Pre neku godinu bio sam u američkoj pustinji kojoj tepaju Dolina smrti. U pitanju je jedna od najvrelijih tački na planeti; temperatura od 43 stepena celzijusa u hladu je tu uobičajena. Ali ovog leta - šta god bio razlog - nesnosne vrućine preselile su se na Mediteran. Četrdeset jedan stepen garantuje opekotine, sušu, sunčanicu, požare. Sve to sam iskusio na svojoj osetljivoj koži. A na susednoj Siciliji bilo je kudikamo gore nego u Grčkoj: zabeleženo je 49 stepeni celzijusa, što je najviša temperatura svih vremena u Evropi.

Sedeo sam sa sredovečnim, svečano obučenim, bledim muškarcima. Teške fotelje bile postavljene grimiznom kožom. Oko nas biblioteka sa starim knjigama uvezanim takođe u kožu. Sve je upućivalo da je reč o nekom zatvorenom klubu. Kako sam se, dođavola, ovde obreo?, pomislih.

Podsećalo je na jednu epizodu iz osamdes' sedme. Moj poslodavac, gospodin Štimac i ja zaputismo se u njegov klub. Bila je to jedinstvena prilika da overim engleski klub za gospodu iz prve ruke. Istina, nisam posedovao smoking, ali obukao sam najbolju garderobu trenutno na raspolaganju. Da li plavu košulju? Ne, njoj fali dugme. A crna? Ona je iskrzana od nošenja. Imao sam somotsku jaknu, bradicu i frizuru kao da sam sam sebe šišao u trenutku nervnog rastrojstva.

Na vratima me strogo odmeriše; izgledao sam suviše fanki. „Vi možete, ali vaš gospodin gost nije prikladno odeven", reče vratar autoritativno, i sam odeven u smoking i leptirku. To je bio fensi vratar, ključar nad ključarima, obučavan za prijem u raj i klubove zatvorenog tipa, što je skoro ista stvar.

Uprkos insistiranju g. Štimca, nisu hteli da me puste unutra. Moja šansa da jedno veče budem član visokog društva - slično mučenom Džeku Dosonu u Titaniku - propala je neslavno. „Imate li možda vi kravatu za gospodina?", izvukao je g. Štimac poslednji adut. „Žao mi je", reče vratar, još jednom me gadljivo odmerivši. Mogao sam da mu pročitam misli. Kravata ovde ne pomaže, lebdeo mu je oblačić iznad glave. Ovom momku treba kompletno renoviranje. Moram priznati da je bio u pravu.

Razgovaralo se o politici i ekonomiji. Možda sam baš zato, deceniju posle opisanog događaja, konkurisao na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Valjda sam hteo da konverziram na ravnoj nozi sa ovakvom gospodom. Onima koji sede iza zamandaljenih vrata i odlučuju.

Na LSE su me primili. U engleske klubove još nisu.

A evo, sad smo bio licem u lice s tim dasama. Nosio sam crni smoking marke versaće i crnu leptirku. Mora da mi je ovo pozajmio Moma Mazić, pomislih. Ko drugi? Gospoda povadiše cigare i zapališe. Utonusmo u oblak dima.

Meni uz osmeh neko ponudi jeftinu indijsku cigaru, kakvu puši sirotinja, sa više papira nego duvana. Uzeh je oprezno, čudeći se njenim glomaznim dimenzijama. Zapališe mi je i povukoh dim.

Imala je očekivano jeziv ukus, baš kao ona koju sam nekad probao u Indiji. Dim me je pekao za oči i goreo mi u grlu. Cigara me je, rečju, davila. Osećao sam da me duvanski dim polako ispunjava i da neće napolje. Ali bio sam u muškom, kompetitivnom društvu koje je upražnjavalo svoje rituale sa skepsom i guštom. Osećao sam se kao kauboj koji ulazi u salun pun bitangi i naručuje bocu viskija, iako bi radije popio sok od jabuke. 

Gospoda su pućkala svoje cigare; uprkos vrućini, razgovor nije zamirao. Povremeno bi neko izvadio svoju maramicu sa inicijalima i obrisao čelo. Pretvarao sam se jedno vreme da i sam uživam. Da je sve u najboljem redu. Ali fakat je da nikad nisam bio pušač. Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne ogreja, poučih sebe.

Ali u jednom trenutku - sve mi postade nesnošljivo. Nisam više mogao da izdržim tu torturu za oko, grlo i nos. Zakašljah se glasno. Odbacih engleske manire poskočivši iz masivne fotelje. „Ma nosite se!", viknuh. „Vi i vaši klubovi, vi i vaše kubanke!" Bio sam kao Braca na sastanku sa Iris u filmu Kad porastem biću kengur.

Sere mi se od vaših učenih razgovora! Jebe mi se za vaše dubokoumne opservacije! Muka mi je od vaših skupih odela, zatvorenih kružoka, trofeja iz lova! Ovde ne može da se diše! Muka mi je!, vikao sam.

Muški sam se razbesneo. Kao Braca, više na sebe nego na te ljude. Bacio sam svoju indijsku cigaru na pod i zgazio je, ne prestajući da kašljem. U prostoriji zavlada neprijatna tišina. Sve su gledali u mene. Konačno je i u engleskom klubu, prepunom pravila i fer-pleja, zavladala neka samovolja. Posle svega je u prvi plan je izbila gruba iskrenost. Na kraju se i tu oglasio balkanski haos.

I u tom trenutku se probudih.

Ležao sam mokar i go golcat u spavaćoj sobi. Vazduh je bio težak; vrućina nepodnošljiva. I dalje me je gušio neki smrad. Resetovao sam se. Aha, nije zima i Engleska, nego leto i Grčka. Da, da, rekoh sebi konspirativno. Ili što bi rekli Grci: Ne, ne.

Osećao se isti, zagušljivi vonj. San je procurio u javu. Ili obrnuto? Još sam se gušio, nešto me je i dalje peklo za oči, teralo na muku. Mora da je to ona užasna spirala za komarce, pomislih. A znam i ko ju je zapalio.

„Stefana, Stefana!", pokušao sam da je dozovem; ali iz susedne sobe čulo se samo ravnomerno hrkanje.

Te spirale će pre potrovati nas nego komarce, pomislih. Ustao sam da ugasim trovača. U hodniku me je zateklo iznenađenje. Spirala je bila davno potrošena. Šta onda...? Shvatih da miris vuče na paljevinu.

Uhvati me istinska panika.

Tek tu sam se razbudio. Odseli smo u kući prijateljice iz Londona. Spaliti tu kuću kao deda Đenku svećom zaboravljenom posle večere bilo je poslednje što mi treba na ovom svetu. Požar u gostima!

Rastrčah se kao mahnit po kući; proverio sam sve sobe, instalacije i vrt. Sve je izgleda bilo u redu. Odahnuh i obrisah rukom znoj sa čela. Zadah je očito dolazio odnekud spolja. Izađoh na ulicu. Bilo je tiho; nije se čula ni vreva, ni sirene. Osetih se kao prvi budni svedok neke kataklizme. Tek je svitalo. Vatra mora da je negde u selu, rekoh sebi.

Ispostavilo se da je vetar doneo dim čak sa druge obale Korintskog zaliva, udaljene oko četiri kilometra. Kasnije smo videli helikoptere; Grci su brzo sanirali požar. Čuli smo da su tri sela u blizini susedne Patre preventivno evakuisana.

Pre neku godinu bio sam u američkoj pustinji kojoj tepaju Dolina smrti. U pitanju je jedna od najvrelijih tački na planeti; temperatura od 43 stepena celzijusa u hladu je tu uobičajena. Potezao sam ovo iskustvo kao egzotično.

Ali ovog leta - šta god bio razlog - nesnosne vrućine preselile su se na Mediteran. Četrdeset jedan stepen garantuje opekotine, sušu, sunčanicu, požare. Sve to sam iskusio na svojoj osetljivoj koži. A na susednoj Siciliji bilo je kudikamo gore nego u Grčkoj: zabeleženo je 49 stepeni celzijusa, što je najviša temperatura svih vremena u Evropi.

Svih ovih godina često sam se nalazio blizu vatre, pomislih. Dovoljno blizu da zabeležim doživljaj, neko svedočanstvo iz prve ruke. A ipak dovoljno daleko da me vatra ne oprlji, plamen ne lizne. Možda je to idealno za novinara?

Grke definitivno truju manje nego nas. Jer od grčkog brašna ne dobijam gorušicu, od grčkog mleka nemam gasove, od grčkog piva mi ne pozli, od grčke vode ne ostaju tragovi kamenca. Ali nije ni kod kuće sve tako crno. Eto, makar su nas zaobišli požari, rekoh sebi.

Vratih se u Beograd. I rano jutros, osetih poznati miris.