Emanuel Makron je za vreme svog mandata zakočio proces proširenja EU za balkanske zemlje koje su aplicirale za članstvo, ali strah od Rusije i njenog uticaja u regionu je sada toliko prisutan u evropskoj javnosti da bi to moglo da se promeni. Za Srbiju bi to značilo da se uskoro nađe pred teškim izazovima, bilo da je u pitanju politika neutralnosti ili status Kosova.

„Zavaravaš se", rekao je Emanuel Makron Vladimiru Putinu u telefonskom razgovoru koji su vodili 6. marta, nedelju dana od početka rata u Ukrajini. Ruski predsednik je ponovio ciljeve Moskve: „denacifikacija" Ukrajine i priznanje Krima i Donjecke i Donbaske republike, saopštila je Jelisejska palata nakon razmene dva lidera koja je trajala sat i četrdeset pet minuta.

Posmatrače je iznenadilo što ruski predsednik privatno govori isto što kaže javno: da ukrajinski režim u kome su nacisti uz podršku Zapada preti Rusiji. Makronov utisak nakon razgovora sa Putinom bio je da „najgore tek predstoji" i da ruski predsednik želi „čitavu Ukrajinu". 

Kod nekih komentatora to je potkrepilo tezu je ruski predsednik odsečen od stvarnosti i da je počeo da veruje u sopstvenu propagandu. Predstava o hladnom strategu iz Kremlja koji ne preza ni od čega dugo je građena u zapadnoj javnosti, a na nju se sada nadovezala dimenzija njegove iracionalnosti na kojoj se insistira od kada je Putin naredio da se poveća gotovost nuklearnih snaga na početku vojne operacije u Ukrajini i zapretio protivnicima sa Zapada da će, ukoliko mu se suprotstave, videti „posledice kakve još nisu viđene u istoriji".

Ova strategija, međutim, nije nepoznata u psihološkom ratu koji se vodi uporedo sa oružanim dejstvima. Za vreme Hladnog rata u spoljnoj politici „teoriju ludaka" (madman theory) koristio je američki predsednik Ričard Nikson u vreme rata u Vijetnamu. Razvili su je stratezi Hladnog rata Henri Kisindžer i Tomas Šeling, sa ciljem da kod lidera komunističkog bloka proizvedu utisak da imaju posla sa iracionalnim i nepredvidljivim sagovornikom i nateraju ih da ustuknu.

„Što izgledamo bezobzirnije, to bolje, jer ipak, gospodine predsedniče, ono u šta pokušavamo da ih ubedimo jeste da smo spremni da idemo do kraja", rekao je Kisindžer Niksonu na sastanku u Beloj kući aprila 1972. godine. Predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost zalagao se za nastavak bombardovanja Vijetnama dok traju pregovori sa Rusima, a američki predsednik govorio je da će uništiti ovu azijsku zemlju, ako treba i nuklearnim oružjem. Putinova pretnja nuklearnim oružjem podseća na ove hladnoratovske recepte.

Kontakt Pariza sa Kremljom, međutim, nije prekinut. Od kada je počeo napad ruskih snaga na Ukrajinu, 24. februara, Putin i Makron čuli su se dva puta. 

Emanuel Makron, koji je od prošle nedelje i zvanično kandidat na francuskim predsedničkim izborima koji će se održati 10. aprila, rešio je da neuspeh svoje posredničke misije sa ciljem da spreči rat u Ukrajini, u koji nije verovao do poslednjeg trenutka, pretvori u novi zamajac svoje evropske politike.

Održavanje veze sa Rusijom i nakon izbijanja rata je u duhu politike ravnoteže koji francuska spoljna politika želi da afirmiše u svetu sve dubljih podela.

Ova ideja ravnoteže ima veze sa posebnim odnosima Francuske i Rusije, koje je Makron od početka svog mandata želeo da obnovi, oslanjajući se na baštinu velikog francuskog vojskovođe i državnika Šarla de Gola koji je sanjao Evropu od Atlantika do Urala i verovao da je treba osloboditi američkog uticaja. 

U obraćanju ambasadorima još 2019. godine Makron je govorio o neophodnosti da Evropa pronađe sopstvenu strategiju, jer je dugo ostavljala utisak zapadnog „Trojanskog konja čiji je konačni cilj da uništi Rusiju". Ali Evropa nije pronašla sopstvenu strategiju, već je u velikoj meri ostala zavisna od Vašingtona, što je dovelo do toga da postane teren za obračun NATO-a i Rusije, u čemu i jeste koren sukoba u Ukrajini.

Drugi razlog zašto se Francuska zalaže za politiku ravnoteže je njeno nepoverenje u NATO, u kome glavnu reč imaju SAD. Ovo nepoverenje se odražava i na francuskoj političkoj sceni, na kojoj je većina partija za izlazak Francuske iz Severnoatlantskog vojnog saveza.

Izlazak iz NATO-a

Valeri Pekres, kandidatkinja „Republikanaca", partije desnog centra, zalagala se još koliko krajem januara za degolovsku Evropu „od Atlantika do Urala", koja uključuje i Rusiju; Žan Lik Melanšon, kandidat francuske levice, poziva da se „ne prihvati svetski poredak u kome je sa jedne strane NATO, a sa druge rusko-kineski blok", jer to vodi ka „apsurdnom ratu, nadmetanju, hladnom ratu koji nema smisla"; Marin Le Pen iz desničarskog „Nacionalnog okupljanja" je za izlazak iz ovog vojnog saveza „kako više ne bismo bili uvučeni u sukobe koji nisu naši", dok njen rival u redovima krajnje desnice, Erik Zemur, smatra da je NATO i njegova strategija okruživanje Rusije krivac za rat u Ukrajini. Izlazak iz NATO-a je i u programu francuske ekološke partije Zeleni - „usmeravanje odbrambene politike ka zajedničkoj evropskoj odbrani, nezavisnoj od SAD, i izlazak iz NATO-a", kako navode, prve su mere koje bi primenili ako dođu na vlast.

Slični stavovi odjekuju i u francuskom medijskom prostoru, u kome se može čuti širi spektar tumačenja uzroka rata u Ukrajini nego što je to slučaj u anglosaksonskim medijima.

„NATO je povećao tenzije u Evropi", izjavio je povodom rata u Ukrajini francuski general Vensan Deport u nedavnom televizijskom nastupu. „Ovaj vojni savez, stvara iluziju odbrane i smanjuje nam vojni budžet", rekao je Deport navodeći i da NATO predstavlja pretnju, „zato što evropsku bezbednost stavlja u ruke SAD čiji se interesi sve više udaljavaju od evropskih".

Bivši francuski premijer i ministar spoljnih poslova Dominik de Vilpen suprotstavio se uvek ratobornom Bernar Anri Leviju u jednom televizijskom intervjuu povodom moguće francuske intervencije u Ukrajini. „Ne zaboravimo na patnje i mučeništvo iračkog naroda, ne zaboravimo na mučeništvo i patnje libijskog naroda; ne zaboravimo na patnje koje smo sami izazvali vojnim intervencijama", rekao je Vilpen koji se 2003. u Ujedinjenim nacijama suprotstavio američkoj invaziji na Irak. 

Adrijan Katanan, iz Melanšonovog pokreta „Nepokorena Francuska", koji se zalaže za vojnu nezavisnost Francuske, izjavio je za radio francuskog javnog servisa Frans enter da je „širenje NATO-a dalje na istok doprinelo sukobu koji sada gledamo" i da Francuska „neće biti doživljena na međunarodnoj sceni kao posrednik u službi mira ukoliko ostane u vojnom savezu koji troši hiljadu trideset jednu milijardu evra za vojni budžet, od čega 700 milijardi izdvajaju SAD." 

Na drugoj strani spektra su političari atlantističkog usmerenja, poput bivšeg predsednika Fransoa Olanda, koji smatra da „neće biti korisno da budući francuski predsednik izađe iz Severnoatlantskog saveza", kao i da „pristane da za istom stolom sede Rusija i demokratske zemlje", kako je rekao za Frans enter. 

Negativan odnos velikog dela francuske političke elite prema NATO-u osnažen je u vreme Donalda Trampa, ali su na njega uticale i odluke nove američke administracije na čelu sa Džo Bajdenom, od kojih za Francusku najveće posledice ima raskid ugovora o prodaji podmornica sa Australijom, nakon što je u oktobru prošle godine Vašington preoteo ovaj posao Parizu. 

Savez SAD, Australije i Velike Britanije koji je proglašen tom prilikom, iza leđa Francuskoj, za Pariz je bio dokaz „da sa atlantskim savezom ne postoji politički dijalog", kako je tada izjavila ministarka odbrane Florans Parli. Ona je pomenula i američko povlačenje iz Avganistana bez konsultacija sa saveznicima, kao još jedan primer da SAD ne haju za saradnju. Zato ni upozorenja koja su stizala iz Vašingtona o ruskom napadu na Ukrajinu nisu uzeta zdravo za gotovo, iako su još na jesen zapadne obaveštajne službe razmenile podatke koji su ukazivali na takvu mogućnost.

O razlozima za ovu različitu procenu bezbednosnog rizika od ruskog napada u Ukrajini pisao je prošle nedelje Mond. Po Mondu, SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija su iste informacije različito protumačili - Anglosaksonci su zaključili da je napad neizbežan, dok su Evropljani verovali da su pregovori još uvek mogući. „Ako su Velika Britanija i SAD mogle sa tačnošću da predvide Putinove planove, to je zato što su prisutni u Ukrajini", rekao je sagovornik Monda, dodajući da su Amerikanci i Britanci obučavali Ukrajince i slali im opremu i tehnička sredstva tokom 2021. godine, koja su korišćena naročito tokom prve nedelje ruskog napada. 

„Naše službe su mislile da bi pohod na Ukrajinu imao monstruoznu cenu i da Rusi imaju druge opcije da sruše režim Volodimira Zelenskog", izjavio je istom listu Tjeri Birkar, šef francuskog generalštaba. Uzdržanost prema procenama američkih obaveštajnih službi je i rezultat nepoverenja na koje su uticale lažne informacije koje su u Vašingtonu servirali svetskoj javnosti kao opravdanje za rat u Iraku 2003. godine. 

Oživljavanje NATO-a 

 „Svi se pitaju zašto je Putin napravio ovaj katastrofalni izbor", rekao je Iber Vedrin u intervjuu radiju „Evropa 1". Ruski predsednik je, ocenjuje ovaj bivši ministar spoljnih poslova Francuske, kao reakciju dobio afirmaciju zapadne solidarnosti, a uz to Putin nije oživeo Evropu, već NATO koji više nije klinički mrtav, kao što je Makron tvrdio 2019. godine. Sankcije o kojima uglavnom odlučuju SAD a ostali ih slede dokaz su slabosti, smatra Vedrin, iako kaže da u slučaju ruskog napada na Ukrajinu Zapad i nije imao drugo rešenje. „Zapad više nema monopol na moć u svetu", konstatuje Vedrin, koji veruje da će sukob u Ukrajini dublje potresti svet od 11. septembra. 

Francuski predsednik je deo svog petogodišnjeg mandata posvetio približavanju Rusiji, što nije dalo rezultate, najviše zbog toga što Makron nije bio spreman na odlučnije korake koji bi podrazumevali distanciranje od NATO-a. Za to, uostalom, nije imao podršku Nemačke, koja se nejasno određivala prema ideji učvršćivanja evropske vojne nezavisnosti za koju se Makron zalaže. 

Ali njegova poruka upućena prošle nedelje, da je s ratom u Ukrajini na delu „promena epohe" i da Evropa mora da se prilagodi tako što će se sada izboriti za više suvereniteta, ima veći odziv u Evropskoj uniji nego što je to bio slučaj kada je o tome govorio na početku svog mandata 2017. godine, kada je u Versaju i počeo je njegov dijalog sa Putinom koji do danas nije prestao.

Francuski predsednik u ovoj „promeni epohe", vidi priliku da afirmiše svoju ideju suverene Evrope, na čemu će insistirati na Evropskom samitu u Versaju danas i sutra, 10. i 11. marta. U prilog tome ide i istorijska odluka Nemačke da napusti politiku neutralnosti i ponovo se naoruža, čime bi nemačka vojska mogla da postane prva vojna sila u Evropi. Ova odluka prevazilazi sadašnji kontekst ukrajinske krize, kao što bi odluka Švedske i Finske da odustanu od vojne neutralnosti i priključe se NATO-u mogla da ima dalekosežne posledice.

Radi se o mogućem prestrojavanju snaga unutar Evropske unije koje bi moglo da promeni pravac u kome se kreće, odnosno o mogućnosti „potpune promene modela", kako kaže Makronov prethodnik Oland.

Versajski samit

Na stolu samita u Versaju je evropska bezbednosna politika, energetska politika nezavisna od Rusije, kao i zahtev Ukrajine, Gruzije i Moldavije za prijem u Evropsku uniju. Od članica EU se traži da značajno povećaju izdatke za odbranu i osnaže autonomiju u ključnim oblastima, poput poljoprivrede. Ali s kojim novcem? Ovo je osetljivo pitanje, a Francuska se sprema da predloži plan obnove, kao onaj koji je Evropska unija donela kako bi se suočila sa posledicima pandemije kovida. Razgovara se i o novim sankcijama Moskvi, ali ne postoji konsenzus da se proglasi embargo na ruski gas i naftu od kojih je veliki deo EU zavisan.

Evropska komisija je predložila da se do kraja godine potrošnja ruskog gasa smanji za dve trećine, kako bi se potpuno ukinula do 2030. godine. Da li će članice EU da se pridržavaju ovog plana zavisi najpre od Nemačke i Italije, koje su najviše zavisne od ruskog gasa, kao i od istočnih članica čija zavisnost od ruskih energenata je u nekim slučajevima i stopostotna.

Za Jelisejsku palatu odluke moraju da budu zajedničke  - nema govora o tome da se narušava jedinstvo među članicama EU kada je reč o odgovoru Rusiji. „Na dnevnom redu je donošenje evropske strategije da se više ne koristi ruski gas", rekao je uoči skupa Kleman Bon, francuski državni sekretar za evropska pitanja. „Ali potrebno je da o tome odlučimo svi zajedno."

Proširenje EU

Zahteve za prijem u Evropsku uniju koje su uputile Ukrajina, Gruzija i Moldavija još jedno je osetljivo pitanje o kome će se raspravljati u Versaju. Francuska nije za to da se stvari ubrzaju, već je za proces po etapama. Ako približavanje ovih zemalja Evropskoj uniji nije aktuelno, članice EU se spremaju da im ponude druge oblike ekonomske i političke saradnje kao signal ohrabrenja da je takva perspektiva moguća.

Pažnja je i na Zapadnom Balkanu, koji je jedan od prioriteta francuskog predsedavanja Evropskom unijom, i na odjecima ukrajinske krize u regionu.

Istog dana kada je razgovarao sa Putinom, Makron je razgovarao telefonom i sa Aleksandom Vučićem. Iz Jelisejske palate je saopšteno da Pariz pozdravlja „tesnu saradnju Francuske i Srbije i jasnu poziciju Beograda u međunarodnim institucijama kada je reč o ratu u Ukrajini i neophodnom poštovanju suvereniteta država".

Ukrajinski sukob, navodi se u saopštenju, treba da bude „prilika za evropsko približavanje" i da „Evropska unija i zemlje koje su joj bliske, pre svega države poput Srbije kojima je priznata evropska perspektiva, zajedno ispitaju načine i sredstva za dalje jačanje veza i izgradnju zajedničke budućnosti svih Evropljana".

Emanuel Makron jeste za vreme svog mandata zakočio proces proširenja EU za balkanske zemlje koje su aplicirale za članstvo, ali strah od Rusije i njenog uticaja u regionu je sada toliko prisutan u evropskoj javnosti da bi to moglo da se promeni. Za Srbiju bi to značilo da se uskoro nađe pred teškim izazovima, bilo da je u pitanju politika neutralnosti ili status Kosova.