Konstraktina pojava i pobeda na ovogodišnjem takmičenju "Pesma za Evroviziju 2022" dokaz su da u Beogradu kulja nešto apsolutno moderno, koncept koji stoji rame uz rame sa Evropom i svetom, bez autocenzure i osećanja provincijalnosti. Došlo je vreme da se pokaže najbolje što imamo. Zato su mnogi i navijali za Konstraktu. Izređali su se mejnstrim muzičari, prežvakali smo etno, pop i kič, a sad je došlo vreme da se udari jače, da se drznemo do kraja. Pa ko što ponese!

Godinama je Evrovizija bila predmet ismejavanja. Čak i predmet prezira. Ali ove godine Evrovizija je postala više od „talk of the town". Sve ulice su bile poluprazne jer je narod gledao u ekran. I ne samo to, ljudi su glasali i navijali. Ozbiljno su se navukli.

Odjednom sva Srbija i dobar deo Balkana prati Evroviziju! Kako? 

Narodu fali zabave, ali dobro organizovane zabave. Nezaobilazna tema je Ukrajina i rat. Alternativa ratnoj tematici su HBO i Netfliks, ali šablon brzo dosadi. Evrovizija je pronašla pukotinu u ponudi.

Još od Tajči nije bilo ovakve atmosfere. Ljudi su se opredeljivali kao da je finale Lige šampiona, kao da se klade uživo. RTS je odradio dobar posao. Produkciono bez velike mane, iako bi znatno olakšali i voditeljima i gledaocima da sledeće godine umesto duplog para voditelja zaduženih za bacanje fora, angažuju, kao Italijani na RAI-u, profesionalne stand up komičare. Da se na Evroviziji pojavila, na primer, Sandra Silađev da pomogne voditeljima, bio bi to kompletan spektakl za desetku.

Od Silvane do Nirvane 

A u takmičenju su učestvovali svi, skoro baš svi. Ono „od Silvane do Nirvane" ovoga puta je bilo - od Ace Lukasa do Konstrakte. U tom rasponu našlo se mnogo toga, pa se i na toj razini vodila tviter bitka između „ovih i onih", što i nije loše jer podiže gledanost i zagrejava temu do usijanja.

Mnogi su pretpostavljali da će pobediti Sara Jo, i zbog pređašnje popularnosti i zbog činjenice da je rođena u Italiji, a glavno takmičenje će se održati u Torinu. Ali ipak, desio se obrt - Srbiju će predstavljati Konstrakta.

Za mnoge je to bio šok, jer pesma iskače iz okvira naše ustaljene ideje kako bi evrovizijska pesma trebalo da zvuči. Malo etno zvuka, malo plesa, kap erotike, a ostalo se ulaže u propagandu, bio je dosadašnji recept.

Ali etno, erotika na ivici pornografije, suvi glas, sve je to passé.

Zato se desila Konstrakta!

Nema tu ništa awkward. Jer njen prodoran i pečatan pogled nije od juče, kao što ni njen glas nije od juče, samo je scena takva da Konstrakta nije bila dovoljno zastupljena u mejnstrim medijima. Ali ko je pratio sastav Zemlja gruva, mogao je da čuje i vidi spot za pesmu Đango, u kojoj su Konstrakta i Zoe Kida pevale:

Odbaciću želje, želje su laž (bolji život je laž)
I ova sloboda, i ona je laž (dvadeseti vek je laž)
Preći ću preko i pući će glas
I biće bolja prošlost za nas

Tu se oseća klica direktnosti i provokacije, začetak estetike koji dominira u spotu za In corpore sano i Konstraktinom nastupu na Evroviziji.

Konstrakta je dosledna. Nikad nije koketirala s masom, čak je i provocirala. Zato su ljudi tako vatreno i navijali za nju, šaljući i po dvadesetak poruka jer su želeli da ta estetika predstavlja Srbiju, da Konstrakta u Torinu pokaže da je ovde postojalo i nešto drugo, i Zenitizam i da je ovde nikla Marina, i da postoji nasleđe Koste Bunuševca. Konstrakta se bavi arhitekturom, zna koliko su važni dobri temelji; oni ovde postoje, a najjači su u alternativi.

O čemu peva pesma 

U pesmi In corpore sano ima mistike, naslanjanja na aktuelno, direktnosti, ima svega ko hoće da vidi i pročita. 

Svakako, pesma je podložna mnogim tumačenjima, ali i pogrešnim interpretacijama, što nije loše, jer je poput Kenoovih romana, svako gleda iz svog ugla. Neko misli da je glavna tema zdravlje, drugi da je to suptilna antirežimska poruka, a ima i onih koji misle da je pesma šamar mejnstrimu i kiču. Možda je sve to zajedno, a možda i ništa od toga.

Srbija šalje na Eurosong pesmu koja u sebi sadrži „Bože zdravlja", uzrečicu koja dolazi iz naroda a u dosluhu je sa „Bože pravde". Ali nakon „Bože zdravlja" sledi stih: „Nemam knjižicu". Kad neko nema knjižicu, ostaje mu da se leči sam ili da čeka da prođe i nada se najboljem. To su strašni stihovi, rezonantni, koji dobace i do onih kojima je stran Konstraktin nastup, ubode ih to: „Nemam knjižicu".

Svakako je dobro što se pojavila pesma koja konačno diže frku, ali na pravi način. Sigurno je da će u Italiji dobro proći, jer se tamo neguje kult takve estetike i kombinacije glasa, vizuelnog i performansa. Tamo dominira Levante, sa spotovima koji su konceptualno savršeni, estetski perfektni.

Drugačija estetika

Konstraktin trotomni spot koji je plasiran pod nazivom „Triptih" sadrži tri pesme: Nobl, pobedničku In corpore sano i Mekano, i koncept je za sebe. Maja Uzelac i Ana Rodić uradile su dobar posao. Apsolutno moderno, atraktivno i dovoljno raw, taj spot je dokaz da postoji jaka scena u Beogradu i Srbiji, scena koja može da iznedri nešto sasvim autentično na šta konačno mogu svi da budu ponosni, a i da niko ne ostane ravnodušan.

„Triptih" je autoironija na „nobl" temu, slično kao što se Begbede sprda na svoj račun snoba i plemenitog porekla. Spot je na liniji spotova koje režira Entoni Birn, kao onih za Hozijera. Inače, Entoni Birn je najpoznatiji po tome što je režirao mnogo epizoda serije Peaky Blinders. Konstraktino delo može da parira i svemu što radi Vudkid. Mistika koja probija iz nastupa i spota adekvatna je atmosferi iz spota za pesmu Iron.

Ali ništa nije copy/paste. Ove komparacije su dokaz da u Beogradu kulja nešto apsolutno moderno, koncept koji stoji rame uz rame sa Evropom i svetom, bez autocenzure i osećanja provincijalnosti. Izveštili su se i producenti, režiseri i scenografi, i došlo je vreme da se pokaže najbolje što imamo.

Hrabar je to odabir. I treba tako!

Kao kad bi Hrvatska poslala Vojka V.

Zato su mnogi navijali za Konstraktu. Izređali su se mejnstrim muzičari, prežvakali smo etno, pop i kič, a sad je došlo vreme da se udari jače, da se drznemo do kraja.

Pa ko što ponese!