Катар на линији ватре – од центра блискоисточне дипломатије до жаришта глобалне кризе

На тај начин, Доха је током последњих двадесетак година постала центар блискоисточне дипломатије у којој је успешно решено најмање седам великих криза, укључујући ослобађање дела Хамасових талаца, повлачење Американаца из Авганистана, договор о Либану 2008. године, споразум у Јемену две године касније, мир у Дарфуру 2011. године, прекид непријатељстава у Гази 2012. године, те почетак преговора међу супротстављеним фракцијама у Авганистану.

Управо због тога, катарски владар – емир Шеик Тамим ел Тани био је први страни званичник кога је Доналд Трамп позвао дан после почетка првог напада на Иран, 13. јуна прошле године, надајући се да би Доха могла искористити утицај и наговорити председника Махмуда Пезешкијана да прихвати преговоре.

Тачно 11 дана касније и после изрежираног иранског напада на базу Ел Удеид код Дохе, катарска операција снижавања температуре успешно је окончана и први рат Америке и Израела против Ирана је завршен.

Одмах након тога, катарске дипломате учествовале су у постизању споразума између Конга и Руанде, посредовале у преговорима САД и Венецуеле, те покушавале да миру приведу Хамас и Израелце.

Доха је, због преговарачке вештине својих дипломата, добила статус какав су у прошлости имали Женева и Осло.

Експлозије у Катару, паника на светском тржишту

Девет месеци касније, по катарској рафинерији почели су да падају ирански пројектили и дронови.

Неколико сати требало је катарским ватрогасцима да зауздају пожар у рафинерији Рас Лафан на ободима Дохе, који су, током ноћи, пројектилима и дроновима засули Иранци у знак одмазде због израелских напада на њихова енергетска постројења. Иако нема података о евентуалним жртвама, из строја је избачена петина капацитета катарског енергентског гиганта уз непосредну штету процењену на двадесетак милијарди долара.

Додатни проблем катарским властима представља чињеница да ће ови напади, чак и уколико буду одмах прекинути, умањити годишњу производњу течног гаса за 12,8 милиона тона, те да ће тако остати у најмање три наредне године.

На тај начин, Катар је постао најновија жртва у блискоисточној авантури америчког председника Доналда Трампа, чије су авијација и морнарица, у претходне три седмице, како је објавила Централна команда оружаних снага САД, гађале око 7.800 мета у Ирану.

До краја прошле седмице, Израелци су гађали тек око 200 циљева мање од Американаца, а обе државе су, појединачно и у више наврата, тврдиле да су уништиле иранску авијацију, морнарицу, противваздухопловну одбрану и гро балистичких пројектила и дронова.

Убијено је око 2.500 људи, већином у Ирану и Либану, жртава је било широм Блиског истока, али је погинуло и 13 америчких војника, док је неколико стотина рањено.

Катарски поглед ка пучини

Ормуски мореуз, кроз који пролази петина светске трговине енергентима, опустео је још првих дана рата, када су Иранци, претећи ракетним нападима и подводним минама, практично зауставили саобраћај овим поморским путем.

И још једном, свет се, овај пут у покушају да спречи енергетску катарстрофу, окренуо катарској дипломатији па се емир, одмах, састао са турским министром иностраних послова Хаканом Фиданом, покушавајући да дефинише начине за "зауздавање ескалације и сузбијање тензија".

Телефонски, у дипломатски воз укрцали су се Велика Британија, Азербејџан, Бахреин, Египат, Јордан, Кувајт, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, који су од Техерана, као први корак ка смањивању тензија, затражили да заустави нападе на енергетска постројења.

На свој начин, укључио се и амерички председник Доналд Трамп, који је Иранцима запретио да ће уништити највеће налазиште природног гаса на свету – поље Јужни Парс испод којег се налазе резерве довољне да снабдеју читав свет у наредних 13 година.

Јужни Парс, међутим, припада и Катарцима, који га називају Северно поље. Гас се, одатле, транспортује у рафинерију Рас Лануф, одакле покрива отприлике петину светских потреба за тим енергентом.

Американци су, после серије претњи, најавили и да постоји могућност да "укину санкције" за око 140 милиона барела иранске нафте, колико се, наводно, већ налази на танкерима.

До тада, Катарци и остатак света ће, из тврђаве Ел Зубара на северу Катара, гледати ка пучини, надајући се да се на хоризонту неће појавити одсјај какве нове експлозије, која би светско тржиште енергентима могла довести до тачке са које готово и да нема повратка.