Decenijama su Sjedinjene Američke Države koristile islamske režime za promociju vlastite suprematije u međunarodnim odnosima. Glavni cilj je bio suzbijanje sovjetske, a zatim ruske moći. Iako ni ruska strana nikad nije bila neiskusna u toj igri, tek poslednje decenije se kod Moskve prepoznaje svesno preuzimanje američke metode religiozno izlivenih mašica. O sudelovanju talibanskih predstavnika na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu ruska državna agencija RIA piše: „Na neki način skandalozno, ali trgovinski interesantno“. Dobro došli u novi svet pragmatičnog pravoslavlja i iracionalnog Zapada.

Negde pedesetih godina su Sjedinjene Države počele da strateški primenjuju mehanizam „naši muslimani protiv vaših" i „našim muslimanima po vašim". To ne treba shvatiti bukvalno, iako je i njega bilo, više kao metaforu za sistem saradnje sa režimima muslimanskih država i njihovo kooptiranje u američke interese na promenljivim nivoima i u različitim operacijama.

Turska, Saudijska Arabija, Iran, Pakistan, Avganistan, da navedemo najvažnije, vrlo brzo su stavljene u funkciju američkih nacionalnih interesa unutar containment teorije, strategije obuzdavanja sovjetskog uticaja. Ono što je u početku bilo ideološke prirode, zaustavljanje komunizma, u nastavku je postalo okruživanje Rusije. Ne zaustavljanje njenog širenja, jer je Rusija samu sebe zaustavila 1991, već upravo tako: stiskanje Rusije u obruč sistematski podgrejavanog i negovanog neprijateljstva.

Upotrebna vrednost islamskih režima merila se njihovom sposobnošću da vlastito stanovništvo drže pod kontrolom i uvere ih u obsoletnost religije u sistemu savezništava. Muslimanska religija se tada zvala „tradicija" i bila je spuštena na nivo poznavanja prirode i društva.

Vašingtonu je jako bilo stalo da se ne primete potencijali islama kao političkog faktora par excellence. U to je ime bio spreman da podilazi lokalnim garniturama, da krši vrednosti na kojima je drugde žilavo insistirao, da gleda u stranu i služi se izgovorom „naših kučkinih sinova". Ovaj poslednji je, istina, nepouzdan kao citat - u originalu se pripisuje Ruzveltu za nikaragvanskog Somozu, možda za Rafaela Truhilja iz Dominikanske Republike – ali je od tada poprimio šire značenje u spoljnoj politici Vašingtona. U odnosu na proameričke islamske režime, transformisan je u stav „naši tradicionalisti".

Kao što se zna, Iran je prvi ispao iz tog bloka 1979. da mu se nikad ne vrati. Turska je od početka ovog veka otkazala poslušnost Sjedinjenim Državama, iako nikad nije napustila NATO. Zašto i bi, kad je članstvo u toj Alijansi jedini način da se bude siguran od nje.

Saradnja sa saudijskim režimom je moralno najproblematičniji primer američkog gaženja vlastitih vrednosti u poštovanju ljudskih prava i demokratskih principa. Uz to, ni Saudijska Arabija nije više kooperativna kao što je bila, premda Rijad ostaje američki oslonac u regionu. Pakistan je prošao više faza gde je gubio značaj za Amerikance i ponovo ga dobijao, kao sada.    

O Avganistanu nisu potrebni citati iz sveta politike. Dovoljno je podsetiti na film Rat Čarlija Vilsona Majka Nikolsa iz 2007, koji prati težak put nekoliko američkih entuzijasta da osamdesetih godina stvore, finansiraju i treniraju vojsku Talibana kao udarnu američku pesnicu protiv Rusije.

Esej o konju i ženi                 

Razliku između tradicije, politike i drskosti u američkom upravljanju islamskim režimima moguće je prizemljiti u nizu pojedinačnih primera. Ovde je jedan vlastiti.  

U februaru 1999. sam čuvala televizor, dve saksije, kompjuter i kafe-mašinu u bečkoj redakciji Jomiuri Šimbuna, centralnoevropskom sedištu tih najvećih japanskih novina. Nije uvek bilo dosadno kao tog dana. Bilo je i žustrih momenata, trke, provere podataka, intervjua i sažetaka na sažetke, ali iskreno, oni su obrađivani tako da u konačnom produktu budu još dosadniji.  

Vreme se tog dana posebno vuklo. Šef dopisništva, Japanac, bio je na proputovanju po zemljama bivše Jugoslavije gde je radio na reportaži o mogućem bombardovanju Miloševićeve Srbije. Šta ljudi o tome misle? Trebalo je pripremiti spontane učesnike u anketi.    

U bečkoj redakciji sam ostala samo ja kao pomoćna dopisnica, sa tematskom lepezom od slovačke soje do austrijskog špijunskog romana.

Po navici, bez obzira na to da li je u bečkom dopisništvu sedeo Japanac, ili samo gaijin, na televizoru se čitav dan vrteo CNN.

Izrastao na raspadu Jugoslavije, CNN je tih godina stajao na vrhuncu. Dobro je iskoristio svaku suzu i kap krvi bivše južnoslavenske braće. U istoriju javnih medija je ušao sa jednom specifičnom novinom, empatijskim neproverenim izveštajem. I do tada su mediji prenosili loše vesti, ali tek od CNN-a nastaje uživanje u lošim vestima, bitna razlika. Sigurno, postoji taj kanal i danas, ali ne donosi više tu količinu aljkave provokacije i šoka kao devedesetih. Posle američke invazije na Irak 2003. izgubio je monopol na tuđu krv.   

Patetika iscrpljuje. Izveštaji Kristijane Amanpur iz Ukrajine pre dva meseca imaju u dlaku istu kompoziciju kao oni koje je nekad slala iz Sarajeva. Racionalno gledano, zašto bi menjala stil? Kad se posle Dejtona strateški povuka iz Bosne u Njujork, dobila je godišnju gažu od milion dolara. Ko je meni kriv što prebirem po soji!      

Tog 8. februara 1999. Kristijana Amanpur je za CNN uživo prenosila sahranu jordanskog kralja Huseina (1935–1999). Ceremonija me je potpuno fascinirala. Umro je kralj savremene, prosvećene, liberalne, progresivne muslimanske zemlje, veliki mirotvorac, američki prijatelj, čovek bez koga bi bliskoistočni mirovni proces bio nemoguć.

Bil Klinton, tada aktuelni američki predsednik, i tri bivša – Džerald Ford, Džimi Karter i Džordž Buš Stariji – prisustvovali su sahrani. „Mislim da do danas nikad nisam doživeo veći izliv poštovanja i ljubavi prema nekom ljudskom biću", rekao je Bil Klinton. Istu rečenicu će izgovoriti i nekih mesec dana kasnije, na dan kad je naredio početak bombardovanja Srbije, samo u pluralu.

Sat i po se pogrebna povorka kretala kroz Aman, ulicama na kojima se okupilo blizu milion neutešnih podanika. Kristijana je bila dobro pripremljena. Opisivala je ko prati kralja na njegovom poslednjem putu: prvo sinovi, pa garda, pa njegov omiljeni konj, onda članovi vlade, muškarci iz dalje familije, generali, ceremonijal-majstori, kuvari, krojači, sve dok povorka nije iscurela sa predstavnicima hokejaških timova.

Puna emocija, Kristijana je opisivala dostojanstvo hašemitske, beduinske i arapske pogrebne tradicije.

Usput nas je obavestila i da Huseinove kraljice nisu u povorci. One se od supruga opraštaju na posebnoj ceremoniji. Kralj ih je imao četiri, ali kako je bio progresivan i prozapadan, ne u isto vreme. Sa prvom, rođakom Dinom bint Abdul-Hamid oženio se kad je imao 19 godina, ona 25. Kratko je trajalo jer Dina, iako muslimanka, nije dala da joj se komanduje. Ostale su bile mlađe i sve mlađe. Kraljica Muna (Britanka Antoaneta Gardiner) je bila druga, s njom je proveo u braku od 1961. do 1972, kad se razveo zbog treće, Egipćanke Alije.  

Da je bio Henri VIII, Alija bi verovatno bila njegova Džejn Simur i ne bi tražio dalje. Nažalost, Alija je poginula u helikopterskoj nesreći 1977, posle čega se Husein oženio Amerikankom Lizom Halabi, koja je kao kraljica Nur ostala njegova prava udovica. Nur, Dina i Muna, plus sedam kraljevih ćerki iz četiri braka sedele su u posebnoj prostoriji i sećale se srećnih dana. Ispod prozora, kroz špalir stotine hiljada uplakanih ljudi vijugala je pogrebna povorka.

CNN-ovi voditelji nisu štedeli sa pohvalama muslimanskim tradicijama. Javite se, poručivali su tronuti voditelji iz studija. Nemojte biti sami u ovakvom času. Pišite nam kako vi kao gledaoci doživljavate ovaj tužan trenutak i vaše reči će odzvoniti globalnim selom!

Ne želeći da budem sama, javila sam se CNN-u brzim mejlom sledećeg sadržaja: „Drage kolege, neizmerno sam vam zahvalna na iscrpnom izveštavanju o sahrani kralja Huseina, velikog reformatora. Čitav svet se danas okupio u Amanu da ga isprati, to je pobeda progresivnog uma u svetskim odnosima, dokaz o čvrstim vezama naših kultura! Posebno me je tronulo to da je kraljevom  omiljenom konju bilo dopušteno da ga isprati do poslednjeg počivališta, iako njegovoj ženi nije."

Naravno, nisu me citirali. Do dana današnjeg ne znam zašto. Ja sam samo rekla da je to vrlo lepa pažnja prema jednom konju. U Beču oni vuku fijakere s turistima, straga su im prikačene neudobne, ponižavajuće vreće za izmet, a grad i opština svako malo pokreću inicijative da se sklone sa ulica jer svuda smrdi tamo gde oni leti prođu na 40 stepeni.

Talibani: Zapravo skandal, ali ima i gorih stvari 

I sad to isto radi Moskva. Ne više pod izgovorom, kao Vašington, da za saveznike uzima režime zasnovane na „islamskoj tradiciji" već, u skladu sa ruskom doktrinom suverenosti, „po interesu", što će reći po praktičnosti, utilitarnosti, oportunosti, ad hoc potrebi i ćefu. Šta takvi rade u vlastitoj državi, nebitno.

Razlika je u stilu. Američki sistem spoljnih savezništava, pogotovo kad recimo u slučaju Rijada zahteva niz ozbiljnih eufemizama da bi se objasnilo stanje ljudskih prava, položaj žena, politički i pravni sistem, odsustvo religioznih sloboda, ili otvorena vojna intervencija u susedstvu, medijski se zasniva na posramljivanju onog ko postavlja direktna pitanja. Na njih američki zvaničnici odgovaraju protivpitanjima, a ona su u svakoj asimetričnoj komunikaciji znak ućutkivanja onog nižeg.

Pitanje: Zašto sarađujete Rijadom? Odgovor: Zašto ne bismo sarađivali sa pouzdanim američkim prijateljem? Pitanje: Da li se osećate odgovornim i krivim jer ste stvorili talibane? Odgovor: Odakle vam ideja da smo ih mi stvorili? Ili: Zar ne mislite da smo imali moralno pravo da Sovjete izbacimo iz Avganistana i otvorimo prostor za nacionalnu emancipaciju Paštuna?

Ruski sistem spoljnih savezništava je direktniji, pri čemu se misli na najnoviju promenu uočljivu od uvođenja zapadnih sankcija Moskvi. Nema posramljivanja, evidentan je samo izazov racionalizacije.

Ovako u tekstu „Rusija priprema velike promene za Kabul" (16. juna) ruska RIA objašnjava prisustvo talibanskih predstavnika, zamenika šefa avganistanske industrijske i trgovinske komore Mohamad Junusa Momanda i neformalnog ambasadora Džamal Nasir Garvala na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu: „Samo po sebi je sudelovanje predstavnika talibanskog pokreta* skandal, ali poziv reprezentantima nove avganistanske vlade treba tumačiti rastućim interesom Moskve prema Kaubulu kao trgovinskom partneru."

Znak zvezdice/asteriska (*) koji se ritmično ponavlja kod spominjanja talibana objašnjava se na kraju teksta agencije RIA kao „Talibani: organizacija koja zbog terorističkih aktivnosti stoji na UN-ovoj listi sankcija."

Ali, šta da se radi, iz ove kože se ne može, nastavlja RIA: „Suočeni sa vojnim uspesima Talibana*, koji su Amerikancima priredili sramotnu bežaniju iz Avganistana, mnogi su strahovali od dalje vojne i islamističke ekspanzije. Ali Talibani* su uzeli Kabul, došli do državnih granica i tu stali. Nisu preduzimali nikakve pokušaje da uđu u Turkmenistan, Uzbekistan i Tadžikistan, te je napetost duž granice počela da popušta. Nova vlada u Kabulu se koncentrisala isključivo na obnovu reda i poretka u vlastitoj zemlji, te od početka gradila diplomatske odnose sa Moskvom i Pekingom. Zamir Kabulov, specijalni izaslanik ruskog predsednika za Avganistan, direktor Odeljenja 'Azija 2' u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova, nedavno je podigao veo tajne sa budućih rusko-avganistanskih odnosa, iz čega proizilazi da će Moskva uskoro priznati talibane kao legitimnu vlast i uspostaviti službene bilateralne odnose s njima. (...) Kabul aktivno pregovara o bescarinskom izvozu voća, minerala i retke zemlje za Rusiju, a u zamenu za preuzimanje njenog gasa, nafte i prerađevina. Nakon što smo taj politički deo objasnili, posvetimo se u nastavku teksta ekonomiji i energiji."

Kad su došli do granice i stali, talibani su izgubili zvezdicu. 

Da li su ruski muslimani bolji od američkih?

Dve velike sile, Amerika i Rusija, u različitim momentima takozvane „poratne" istorije, one posle 1945, koja je u stvarnosti bila puna ratova ispod nivoa svetskog, stvarali su, upotrebljavali i uticali na muslimanske režime, nekad geostrateški, povremeno taktički. Može li se ta upotreba opisati, uporediti po ciljevima, metodama i rezultatima, eventualno staviti u neki moralno-vrednosni  odnos?

Za sociologiju kulture, u tome nema ničeg šokantnog. Kad se od stvarnih ljudi i realnih društava naprave apstraktne kategorije, ili kao kod Vebera idealizovani tipovi, onda se sve na svetu može upoređivati.

Problem je međutim da delatna politika, politička teorija i javnosti u zemljama koje sebe doživljavaju kao liberalno-demokratske izbegavaju da uoče taj fenomen. Kao prvo, da uopšte priznaju da on postoji.

O efektima tog fenomena, onda kad se spusti na mikro-planove evropskih društava, da se i ne govori. Tamo gde se pevaju žalopojke o propasti multikulturalizma, getoizaciji i „izazovima" integracije (eufemizam za neuspešnu integraciju), kao na primer u Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj, Švedskoj, Danskoj ili Austriji, u stvarnosti se radi o ceni upotrebe muslimanskih režima. To nije kolonijalizam, to nije neokolonijalizam, to je samo relativno novi tip reflektovane manipulacije, pri kojoj sve strane znaju da stupaju u odnos manipulacije, ali kako je ona otvorenog tipa, nikad se ne zna ko će na kraju ispasti manipulator, ko manipulirana strana.

Reč je o nestabilnom asimetričnom odnosu. Kao primer, dovoljno je samo pogledati aktuelni primer Turske. Pedesetih godina je učestvovala u Korejskom ratu na strani Amerike, četiri decenije bila saveznik Vašingtona protiv Sovjeta. Bila je upotrebljavana, ali se u tom periodu tako osigurala kroz mehanizam internacionalnih asocijacija da se u ovom veku osmelila da i ona upotrebljava, između ostalog, i svog bivšeg saveznika. Sada je Rusija ta koja koristi Tursku. Evidentno je međutim i da Turska koristi Rusiju.

Već se tu vidi prva razlika između upotrebe islamskih režima sa strane Amerike i Rusije. Moskva je spremnija da islamskim režimima – Turskoj, Iranu, talibanima, sa zvezdicom i bez nje, ponudi bolji status na skali simetrije.

Druga razlika je stid. Stid, sram, nelagoda, kako se kome dopada. U fenomenu se krije religiozni kriterijum koji evropska politika, osim desnih populista, izbegava da spomene. Religija nije politički faktor kad se radi o islamu, gotovo tvrdoglavo se insistira u EU. Štaviše, religija uopšte nije politički faktor, osim kad treba uvesti sankcije protiv ruskog patrijarha Kirila. 

Kao što bi Amerikanci u „poratnom" razdoblju radije sarađivali sa najstrašnijim muslimanskim režimima nego sa kripto-pravoslavnim Sovjetima, ili danas sa otvoreno pravoslavnom Rusijom, tako i pravoslavna Rusija danas radije sarađuje sa Talibanima*, nego sa Sjedinjenim Državama izraslim na tradiciji rigidnih protestantskih sekti.

Pardon, tu nešto nije u redu! U realnosti je Vašington taj koji neće sa pravoslavnom Moskvom, koja onda nema drugog nego da savezništva traži tamo gde može, u režimima talibana i mula. Preference Moskve su iznuđene. One su posledica, dok se one na strani Vašingtona kreću na nivou uzroka. To bi bila druga razlika.

Posledice obe politike na Evropu su razorne. Vašington je decenijama igrao veliku igru međusobne upotrebe i zloupotrebe muslimanskih režima. Dok je on delio moć sa njima, Evropa je delila njihove izbeglice i migrante.

Aktuelna upotreba islamskih režima od strane Moskve samo cementira zatečeno stanje. Noćna mora ili vic, ali sledeća situacija bi bila potpuno realna: da EU humanitarno pomaže gladnim Avganistancima, u zemlji kojom vlada promoskovski režim i iz koje u Evropu stiže reka izbeglica, vršeći pritisak na evropske socijalne sisteme, i same blizu pucanja zbog talasa inflacije, stagnacije i osiromašenja u posledici rigoroznih antiruskih sankcija. Loša rečenica? Bolja je od trenda koji opisuje!

Dok Amerika i Rusija imaju moć da upotrebljavaju i budu upotrebljavane od strane islamskih političkih režima, Evropa ima nivo migracija iz „tradicionalnih" kultura, koji uništava koheziju njenih društava.

To isto, još jednom: Svi imamo. Amerika i Rusija imaju moć. Evropa ima migrante.