном миру, то је темељ мира на целом свету, целог човечанства. Можда је то најспецифичније, а мимо тога издвојио бих можда причу о Вивалдију. Ми данас не бисмо знали за “Четири годишња доба”, не бисмо знали за оперу “Истина у искушењу” да Сава Владиславић није сачувао стваралаштво Антонија Вивалдија”, каже Бошко Козарски, аутор филма.

Гроф Сава је поставио темеље и балканског правца руске политике, створио је основу руске обавештајне службе у иностранству, организовао ковање руског бакарног новца, са око 300 величанствених скулптура украсио летњу башту у Санкт Петербургу уз испоруку и чувене скултуре Венере Тауриде.

Као представник Петра Великог преговарао је и у Венеци, Далмацији, Дубровнику, Риму и успоставио контакте са Ватиканом, а 1716. године, по наређењу Петра Великог, гроф Сава је у Венецији неколико година посветио развоју трговинских и дипломатских односа између Санкт Петерсбурга и европских земаља.

“Што је нацртао ту границу, то што је направио град посвећен Светом Сави. Нема тог града у Србији, нема тог града у региону, има га у Русији а ко га је направио један Србин који је био десна рука Петра Великог. То је велика ствар, то треба да се зна, да се истакне и мислим да сваки Србин може да буде поносан на свог далеког претка. Оно по чему је он велики то је да оно што је он направио пре 300 година, када је нацртао ту границу између Русије и Кине важи и дан данас. Мало има дипломата на свету који могу да се похвале таквим успехом”, каже Арно Гујон, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију.

“Срце ми је наравно пуно, као и верујем сваком Србину. Његово завештање је чудесно велико, он је обновио српско школство, даровао је читавом свету једног Пушкина и читавом свету једног Вивалдија. Па сада можете мислити шта то значи за нас као народ да је једном Србину Вивалди посветио оперу“, каже Бранко Вукомановић, потомак грофа Саве.

Гроф Сава Рагузински је добио чин тајног саветника, установио је руску амбасаду у Кини, зашто је добио и Орден светог Александра Невског, а од Петра Великог, који је крстио његову децу, је добио и годишњу пензију од 325 рубаља и дозволу за бесцаринску трговину у Русији.

Умро је у Санкт Петерсбургу 1738. усамљен и разочаран, али његово дело траје и блиста до данашњег дана.