„O Mundijalu 1942. nećete naći ni reči u istorijskim knjigama, ali šampionat se igrao u Patagoniji bez sponzora i novinara, a u finalu su se desile neke mnogo čudne stvari, jer je igrano ceo dan i celu noć bez pauze, da bi na kraju nestali i stative i lopta..." Ovako počinje jedna od priča argentinskog centarfora, novinara i pisca Osvalda Sorijana, uz Eduarda Galeana najvažnijeg tvorca mitologije južnoameričkog fudbala. Od velikih mečeva igranih na svetskoj fudbalskoj sceni u svojim tekstovima stvarao je male, gotovo nevažne događaje, a od naizgled malih lokalnih fudbalskih anegdota stvarao veliku priču.

I uoči početka predstojećeg Evropskog prvenstva u fudbalu, reprezentacije koje su izborile učešće na ovom takmičenju odigrale su po nekoliko „kontrolnih utakmica", gde su selektori isprobavali igrače i taktiku. Ove prijateljske utakmice bile su lepa prilika i da navijači, nakon petnaestak meseci izgnanstva sa tribina, ponovo osete stadionsku atmosferu i da, održavajući propisanu fizičku distancu, sa zaštitnim maskama na licu skandiraju „su-di-ja, pe-de-ru!", nakon što je čovek u crnom (koje već odavno više nije crno, već šareno) usvojio sugestiju iz VAR sobe i poništio gol zbog milimetarskog ofsajda.

A u davna vremena, kada su fudbalske sudije bili inokosni delioci pravde i kada su u same završnice evropskih klupskih fudbalskih takmičenja, kao od šale uspevali da se kvalifikuju „Hajduk" iz Splita, „Radnički" iz Niša i sarajevski „Željo", upravo je ovaj nesuđeni finalista kupa UEFA odigrao i prijateljsku utakmicu protiv reprezentacije Kameruna! Meč je odigran na stadionu „Grbavica" tek nekoliko dana pred početak Mundijala koji se te 1990. godine igrao u Italiji. Kamerunci su prvi put na svetskoj sceni nastupili 1982, kada su na Mundijalu u Španiji odigrali bez golova sa Italijanima, koji su potom, pod vođstvom tehnika Enca Bearcota, sa legendarnim Paolom Rosijem na poziciji centarfora, uz nezaboravno navijanje tadašnjeg predsednika Republike i nekadašnjeg italijanskog partizana Sandra Pertinija, u finalu tukli Nemce sa 3:1.

Osam godina kasnije, „Azuri" su se spremali da na domaćem terenu postanu svetski šampioni i po četvrti put, a fudbaleri Kameruna su se za to takmičenje pripremali u Jugoslaviji. Prvo su trenirali u Baru, gde su boravili u hotelu „Topolica", a onda odigrali nekoliko „kontrolnih utakmica", među kojima je bila i ona na sarajevskoj „Grbavici", kada je pred solidno popunjenim tribinama „Željo" nadigrao Afrikance, koji su na kraju ipak slavili rezultatom 2:1, pri čemu je jedan gol za Kamerunce postigao i veteran Rože Mila.

A sve bi ovo bilo tek jedno od onih bezbrojnih sentimentalnih fudbalskih amarkorda da taj isti Kamerun na tom istom Mundijalu u Italiji nije na otvaranju šampionata pobedio tadašnjeg aktuelnog svetskog prvaka Argentinu, a potom dospeo do četvrtfinala, gde je nakon produžetaka izgubio od Engleske!

I dok su navijači „Želje" tog poslednjeg predratnog jugoslovenskog leta ispijali pive pred sarajevskim granapima i jednoglasno dolazili do zaključka kako bi i njihov voljeni klub makar remizirao sa „Gaučosima" predvođenim Maradonom, na stranicama dnevnog lista „Il Manifesto" objavljena je priča u kojoj je poraz Argentine na otvaranju Mundijala okarakterisan kao početak Fukujaminog „kraja istorije".

Crni mačor sa kraja istorije

Autor teksta „Dvoje u rols-rojsu u saobraćajnoj gužvi za vreme Mundijala" bio je aregentinski pisac Osvaldo Sorijano, koji je svoju plodnu saradnju sa zvaničnim glasilom Komunističke partije Italije započeo izveštavajući sa Mundijala u Meksiku 1986. Tada je Maradona postigao ona dva najvažnija geopolitička gola u istoriji fudbala i ušao u legendu, a četiri godine kasnije, Argentina je pala pred Kamerunom.

U Sorijanovoj priči o toj utakmici nema ni reči o samom toku meča. Nema ni uobičajenih opisa atmosfere, ni silnih podataka pod kojima već uveliko kleca i tekst koji upravo čitate. Ali, zato su tu rimske ulice i limuzina kojom šofira jedan crni mačor. Jezikom izveštaja sa sportskih terena: teren idealan za igru u koju Sorijano, nakon što ga crni mačor primi u kola i ponudi ga viskijem, poput kakvog tehnika, u igru uvodi ceo jedan tim književnih asocijacija na Borhesa, Kortasara, Bulgakova, Kafku, Čendlera...

Sorijanov crni mačor je načuo da ćemo istoriju od sada moći da viđamo samo po muzejima i kaže kako je autor teorije o kraju istorije izvesni Fudžimori.

„- Fukujama, radi se o Fukujami - kažem mu. - Fudžimori je onaj iz Perua.
- U redu. Rekoše mi da na kraju istorije nema ni umetnosti, ni ideja, nema ni revolucije, ničega...
- A vi dolazite iz daleka? - pitao sam ga dok mi je sipao viski.
- Dolazim sa kraja istorije... Došao sam da navijam za Kamerun, iako sam iz sasvim drugog kraja sveta. To je stvar afiniteta, vidite - pa crnom šapom dodirnu svoje crno lice. - A vi ste iz Perua?
- Ne, ali dugujemo skoro kao oni - rekoh mu. - Dolazim iz Argentine.
- Siroti Maradona. A do vas istorija još nije ni stigla?
- Tek što je počela."

Ako je istorija skup kolektivnih poraza koji sudbinski utiču na živote pojedinaca, onda je Sorijano ovde potpuno u pravu. Istina, nevolje su za njega počele i pre nego što je na vlast u Argentini došla vojna hunta, zbog koje je, zajedno sa mnoštvom svojih sunarodnika morao da spasava glavu odlaskom u emigraciju.

Videlo se da je talentovan

Rođen u Mar del Plati 1944. godine, brzo je zavoleo fudbal.

„Pamtim kako smo lopta i ja počeli da se vrtimo u isto vreme. Napadačke sklonosti sam otkrio na jednoj livadi u gradu Rio Kvarto."

Počinje da trenira u lokalnom klubu „Pacifik", gde ubrzo ulazi i u prvi tim.

Međutim, tek što je počeo da trese protivničke mreže, doživljava tešku povredu kolena koja ga zauvek odvaja od terena, ali ga i zauvek vezuje za priču o fudbalu. Postaje sportski novinar, na šta je trener Orlando, koji mu je predviđao sjajnu igračku karijeru u timovima „Boka juniors" i „Juventus" imao da kaže samo ovo:

„Videlo se da je talentovan. Šteta što je tako završio, pa sada piskara razne gluposti..."

Da trener dobro poznaje svog pulena, potvrdio je i sam Sorijano, koji je je jednom prilikom izjavio sledeće:

„Ne volim da radim mnogo, da trčim po hodnicima ispod stadiona, a ni ne razumem sport koliko bi trebalo. Ali umem da izmišljam prelepe priče."

Takav pristup profesiji ga je 1971. godine doveo do redakcije čuvenog dnevnika „Opinion", čiji je osnivač bio Jakob Timerman, koji je nakon konačne zabrane izlaženja lista 1979. na saslušanju rekao kako mu je jedina namera bila da okupi vrhunske novinare levičare da bi napravili dobre desničarske novine.

Sorijano je bio stalni član redakcije „Opiniona" sve do 1974. godine, kada emigrira u Evropu, gde je živeo od pisanja sve do pada vojne diktature u svojoj zemlji.

Razmišljati nogama

U emigraciji je živeo u Parizu, Briselu i Rimu, a prvi u nizu od desetak naslova bio je roman „Tužan, usamljen i gotov" (Triste, solitario y final) koji izlazi iz štampe 1974. i odmah privlači pažnju čitalaca koji umeju da prepoznaju vrhunskog pripovedača neobičnih priča. 

Pisan u duhu Čendlerovih romana o privatnom detektivu Filipu Marlouu, Sorijanov prvenac predstavlja melanholični parodični omaž svemu onome što je Holivud trebalo da bude, a nikada to nije postao. Tako se na stranicama ove groteskne priče pojavljuju Stan Laurel i Oliver Hardi, Džon Vejn i Čarli Čaplin.

Usledili su romani i knjige priča u kojima je na sebi svojstven način kombinovao melanholiju, popularnu kulturu, fudbal i geopolitičku nestabilnost hladnoratovskog sveta.

Prilikom posete Los Anđelesu, Sorijano je jednog kišnog jutra posetio groblje na kome je sahranjen Stan Laurel. Na Stanlijev grob je spustio buket cveća i primerak romana. Svoju naklonost ka mršavom članu nezaboravnog komičarskog para Sorijano je možda gajio i zbog svoga nadimka El Gordo (debeli). Bez obzira na kilažu i povređeno koleno, Sorijano je pišući o fudbalu „razmišljao nogama".

Ova jedinstvena poetika je ljubiteljima fudbala i književnosti podarila pregršt antologijskih priča, od kojih ćemo za ovu priliku prelistati tri.

Priča o Obduliju Vareli

Ako su u školske programe već ušli stihovi Đorđa Balaševića, onda bi se u udžbenicima istorije mogla naći i lekcija o finalnoj utakmici Mundijala koji je 1950. godine održan u Brazilu, kada su se na stadionu „Marakana", pred skoro dve stotine hiljada gledalaca, sastale reprezentacije Brazila i Urugvaja.

Brazil je važio za neprikosnovenog favorita. Za podizanje pehara im je, zbog starostavnih turnirskih pravila, bio dovoljan i nerešen rezultat, ali su na kraju Urugvajci slavili sa 2:1. Ovaj poraz je jedan od najtužnijih i najtragičnijih dana u istoriji Brazila, jer je već na stadionu, odmah po završetku meča, nekoliko ljudi ili umrlo od tuge ili je izvršilo samoubistvo.

Sorijano, istina, toga dana nije bio na „Marakani", ali je u priči „Obdulio Varela" dao jedan od najuspelijih prikaza suštine sportskog poraza i to iz ugla pobednika.

Obdulio Varela je bio kapiten urugvajske reprezentacije i nakon što mu Sorijano dozvoli da ispriča kako je doživeo tok utakmice, Varela progovara o onome što se te večeri dešavalo na tužnim ulicama Rija.

„Osećao sam se loše...Kako bi bilo lepo videti taj karneval, videti ljude koje veseli jedna tako jednostavna stvar. Upropastili smo sve, a nismo dobili ništa. Bili smo osvojili titulu, ali šta je to naspram sve ove tuge? Mislio sam na Urugvaj. Tamo je narod sigurno bio presrećan. Ali ja sam bio tu, u Rio de Žaneiru, među svim tim neutešnim ljudima."

Priča o najdužem jedanaestercu na svetu

Onako kako je od velikih mečeva igranih na svetskoj fudbalskoj sceni u svojim tekstovima stvarao male, gotovo nevažne događaje, Osvaldo Sorijano je isto tako umeo da od naizgled potpuno lokalnih fudbalskih anegdota stvori veliku priču.

Možda najbolji primer za ovo sorijanovsko nivelisanje fudbalskih rangova univerzalnih značenja predstavlja priča „Najduži penal na svetu", koju El Gordo počinje ovako:

„Najfantastičniji penal za koji znam pucan je 1958. godine u nedođiji znanoj pod imenom Vale de Rio Negro, jednog nedeljnog poslepodneva na pustom stadionu..."

Razlog za prazne tribine ludih navijača nije bila pandemija, već sve ono što je prethodilo ovom jedanaestercu, a tiče se neobične fudbalske sezone koju je krajem pedesetih godina u nižarazrednoj ligi jedne od argentinskih zabiti odigrao seoski klub „Polarna zvezda", za koji bi sigurno navijao i Sorijanov kolega po poziciji u timu Miloš Crnjanski.

Igrači „Polarne zvezde" bi kraj prvenstva obično dočekali u donjem delu tabele, ali ih je te 1958. godine opasno krenulo, pa nisu pretrpeli poraz sve dok im „Deportivo Belgrano" na njihovom terenu nije dao sedam komada. I kada su svi očekivali da polarni zvezdaši najzad opet počnu da gube, oni su nastavili sa pobedama, pa je utakmica poslednjeg kola, koju su igrali na terenu „Deportivo Belgrana", odlučivala šampiona. Stadion je bio ispunjen do poslednjeg mesta, a meču je prisustvovalo i pet stotina gostujućih navijača koje su, kaže Sorijano, vatrogasci morali da polivaju vodom iz šmrkova ne bi li se nekako smirili.

„Sudija koji je svirao penal bio je Herminio Silva, epileptičar koji je živeo od prodaje srećki po lokalnim bircuzima i svima je bilo jasno da rizikuje gubitak posla jer je u toku bio već četrdeseti minut drugog poluvremena, a on još uvek nije bio svirao penal za domaćine, iako su se igrači 'Deporitvo Belgrana' bacali u protivnički šesnaesterac ne bi li ga impresionirali..."

Rezultat je bio 1:1 i to je domaćima donosilo titulu prvaka, i sve bi bilo u redu da tri minuta pre kraja utakmice „Polarna zvezda" nije dala gol...

„Tada sudija Herminio Silva najzad poče da misli na svoj posao i produži utakmicu sve dok se golmanu Padinu u šesnaestercu nije približio jedan protivnički igrač. I on dunu u pištaljku."

Kazneni udarac, međutim, nije izveden tog poslepodneva, a ni večeri, jer je prvo Rivero, zvani Čolo, desno krilo „Polarne zvezde", sudiji razbio nos, a onda je počela tuča koja je prekinuta tek kada je policijski komesar iz svog pištolja pucao u vazduh.

Rukovodioci Lige doneli su odluku da se preostalih dvadeset sekundi utakmice, u kojima je trebalo da bude izveden i više nego sumnjivo dosuđeni penal, odigraju za sedam dana, ali bez prisustva publike.

„Tako je taj jedanaesterac izvođen punih sedam dana, te je samim tim postao, sem ako mi neko ne dokaže suprotno, najduži penal u istoriji fudbala."

I iako je ovaj penal trebalo da bude izveden pred praznim tribinama, navijači „Polarne zvezde" su tog poslepodneva seli na kamione i krenuli ka stadionu, ali ih je zaustavila policija. Na kraju se jedan mladić popeo na krov sa koga je mogao da vidi gol na kome je stajao golman „Polarne zvezde" Gato (mačak) Dijaz, te se sve ono što se dešavalo unutar stadiona prenosilo od usta do usta.

U tri sata, dve ekipe su, predvođene sudijom Herminijom Silvom, istrčale na teren, pa je arbitar prvo igraču koji mu je pre sedam dana razbio nos pokazao put u svlačionicu, da bi se najzad pristupilo izvođenju jedanaesterca.

Dijaz, je, pogađate, odbranio šut Konstanta Gauna, ali je izvođenje jedanaesterca poništeno, jer je sudija Herminio Silva pre nego što je lopta stigla do golmana pretrpeo epileptični napad. Gauno je ponovo šutirao tek nakon što se prodavac srećki potpuno oporavio, a Gato Dijaz je ponovo odbranio i „Polarna zvezda" je osvojila titulu!

Sorijano završava priču o najdužem penalu u istoriji opisujući kako dve godine potom, na jednom treningu i sam šutira na Dijazov gol i pogađa.

„U redu je, momak - reče mi. - Jednoga dana ćeš ići unaokolo i pričati kako si dao gol jednome Gatu Dijazu, ali niko ti to neće verovati."

Mundijal koji je 1942. održan u Patagoniji

„O Mundijalu 1942. nećete naći ni reči u istorijskim knjigama, ali šampionat se igrao u Patagoniji bez sponzora i novinara, a u finalu su se desile neke mnogo čudne stvari, jer je igrano ceo dan i celu noć bez pauze, da bi na kraju nestali i stative i lopta... Moj stric Kazimir, koji do tada nije bio video fudbalsku loptu, bio je linijski sudija na ovoj finalnoj utakmici, a o tim događajima je za sobom ostavio zapise u kojima je sve vrvi od pogrešnih istorijskih podataka i raznih neproverenih tvrdnji koje nije mogao da potvrdi nijedan očevidac..."

Ovako počinje Sorijanova priča „Sin Buča Kesidija", u kojoj su opisane „istorijske" i klimatske okolnosti u kojima je odigrano najinteresatnije Svetsko prvenstvo u fudbalu. Nije teško pretpostaviti da su i u ovom finalu igrali Nemci. Izgubili su od Mapućesa, starosedelaca Patagonije, „jedne tmurne nedelje, koju istorija nije zapamtila".

Videćemo šta će istorija da zapamti od svega onoga što će se dešavati tokom predstojećeg Evropskog prvenstva u fudbalu. S obzirom da će se utakmice igrati na stadionima širom Starog kontinenta, ne bi bilo iznenađenje da se i jedan od narednih Mundijala igra širom Zemljine lopte. Ko zna, možda će se neka od tih utakmica igrati baš u Patagoniji. I zašto baš tamo ne bi igrala fudbalska reprezentacije Srbije?!

Dok se to ne desi, bilo bi lepo da domaći ljubitelji lepog fudbala i još lepše književnosti najzad dobiju bar jednu knjigu Osvalda Sorijana prevedenu na srpski. Za sada tek nekoliko njegovih priča možete pročitati u knjizi „Otkačene priče Latinske Amerike", koju je u prevodu i izboru Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića još 2008. objavila beogradska „Geopoetika". A čak i ako od toga, na posletku, ipak ne bude ništa, uvek ćemo moći da se prisetimo onoga što je, između ostalog, Sorijano napisao u priči „Fudbalski sudija Galjardo Perez":

„Bogu se ne sviđa fudbal, momče. Zato ovoj zemlji i ide tako posrano."