Кад владари деле судбину народа

Регент Александар Карађорђевић, иако оперисан и болестан, одлучио је да не напушта Албанију. Желео је да остане са својим војницима и са њима подели судбину. Стари краљ Петар се повлачио са избеглицама преко тешко проходних албанских планина. Био је незадовољан односом Италијана према српској војсци у Албанији. Тражио је да га зову генерал Топола.

Регент Александар је пут од Призрена до Скадра прешао јашући на коњу за два дана. У пратњи неколико својих гардиста успео је да пређе 115 км за тако кратко време и да међу првима стигне на север Албаније. Исцрпљујуће јахање оставило је последице на здравље главнокомандујућег српске војске. Почетком јануара 1916. године, регент је у Скадру имао веома тешку операцију.

Иако болестан и исцрпљен, одлучио је да остане уз своје војнике. Одбио је да бродом буде превезен у савезничку поморску базу у италијанском граду Бриндизи. Дирљива је сцена која описује сусрет деде и унука, црногорског краља Николе и српског регента Александра до кога је дошло у раним јутарњим сатима 21. јануара 1916. године у луци Свети Јован Медовски која се налази на 50-ак километара од Скадра.

Краљ Никола, иако у врло лошим односима са краљем Петром, за регента Александра био је веома везан. Сведоци кажу да је плакао када га је видео изнуреног и бледог. Звао га је „Сандро" а регент њега „Ђедо".

Деда је унука молио да крене са њим у Италију, рекао му је да је италијански краљ обезбедио замак у Италији и да је боље да тамо оде, опорави се и да се касније придружи српској војсци. Регент Александар је одбио да напусти своје војнике. Пошто му Италијани нису обезбедили превоз бродом до Драча, већ само до Бриндизија , регент је одлучио да, иако болестан, настави повлачење. Кажу да је стално понављао да је судбина његових војника и његова судбина. 

Ту се су Ђедо и Сандро растали. Краљ Никола је отишао у Италију и касније у Француску, а регент је са својим војницима наставио пут пешице до Драча. Кажу, да су се тада Александар и Никола последњи пут видели.

Регент Александар кренуо је из Скадра на пут дуг око 100 км. Тих дана, почетком јануара 1916. године падале су силне кише, реке су се излиле и цео предео је био мочваран. Свуда је били блато и глиб. Многи су умирали заробљени у блату. За гладне и исцрпљене српске војнике била је ово најтежа фаза повлачења.

Ту судбину делио је и њихов командант - регент Александар Карађорђевић. Забележена је сцена у којој српски војници приликом преласка реке Мат носе изнемоглог и болесног регента Александра на леђима. Потпуковник Панта Драшкић у својим мемоарима је касније написао:  

„Ја сам као најјачи узео Престолонаследника на леђа да га преко овога места пренесем... Услед ране од операције он није могао да легне потрбушке, но се извитоперио на десни кук. То је било и мени и њему незгодно. Мене је жуљило и заносио ме је њихањем, а њега је та усуканост болела. Почео је да виче: „Пустите ме" - и да отима руке које сам ја чврсто држао. Било ми је дозлабога тешко, а блату никад краја, а у ово блато нисам никако смео пустити Престолонаследника. Кад сам стигао на крај био сам збиља на крају снаге".

И стари краљ Петар делио је судбину свога народа. Он је пешке прошао сурове и тешко проходне планинске висове на путу из Призрена за Љеш. Остале су фотографије на којима видимо старог краља како на планинском вису Ћафа Малит разговара са француским новинаром.

Kраљ Петар је из Скадра наставио даље за Драч. На том путу видео је страдање српских регрута, младића старости од 17 до 19 година којима италијански војници нису дали да наставе даље повлачење ка југу Албаније. Италијани су област Валоне, коју су заузели још 1914. године, сматрали својом интересном сфером и присуство српских војника доживљавали су као опасност.

Француски генерал Пијерон де Мондезир каже да му је стари краљ у Валони, где је италијанским бродом пребачен из Драча, причао да се Италијани према њему понашају као према заробљенику, да му не долазе никакве вести, да не напушта кућу где је смештен. Тражио је да га ословљавају генерал Топола. Мондезир наводи и да му је Његова екселенција генерал Топола рекао и да су Италијани од регента Александра тражили да потпише документ којим ће потврдити да српска војска нема намеру да окупира Албанију посебно Валону.

Стари краљ Петар је међу првима пребачен из Валоне у Италију. Кад је стигао у Бриндизи није желео ни сам ким од Италијана да се сретне. После неколико дана проведених у Бриндизију краљ Петар отишао је у Грчку. Тамо је генерал Топола, како је желео да га ословљавају , болестан и стар дочекао крај рата

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу" који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

број коментара 12 Пошаљи коментар
(понедељак, 29. феб 2016, 19:34) - anonymous Moma Dr Alatnicarskih nauka [нерегистровани]

Ideja

Jugoslavija i socijalizam nisu propali zato sto su bili anti srpski,vec zato sto su bili antinacionalisticki i antifasisticki. Nacionalizam i sovinizam su braca rodjena, a fasizam se ne naziva bez veze i naci-fasizam i nacizam.

(недеља, 28. феб 2016, 18:06) - anonymous [нерегистровани]

Hmet

Imamo Milanovac gornji i donji i Petrovac na Mlavi i Petrovcic,Obrenovac.....

(недеља, 28. феб 2016, 17:54) - Воронцов [нерегистровани]

Само са стварањем Југославије сви југословенски народи могли су бити у једној држави

Заправо и ради се о народу истог генетског порекла, а само су религије створиле различите нације. Како год да су повучене границе, без Југославије делови народа остали би ван тих граница и сигурно да би и тада постојао реваншизам и незадовољство. Колико год да је било непријатељства и екстремизма у Југославији унутрашње снаге је не би срушиле да није било спољног фактора. Спољни фактор је срушио Југославију и 1941. и деведесетих година. И да није било Југославије појавио би се Хитлер и Мусолини и Други светски рат и ко зна како би Срби прошли. Исто тако деведесетих појавио би се свемогући НАТО. Дакле Срби не треба да криве Југославију за сва зла која су се десила, већ унутрашње екстремисте и спољну агресију. Није 1914. било Југославије па су Срби све једно страдали. Срби су заправо страдали у време када није било Југославије, када је срушена и страдавали су у њеним рушевинама.

(недеља, 28. феб 2016, 16:12) - anonymous [нерегистровани]

Ideja

Ideja Jugoslovenstva je plemenita mudra.Mi danas znamo da je utopiska ideja ali to oni koji su je stvarali nisu znali.Jugoslavija kao i socijalizam propala je jer je bila antisrpska.Tu vise nema dilema.

(недеља, 28. феб 2016, 14:38) - Borislav Marić [нерегистровани]

Jugoslavija


Istina je da su Srbi najmanje dobili od Jugoslavije, čak bi se moglo reći da su mnogo toga i izgubili za razliku od svi ostalih, međutim, stvaranje zajedničke države je bio jedini način da svi narodi na prostoru bivše Jugoslavije postanu slobodni, a da je zaista postojala opasnost od ponovne okupacije potvrdilo se 1941 kada su nacisti i fašisti pokušali da porobe i narode na prostoru bivše Jugoslavije

(недеља, 28. феб 2016, 14:16) - Mića Bor [нерегистровани]

Imao je Karadjordjevu zvezdu

Slušao sam srpske ratnike kao dečak na slavama, kod mojih dedova. Bile su to priče kojih se i dan danas sećam .Kaže starina:Solunski front ,pada komanda juriš i mi iz rovova trtčeći i usput pucajući grabimo napred opet zaležemo. Gledam redova desno od sebe,trese mu se ranac na ledjima ,od straha,ili . Nedugo zatim pogibe bog mu dušu prosti. Ma nisam imao vremena za strah,hitao sam ko manit dalje. Ka kući,deci ženi,ako me čeka a čekala je prokleta bila. Evo je tu je,starica povi pogled, u licu porumeni ...

(недеља, 28. феб 2016, 14:00) - anonymous [нерегистровани]

Re:Jugoslavija

Da je nisu razrusili oni koji su je stvorili, bilo bi mnogo boje svima nama. Bili bi jaci i niko ne bi mogao da nas uništava kao sto nas sada uništavaju. Nije Jugoslavija nikome nista kriva, krivi su oni koji su hteli da nas uniste i polako nas uništavaju. A vredi reci i to, kralj Aleksandar je ostao uz svoj narod i stradao sa njim, a onaj lezilebovice Petar pobeže sa svim blagom u englesku, a njegovi se sada sepure po Beogradu, a ne znaju ni srpski jezik. Da se nisu vratili zbog naroda? Vratili se da pokupe ta se moze, a takvi kao vi, kojima je smetala Jugoslavija, njih gledaju kao bogom dane. Eh, samo da se Jugoslavija nije raspala!! Svima bi nam bilo bolje.

(недеља, 28. феб 2016, 11:42) - anonymous [нерегистровани]

re Jugoslavija

Jugoslaviju su hteli bas oni koji su je posle rasturili. Trenutno radimo opet po sve njihovoj zelji. Po mome Jugoslavija i nije bila losa ni kao kraljevina ni ona Titova. Trebala je samo da opstane ojaca i ne dozvoli da joj se niko mesa.

(недеља, 28. феб 2016, 11:22) - anonymous [нерегистровани]

Koliko je Balkan svoj?

Grčka se oslobodila od Otomanskog carstva još 1829., pa ipak su morali da pristanu na uslov Engleza i prihvate bavarskog kralja zbog strateških razloga (Rusija na Sredozemlju).

(недеља, 28. феб 2016, 10:23) - anonymous [нерегистровани]

Velike patnje naseg naroda

Danas kao da unistavamo sami sebe