Ima pevača koji tako počinju - „velikim praskom". Jednom pesmom, singlom, koji u tačno određenom trenutku kulture i muzike menja sve. Ako je iko primer za to u savremenoj narodnoj muzici, to je Lepa Lukić - prvotna Lepava Mušović iz sela Miločaja, „od Kraljeva grada". Taj „veliki prasak" zvao se „Od izvora dva putića".

Pesma i singl-ploča „Od izvora dva putića" danas antologijskog autora žanra Petra Tanasijevića - jednostavna je dvočetvrtinska kompozicija srednjeg tempa, bez refrena, napisana u takozvanoj formi perioda, od samo dve muzičke rečenice, muzičke misli, gde je druga, kao „odgovor" prvoj, važnija i ponavlja se. I to je zapravo sve.

Ali, sva tako „prosta", učinila je pesma mnogo stvari. Prvo je od mlade pevačice napravila ime koje se evo ni pedeset i pet godina kasnije ne može marginalizovati niti izgurati sa zasluženog mesta, svim kasnijim trendovima i promenama stila uprkos.

Pesmi „Od izvora dva putića" uspelo je nešto što samo retkima uspeva - ušla je u jezik, kao figurativni izraz, kao pesnička tropa. S lako pamtljivom, neobičnom a tako narodnom dosetkom u naslovu, koja može biti i metafora i doslovnost, danas se čini da je bilo neizbežno da traje.

Možda je tako, ali teško da bi pesma ostala da nije otpevana onakvom izvanredno retkom lakoćom tona, savršenom merom u frazirungu i zaokruženim tonom pevačice, čulnom i prijatnom bojom kao da je od meda.

Pesma je seoska, rustikalna, pripovedna, s tri lika, dramskim zapletom i epilogom, no u njoj je skrivena jedna diskretna ambivalencija, izražena, pogotovo za ovaj žanr, neverovatnom suptilnošću. To je pesma o maloj laži koja bi želela da je istina, pesma o želji za prihvatanjem, za dobrim gestom koji, iako eksplicitno izrečen, gotovo sigurno nije istinit. Majčin gest s davanjem cveta „od sveg srca" bolan je i komičan ujedno, jer je po svim pravilima verovatnoće skoro sasvim sigurno nemoguć. Kao i sve izrečeno dotad. Tek kada, i dalje u nasmešenoj masci, zadnja strofa isporuči sitnu kaplju pelina i istine, sve ovo prethodno se potvrdi kao nepouzdano i možda izmišljeno.    

Ne čudi da je i sam Ivo Andrić, čuvši pesmu na televiziji, odsutno, u usputnoj i tipično prigušenoj opasci, video i označio pesmu kao motiv i potvrdu filozofičnosti našeg naroda.

Nakon takve pesme, Lepa je mogla beskrajno da vrti slične. Jeste doduše i dalje imala pesama koje su se muzički i tekstualno držale ovog rustičnog stila, uvek s lepim i jednostavnim orkestracijama, uvek diskretnim, bez ijedne velike geste, ali snimila je i nekoliko vrlo uspelih sevdalinki, starogradskih, i, najfascinatnije, kompozicija na granici popa i festivalske zabavne muzike. Nigde u tim izletima nije zvučala nakaradno. Mera i diskrecija trajno su držale njenu muziku.

Među ovim malim opusom jedan beli, grčki koral okupan azurnoplavom prozirnom svetlošću zasvetlio je u srbijanskoj tamnozelenoj unutrašnjosti i srcu pevačice: „Izvini ali mnogo mi je žao".

Zaboravljeni a ošamućujuće talentovani Lari Nanos, „malo Srbin, malo Grk", kako ga je Lepa opisala, napisao je ovu čudnu čaroliju od pesme. I mada ju je legendarni džezer i isto tako legendarni tezgaroš Miša Blam u uvodu spakovao u kvazi-pogrčen, kvazi-pojelinjen zvuk, sve se menja kad Lepa uđe u strofu.

Lepa, ta žena-lafica, s večnim i distanciranim, znalačkim, seljački bistrim osmejkom, osmehom istinskog profesionalca, strojna i uspravna, jaka i stabilna, po prvi put zvuči krhko i, čak i u ispevanim prvim linijama, nesigurno.

I tužno, istinski tužno.

Strofa je muzički obična, tipična šlageraška, srednjeg tempa. Ali onda modulira u prvom refrenu (u pesmi od onih inače najređih, koje imaju dva potpuno različita refrena), u kome divna melodija i glas - odnosno glasovi jer iznad Lepinog prvog glasa druga pevačica, čini se, peva drugi glas, visoko gore - uzlete pa poniru sljubljeni, kao dva galeba nad taj zlatom nadsvođen, dubokoplavo istočnomediteranski ton.

Tužeći i topao u isto vreme, sav od miline i jecaja u jednom, s tom slatkom suzom prirođenom melosu iz koje se rodila pesma. S tužnom radošću peva Lepa:

Hvala ti mnogo što si tu,
što shvatio si mene,
ja sve bih dala da mogu,
izmenit' samu sebe.

I pesma iz ovog ružnog, očajnog, ciničnog vremena izroni, kao na dah, iz nekih dubina i, pogotovo s ove distance, s njom i jedan svet i vreme, ne tako davni, koje još pamtimo, a kao da su bili pre hiljadu godina.

Nije moguće to što tvrde - da je to sve bio iluzija. Jer ako jeste, to je bila najlepša iluzija među iluzijama. Ne, svet toga vremena mora da je bio bolji i ljudskiji, upravo i jer je, cirkularnom logikom, imao ovakve pesme. Pesme, s neverovatnim i retkim obratom i u tekstu, gde u drugom refrenu ona ostavlja, a ne biva kao gotovo uvek kod nas ostavljena, i nežno otpevanim, i zbog toga tako bolnim, iskazom: Oprosti što te volim tako malo... I gubitničkim odustajanjem i predajom: Jer ja ne mislim sada ni za sebe."

I mada se u dikciji, u Lepinoj artikulaciji reči „mene" i „tebe", i dalje čuje nepogrešivi, mekećući moravski ton, ta dva refrena širinom i s božanstvenom melodioznošću, pariraju tim jedinstvenim, velikim i uzbuđenim refrenima samo i jedino onoga doba - „Pariskom lokalu", sa „Tu t'en vas", Alena Barijera ili, da uvire kružno otkud je počelo, u ton i zvuk jedne Nane Muskuri ili u grand baladu čulne ustreptalosti Viki Leandros.

Tu je, u ponesenom muzičkom gestu možda i otkrila jedan jedini put nešto o sebi: onu krhku moć koju je skrivala.  

Jer iza tradicionalne spoljašnosti u suprotnosti s ponekim „ispadom", kao što je bilo slikanje u vrućim pantalonicama na senu (!), kao pin-up devojke „svingujućih šezdesetih", njen život u vremenima bez prave žute štampe i zagledanja u privatnost bio je drugačija priča od javne slike. Za razliku od pevačica njene generacije i onih malo starijih, koje su, po uzusima morala i vremena, većinom težile ideji građanskog, sređenog života, Lepa je, diskretno ali itekako prisutno, imala privatni život bliži nekima od rokera nego pevačima svog naraštaja.

Seoskog porekla, ali gradske biografije: beskrajne kafane, beskrajne turneje, po Evropi i Americi u doba kad su tamo odlazili samo retki; noći i noći uz karte (znala je, kažu, da odere kolege kao ništa), čak kartanje iza pozornice, u pauzama koncerata i čekanju na red za nastup na zajedničkim turnejama s drugim pevačima; vlastito mesto za kockarskim stolom i ruletom u „Metropolu", brakovi s plejbojima, odbijanje malograđanskog porodičnog života.

Pored svega toga starila je decentno, i nije se, stara majstorica, dala da je posrame, ni kad su pokušavali. Ni onda kad se ni sama nije čuvala od podsmeha. Naprotiv, dobivala je možda  najnežnije i najduhovitije posvete kao istinskoj ikoni popularne kulture: lepotica Falbala iz Asteriksa Gošinija i Uderza u prevodu sa francuskog dobila je ime „Lepaluki". 

Šest-sedam godina nakon što je snimila „Izvini ali mnogo mi je žao", taj mali mediteranski biser u čijem je mutnom sjaju oda ljubavnom gubitništvu, njen svet dotaknuće najudaljenija moguća, sasvim suprotna tačka.

„Postajem gubitnik, suvišan za sutra pored tebe", pevao je, tipično recitujući, mladi Zoran Kostić - Cane, neustrašivi, izazivački frontmen iz nove, „podzemne", rokenrol grupe Partibrejkers. Najgradskiji, najbeogradskiji mladi svet, kome je prirodni habitat asfalt i beton što se diže u nebo, blokovi solitera, lavirinti ulica i trgova, golemih hodnika podzemnih garaža i prolaza, haustora što vode u umetničke i rokerske klubove, u neobične savremene galerije, svet kome je totem crni stakleni slavoluk Beograđanke, „vertikalni Beograd" - ništa nije moglo biti dalje od anahronog i folkorističkog zvuka.

Pa ipak, kad se više od četvrt veka takav Beograd polako, teran drugim silama „horizontalizovao", isti Cane, čovek koji nikad nije ni za milimetar odstupio od nepromenjenog, nemelodičnog i u međuvremenu, paradoksalno i zapanjujuće, takođe već anahronog rok-zvuka, taj će ulični, samouki epigramatik, na usputno pitanje šta je prava narodna muzika reći bez razmišljanja „Lepa Lukić" - dodajući svojim nazalnim tonom, koji je i sam postao deo pop-kulture: „Kad Lepa zapeva onda nam je svima lepo (...jebiga)." Njegov je ton i način komičan, ali u tome što poručuje potpuno je ozbiljan.    

Negdašnji i sadašnji najveći agent-provokator domaćeg novinarstva, u televizijskoj seriji grotesaka koje pravi, jednom je nadugačko intervjuisao i Lepu. Obraćajući joj se kao na pijaci, istim nazalnim moravskim akcentom kao što je i njen, upitao je, tipično je prekidajući u pola rečenice: „Šta si pevala tada? Ajde, otpevaj nam nešto."

Uzevši samo tren-dva, munjevito kao misao, Lepa je zapevala, nasuvo, bez pratnje, zatvorenih očiju: „Cvati ružo moja, uspomeno mila..." Melodiozno, bogato, s divnim starinskim a neprolaznim ukrasima - narodnim sfjoriturama koje se ne mogu poboljšati ni kad bi se htelo jer su dosegle tačku savršenog.

U tih manje od minut vremena, i emisija i voditelj i implicitno ismevanje, sve se to promenilo od toga glasa. Kao da je naglo u tamnom maglovitom danu, iz mračne poluvidljive skrame provirio jedan zrak sunca i odblesnuo u prozoru studija, kao svetlost o površinu bistrog potoka.