Korona je postala politički faktor. Ušla je u političku koaliciju sa širokim antivakserskim pokretima koji dolaze iz različitih ideoloških pravaca, ali ih sve spaja bes, relativno visoka sklonost nasilju i generalno nepoverenje prema tekovinama Prosvetiteljstva, osim prema radikalnom tumačenju postulata „svoga tela gospodar“. Čovek uvek-opozicionar i mala devojčica Korona sklopili su politički pakt, postali kombinovana jedinica društvenih promena na putu u novi srednji vek. Kako i zašto, objasnio je Bruno Latur.

Već drugu godinu Korona prolazi kroz ljudsku rasu kao desertni nož kroz puter, iako je njeno oružje drugo - koplja uzdignuta iz pink-violetne kuglice. Taj virus nije jak da istrebi ljudsku rasu, ali dovoljno je uporan da odvikne od navika uređenog društva. Ni u pobedi ni u porazu Korona nije živi akter, već samo prisutni. Nekada provincijalka iz kolonije šišmiša, sa evolucionim skokom na homo sapiensa postala je globalni akter. Ona je hibrid, „čupavi objekat", kako stvari nastale u kombinaciji prirode i ljudske akcije naziva francuski antropolog Bruno Latur. 

I pored toga što se virus evidentno dokazao kao uspešan u običnom ubijanju pojedinaca, u eradikaciji fizičkih egzistencija po slučajnom uzorku, nije teško videti da je korona veća opasnost za kolektiv.

Dovoljno je samo zakoračiti nekoliko koraka unatrag, na trenutak začepiti uši pred vriskom antivaksera i baciti pogled kroz noviju istoriju, da se shvati prava dramatika sadašnje situacije. Da, ovaj virus ubija, ali njegova letalnost je još u povojima. U toj oblasti on još uči, traži modus kako da se širi, a da ne ubije domaćina. Ili kako da ubije samo domaćina, a da se sam izvuče. Uspešno ubija, nema sumnje, ali ni blizu u onom postotku po kome je bio poznat njegov rođak SARS-1 iz sezone 2002/03. 

Pravi talenti korone leže u njenoj sposobnosti da razara društveno tkivo. U toj je veštini već razvila zavidne sposobnosti, i to koristeći relativno jednostavna sredstva pseudomorfoze. Može se reći i mimikrije, ali kako je virus biološki ni živ ni mrtav, više kristal nego bakterija, pseudomorofoza je bolji termin, iako se u ovom tekstu upotrebljavaju kao sinonimi.

Korona je sposobna da se predstavi kao nešto što nije, kao faktor slobode, nesputanosti, budućnosti, odbrane ljudskih prava, individualnih prava, „naše dece", svetlosti, transcendetnog logosa, pa zato ko god je protiv nje, ugrožava sve te vredne elemente kojima odvajkada teži ljudska rasa. Ko god kao konformni član društva, kao poslušna ovca, popusti i protiv nje se vakciniše, taj gazi slobodu kao centralnu antropološku vrednost!

Države kao mimikrije društva

Tehnički, ova epidemija je ogolela mimikriju države, a podržala društvenu mimikriju virusa.  

Mimikrija Korone je u tome da je uspela da u svoju antiprosvetiteljsku vojsku mobiliše široki front ljudi uzduž i popreko čitavog globusa. Tehnika je svuda ista: preko rastakanja podsistema kao što su zdravstvo, ekonomija, školstvo, društveni red, bezbednost, podela rada koja je stvorila profesionalizaciju, specijalizaciju, u krajnjoj liniji znanje i nauku, iznutra se razara nadređeni sistem - društvo.

Modeli po kojoj se države suprotstavljaju tom trendu su takođe svuda isti. Kako ne znaju da razgovaraju sa ljudima, države razgovaraju sa ugroženim podsistemima i pokušavaju da zaustave njihovu dezintegraciju. Ne znaju, jer su države obični servisi. I kad nazovete servis za popravku kućnih aparata, centrala će vas prošetati kroz digitalni meni pre nego što eventualno naiđete na živog čoveka, koji uz to još nema pojma kako da vam pomogne!

Države servisiraju društvo, dok se glavna komunikacija između podsistema i ljudi odvija ispod nivoa države. Države tek posredno štite ljude, u prvoj liniji one štite podsisteme. Zar bi inače slale vlastite ljude u rat, u odbranu podsistema državni ugled/nacionalna čast?

Naravno, države su aktuelno sve agresivnije u zaštiti čitavog buketa podsistema zato jer reaguju iz nagona samoodražnja. Zato što su uzele pravo da se poistovećuju sa društvom. No u praksi one to i jesu, društvo.

Pomislite samo kako bi izgledala Srbija, Austrija, Nemačka, ne d'o bog Sjedinjene Države, da mreža državne prisile - a države su po mestu rođenja organizovana prisila - nestane preko noći, a ostane samo „društvo"? U koje stanje prvobitnog nasilja bi se homo sapiens vratio, pre nego što bi otkrio nove forme društvene integracije? Klima i planeta bi na taj način sigurno bile spasene, ali civilizacija homo sapiensa ne.

Koronin marš kroz institucije

Više nego išta do sada, Korona je uspela da strgne zavesu sa mitologizacija države kao institucije i njene izdanke predstavi ogoljene kao servisere i praktičare, kao zanatlije racionalizacije i optimalizacije.

Kad je austrijski ministar zdravstva Volfgang Mikštajn na pres konferenciji prošlog petka bio upitan zašto tera ljude na vakcinaciju, kad ona očito ne štiti od zaraze, rekao je: „Štiti devedeset odsto od kliničke slike koja zahteva lečenje u bolnici, devedeset četiri odsto da se ne završi na odeljenju intenzivne nege". Tako razgovaraju države sa svojim podsistemima, u statistikama i brojevima, ljudi samo osluškuju i prisluškuju njihov razgovor.

Istovremeno, Korona se sakrila u društvo, u njemu mobilisala slobodarske duhove tako što im se predstavila kao čuvarica humanističkih vrednosti slobode, individualnosti i prava na privatni izbor. Ponosni i samostalni primerci homo sapiensa, zajedno s virusom koji je tek pre dve godine izašao iz Platonove, pardon iz šišmiš-špilje, krenuli su u zajednički marš kroz institucije.

Virus kao hibridni aktant

Pobunjena individua i neiskusni virus u kompletu, kao jedinka, hibrid, zbirni aktant, oklopno-mobilni ansambl humanog i a-humanog, noge i koplja u akciji bez glave - kakav izazov za ljudsku budućnost!

Pod „hibridom" se ne misli na čoveka koji ima virus, koji se s njim bori, koji se od njega leči kod kuće ili u bolnici, u oba slučaja koristeći usluge i resurse nekoliko društvenih podsistema. Misli se na čoveka i virus u simboličkom ujedinjenju unutar nove, sve snažnije ideologije antiprosvetiteljstva. 

Taj ansambl, jedinica, hibrid, kako god se nazove, direktno vodi do Bruna Latura (1947), francuskog sociologa, filosofa i antropologa, čiji sam pomen vređa i ponižava glavnu liniju akademskih institucija.

Akademski svet, shvaćen kao „školska nauka" u istom smislu pod kojim se kaže „školska medicina", zazire od Bruna Latura. Da, čuje se u tim krugovima, on je pametan, obrazovan, inventivan, kreativan, dobro piše, povremeno i predaje, ali svejedno je alhemičar i mističar. Pravi zlato od gvožđa, druži se s mineralima i puževima, propagira izmešani elektorat žive i nežive materije, raspisuje izbore za parlament u kome će sedeti predstavnici vrsta, frakcije ljudi, životinja, biljaka, minerala, i prirodnih sila.

Kad sam davno na seminaru iz sociologije kulture spomenula Bruna Latura, profesorka Mihaela Pfadenhauer i asistent pocrveneli su i sagnuli glave. Ah, taj glasnogovornik vulkanskih stena i virusa! Za asistenta razumem, mislila sam, mlad je i verovatno još nije nikad razgovarao sa silicijumskim jedinjenjima i toplotnim provodnicima, ali ona predaje robotiku kao faktor društvenih promena. Šta je njoj neprijatno kad se spomene Laturov „parlament stvari"?

Parlament stvari, politička frakcija čupavih objekata

U svojoj knjizi Politiques de la nature, koja se pojavila 1999, Latur razlaže strategiju za spas prirode. To je vrlo skraćeno tumačenje, jer već izjava da se tu „spasava priroda" delom falsifikuje njegove teze, pošto to pretpostavlja da neko spolja, iz ljudskih tvorevina politike, države i nauke, spasava odvojenu prirodu.

Naprotiv, mi smo svi zajedno, po Laturu, kolektiv ljudi i kolektiv stvari, udruženje živih, kristalnih i mineralnih, svi zguranih u Geji kao u konceptu neuronske mreže. Budući da je Latura neophodno pojednostaviti za širu upotrebu, pri čemu sam sigurna da i on sam sebe prevodi da bi se razumeo, dovoljno je reći da je to knjiga o filosofiji klimatskih promena.

Izdavači sa engleskog područja, kao i sa prostora bivše Jugoslavije, tu su knjigu takođe preveli verno originalu, kao Politics of nature, odnosno Politika prirode zagrebačke izdavačke kuće „Mizantrop". (Mizantrop - kakav sjajan nomen est omen za Laturove hibridne aktante.)

Poenta je: svi su se držali konzervativnog originalnog naslova. Jedino se u nemačkom prevodu ta knjiga zove Parlament stvari (Zurkapm, 2001, pet izdanja do sada). Nemačka kultura podjednako voli i simboličko i bukvalno. Stvar je kultrološke prirode, simboli u nemačkoj tradiciji imaju fizičku vezu sa stvarima koje simbolizuju. To je nekad groteskno, ali u ovom slučaju tačno i precizno.

Da, Latur u toj knjizi govori o parlamentu stvari, o živo-neživom izbornom telu, o parlamentarnim domovima humanog i a-humanog, o hibridnim jedinkama tipa konjanik-konj-luk-strela, o političkim programima „ćelavih" i „čupavih" objekata. Zapravo o ćelavim i čupavim stvarima, jer Latur uopšte zahteva ukidanje pojmova „objekt" i „subjekt", i njihovo prevođenje u kolektive mešovitog ontološkog statusa. Konkretno u ovom tekstu je presudan duh srpskog jezika, gde je preciznije reći „čupavi objekat" nego „čupava stvar".

Evo kako Latur, uz male dodate intervencije za jasnije preslikavanje knjige od trista strana na tri, objašnjava revolucionarnu priliku u kojoj „ćelavi" i „čupavi" a-humani pregovaraju sa ljudskom rasom:

Revolucionarna prilika: „Politička ekologija ne može da sačuva prirodu. Ako se pod prirodom podrazumeva hijerarhijski redosled živih i neživih bića, onda je politička ekologija u praksi uništenje prirode. Kolonija puževa može da ugrozi regulaciju veštačkog jezera, Golfska struja da promeni tok, zaboravljena gomila šodera da postane novi ekosistem, kišna glista može da Amazoniju pretvori u beton. A kad se to dogodi, poređati ljude, stvari, životinje i biljke po važnosti postaje nemoguće. (...) Kada strastveni ekolozi proročanski uzvikuju: 'Priroda umire!', nemaju pojma koliko su u pravu. Hvala bogu, priroda umire. Da, veliki Pan je mrtav! Posle smrti Boga i Čoveka, mora na kraju da se povuče i Priroda. Bilo je i vreme, u protivnom bi svaka politika postala nemoguća."

Ćelavi objekti: „Fundamentalistička ili 'dubinska' ekologija, ona koja ruši i baca bombe za spas prirode, čiji se borci vezuju za drveće i slično, to uopšte nije eko-logos, već eko-teror. Kod dubinske ekologije se hijerarhija bića sastoji od modernih, ćelavih, glatkih, nerizičnih u jednoj liniji kao na niski poređanih objekata - od kosmosa do crva, od Majke Zemlje, preko ljudskog društva, do majmuna i slično. Pod izgovorom da nas oslobađa antropocentrizma, fundamentalistička ekologija nas ponovo gura u mračnu Platonovu špilju, kao da nikad ništa nismo videli nego senke na zidu."

Čupavi objekti: „Za razliku od dubinske (...), politička ideologija će sumnjati u sebe samu, osetiće slabost i stid svaki put kada naiđe na bića koja poseduju nesigurne, nepredvidive poveznice sa okolinom. To je dobro, jer čim jedna situacija pokazuje kombinaciju koja se razlikuje od očekivane - dakle uvek! - politička ekologija će verovati da se prevarila u prognozi. Iz krivog respekta prema prirodi i ona je sklona klasifikaciji živog i neživog po važnosti. Ali upravo po svojim neuspesima, upravo onda kad je primorana da odmrsi čupave objekte neočekivanih formi, objekte koji radikalno isključuju svaku upotrebu pojma prirode, tek je tada politička ekologija konačno u svom elementu. Jer postaje nova i kreativna, jer nas vodi sa stranputica modernosti i sprečava nekontrolisano razmnožavanje nerizičnih ćelavih objekata."

Domestikacija čupavih i raščupanih

Prevedeno s Laturove političke ekologije 1999. na političku praksu 2021: dok je virus korone bivstvovao u šišmišima (ako je došao odatle), bio je ćelavi objekat, i to jedan vrlo nisko pozicioniran u parlamentu stvari. Nije se javljao za reč. Onog trenutka kad je ušao u društvo i pozicionirao se kao mobilizatorski faktor niza ljudi i poveo ih da u njegovu odbranu idu na barikade protiv države, nauke, medicine i civilizacijski kultivisanog razuma, postao je čupavi objekat.

To konkretno znači da je napredovao u parlamentarnoj hijerarhiji. Usta ne zatvara. Postao je glasnogovornik antiprosvetiteljske frakcije u parlamentu stvari. To jest, nije progovorio, barem ne jezikom razumljivim za širu publiku, ali svejedno komunicira, i to u formuli koju Bruno Latur sažima između dva pola: između „ja govorim" i „činjenice govore za sebe".

Prvo znači: „ja, mali virus" govorim kroz ljude koji ne žele državnu kontrolu nad vlastitim telom, makar me bez odbrane pustili u sebe da se bolje upoznamo.

Drugo: „činjenice govore" prenose medicinari, infektolozi, virolozi, epidemiolozi, matematičari i logičari, svi oni koji u ove dve godine polako, polako počinju da razumeju jezik male Korone. Svi oni pokušavaju da je odmrse iz asocijacija i kolektiva u koje se u međuvremenu ubacila, i da je iz statusa čupavog objekta vrate u glatki i ćelavi, iz čoveka u šišmiša.

Ne ide. Da je ljudska rasa poletno potrčala na vakcinisanje protiv korone, kao što je nekad trčala na imunizaciju protiv tuberkuloze, paralize, boginja, kolere ili difterije, možda bismo Koronu i izmestili iz prvih klupa da s galerije posmatra parlament stvari. Ovako, samo smo je izmučili i dali joj priliku za mutacije.

U prvim mesecima prošle godine, virolozi su govorili, i to masovno: to je strašan virus, ali na našu sreću lenj je, ne mutira. Lenj? Vrlo brzo se pokazalo da nije lenj, samo je racionalan i ekonomičan. Nije imao razloga da se menja - bio je nov, medicina ga je gledala kao zec zmiju, nije bilo medikamenata, vakcine, nije bilo ničeg osim zastrašujućeg iskustva iz godine 2002/03 s njegovim rođakom SARS-1. Kako je nauka hvatala korak u borbi protiv Korone, tako je ona hvatala korak sa ljudskim svetom politike, socijalnim navikama, strastima i idealima. 

SARS-1 smo kao virus izbacili kroz vrata, SARS-2 nam se kao politički faktor vratio kroz prozor. I sada je Korona tu. I nije sama, ušla je u političku koaliciju sa širokim antivax pokretima koji dolaze iz različitih ideoloških pravaca, ali ih sve spaja bes, relativno visoka sklonost nasilju, generalno nepoverenje prema tekovinama Prosvetiteljstva, osim prema radikalnom tumačenju postulata „svoga tela gospodar".

Čovek uvek-opozicionar i mala devojčica Korona sklopili su politički pakt, postali kombinovana jedinica društvenih promena na putu u novi srednji vek.

„Čupavi objekt" - to bi kod autora te sintagme bio čovek koji vuče svoje predmete za sobom, nekad kao putnik s urednim koferom, nekad kao konzerve na nozi.

Ko iz ovih metafora nije shvatio suštinu „parlamenta stvari", a zaintrigirala ga eko-teorija radikalnija od teorija Grete Tunberg, ne mora da čita Laturovu knjigu. Dovoljno je da odgleda Avatara Džejmsa Kamerona iz 2009. „EYWA", neuronska mreža koja povezuje fiktivnu planetu Pandoru, preslikani je Laturov „parlament stvari".

Kameron pokrao Latura. Korona raskućila Prosvetiteljstvo. Slobodar Herbert Kikl krenuo da provocira građanski rat u Austriji.