Odlazeći visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Valentin Incko nametnuo je dopune Krivičnog zakona BiH kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida. Donošenje zakona kojim se kažnjava izražavanje mišljenja o istorijskim činjenicama relativno je nov politički fenomen u Evropi, začet tek devedesetih godina 20. veka. Britanski istoričar Timoti Garton Eš je o tome pisao u svojoj knjizi "Sloboda govora" iz koje donosimo odlomak.

U nekim od najliberalnijih evropskih demokratija, u kojima se zakoni primenjuju i slede, postoje značajna pravna ograničenja istorijske rasprave, pa možete otići u zatvor zbog poricanja da su nacisti ubili milione evropskih Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Moglo bi se tvrditi da je postojalo opravdanje za kriminalizaciju poricanja holokausta u godinama posle 1945,  dok je još moglo biti ozbiljnih strahovanja od povratka nacista u Nemačkoj i Austriji. U stvari, takvi zakoni pojavili su se tek u devedesetim godinama, kad je opasnost od povratka nacista bila zanemarljivo mala. Takozvani „zakon Geso" („Loi Gayssot") u Fracuskoj, donet 1990, pokrenuo je talas „zakona sećanja" na čitavom kontinentu. Nemačka je uvela eksplicitnu zabranu negiranja holokausta tek 1994, iako je poricanje ranije bilo kažnjavano po drugim osnovama iz krivičnog zakona. U trenutku dok ovo pišem (2016), poricanje holokausta je kriminalizovano, često u obliku šire zabrane poricanja genocida i zločina protiv čovečnosti, u barem četrnaest evropskih zemalja, a kazne variraju od jedne do deset godina lišavanja slobode.

Da budem jasan: nekome ko je, kao ja, svoja formativna iskustva doživeo u srednjoj Evropi u dugoj senci tog užasa, sećanje na holokaust u samom je centru života i rada. Ja mislim da ono što smo uradili u Evropi posle 1945. i čitav projekat stvaranja liberalnog međunarodnog poretka, jeste pokušaj da se na dubljem nivou obezbedi da se tako nešto više nikad ne ponovi. Ali zakonom zabranjivati ljudima da poriču da se holokaust ikada desio potpuno je pogrešan način da se to postigne.

Efekat tabua

Postoji ogroman broj istorijskih dokaza protiv tvrđenja da se masovna ubistva evropskih Jevreja nisu dogodila. Ako neko ne veruje svim tim dokazima, on ili ona neće biti ubeđen samo zato što postoji zakon koji to tvrdi. U najboljem slučaju, takvi ljudi biće zastrašeni da javno kažu ono što privatno misle.

Klasičan primer nedelotvornosti takvih zakona, i veće delotvornosti alternative koju nudi slobodni govor, nudi priča o istoričaru Dejvidu Irvingu. Nakon pažljivog čitanja njegovih objavljenih spisa, američka naučnica Debora Lipštat opisala ga je kao poricatelja holokausta. Irving ju je tužio za klevetu britanskom sudu. Nakon procesa koji su mediji detaljno pratili, u kojem su obilato svedočili profesionalni istoričari, on je izgubio. Sud je zaključio da je Irving „aktivni poricatelj holokausta". Irvin je bio diskreditovan javno i autoritativno. Ali kada ga je nekoliko godina kasnije Austrija poslala u zatvor zbog poricanja holokausta, ta zatvorska kazna omogućila mu je da se predstavi kao mučenik za slobodu govora. Posle ga je jedno prestižno studentsko društvo na Oksfordu pozvalo da učestvuje u debati o slobodi govora. Šta je od ova dva bio bolji način suprotstavljanja njegovim lažima?

A tu je i efekat tabua. Druge grupe kažu: „Ako će mučeništvo evropskih Jevreja biti uzdignuto na nivo zakonski zaštićenog tabua, ona mora i naše". To se i desilo u Evropi. Godine 1995. Bernarda Luisa, eminentnog istoričara Osmanskog carstva, osudio je jedan francuski sud zbog tvrđenja da se užasna patnja nanesena Jermenima u poslednjim godinama osmanske vlasti ne može tačno opisati rečju „genocid". Godine 2007. turski političar i novinar Dogu Perinček osuđen je u Švajcarskoj, koja ima zakon kojim je zabranjeno poricanje da je ono što se dogodilo Jermenima bilo genocid. (Godine 2015, Evropski sud za ljudska prava osporio je glavnu tačku ove presude). Istovremeno, u Turskoj je Orhan Pamuk, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, tužen zbog toga što je u razgovoru za jedan švajcarski nedeljnik nagoveštavao da je to bio genocid. Ono što je država proglašavala istinom u Alpima, država je proglašavala neistinom u Anadoliji.

Oni koji zločinima krče put

Godine 2008. dobronamerna nemačka ministarka pravde Brižit Cipris progurala je u EU okvirnu odluku koja je nalagala svim državama članicama da kriminalizuju „javno odobravanje, poricanje ili grubo trivijalizovanje zločina genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina" definisanih od strane Međunarodnog krivičnog suda i post-1945 Nirnberškog tribunala koji je sudio vodećim nacistima. Jedan memorandum Evropske komisije zabeležio je da su te promene bile „u velikoj meri nadahnute nemačkim zakonom".     

Cipris je tvrdila da „istorijsko iskustvo trajno nalaže Nemačkoj da se sistematski bori protiv svakog oblika rasizma, antisemitizma i ksenofobije. I ne treba da čekamo da dođe do sprovođenja u delo. Moramo nešto da učinimo već i protiv onih koji zločinu intelektualno krče put." Kao i brisanje razlike između govora mržnje i govora koji dovodi u opasnost, izraz „krčiti put"  krijumčari jedno nedokazano tvrđenje o uzročnosti. U to vreme, spisak evropskih država sa zakonima o poricanju holokausta uključivao je i neke sa najsnažnijim desnim ksenofobičnim strankama, od Nacionalnog fronta u Francuskoj, preko Vlaams Belang u Belgiji, do Stranke Velike Rumunije. Te stranke, očigledno, nisu nastale kao rezultat zakona o poricanju holokausta, ali ti zakoni nisu sprečili njihov snažni i opasni rast. Ako išta, zabrane i sudski procesi koji su usledili davali su njihovim vođama oreol progonjenosti koji populisti sa krajnje desnice vole da koriste.

Štaviše, zagovornici tog proširivanja nemačke prakse na čitavu Evropu ubrzo su se suočili sa srednjoevropskim i istočnoevropskim državama, koje su tražile da se kriminalizuje i poricanje užasa komunističkog totalitarizma. Mađarski parlament doneo je zakon koji kriminalizuje poricanje holokausta 2010. Kasnije iste te godine, nova desničarska nacionalistička većina u tom parlamentu izmenila je formulaciju u zakonu da glasi: „kazniti one koji poriču genocide počinjene od strane nacional-socijalističkog i komunističkog sistema". Poljska ima zakon koji zabranjuje poricanje i nacističkih i komunističkih „zločina protiv poljskog naroda".

Dvostruki standardi

Takvi zakoni izlažu evropske zemlje široj optužbi za dvostruke standarde. Neki muslimani kažu: „Dakle vi - Evropljani, hrišćani, Jevreji, prosvećeni liberali - zakonom štitite ono što vam je najsvetije, sećanje na holokaust, ali insistirate da mi muslimani dozvolimo da ono što je nama najsvetije, slika Muhamedova i sećanje na njega, bude podvrgnuto karikiranju i uvredama. Jedno pravilo za vas, a drugo za nas." Istorijske činjenice i verska uverenja ne mogu se porediti, ali uprkos tome ovi kritičari su u pravu. U ovom zbrkanom svetu treba biti dosledan, na ovaj ili onaj način. Ako sakupimo na jedno mesto sve svetske tabue, neće ostati mnogo toga o čemu bismo mogli da govorimo.

Pozicija koju ovde obrazlažem podržana je autoritativnim tumačenjem člana 19 UN Komiteta za ljudska prava, koje otvoreno kaže: „Zakoni koji kažnjavaju izražavanje mišljenja o istorijskim činjenicama nespojivi su sa obavezama koje državama nameće Međunarodni ugovor o građanskim i političkim pravima (International Covenant on Civil and Political Rights)". Ništa od toga ni jednog trenutka ne sugeriše da falsifikovanje istorije, ili bilo koje druge grane znanja, treba da bude prihvaćeno. Naprotiv: ono mora da bude otvoreno i snažno osporavano. Istorijsko znanje napreduje baš zahvaljujući sameravanjima hipoteza i interpretacija, kako god ekstremne one bile, i izazovima zasnovanim na dokazima.

Sasvim je drugo pitanje šta država čini u svojoj ekspresivnoj, a ne prisiljavajućoj ulozi. Tu javna moć nužno donosi istorijske sudove. Koji istorijski događaji, grupe ili pojedinci zaslužuju dan sećanja ili spomenik? Dan republike ili Dan nezavisnosti? Dan primirja, kojim je završen Prvi svetski rat? Kolumbov dan? (Ili, kako kažu na Berkliju, Dan američkih domorodaca.) Kojim istorijskim ličnostima da podižemo spomenike na trgovima? Koji istorijski muzeji zaslužuju subvencije? Da li je trebalo poljskog predsednika Leha Kačinjskog sahraniti zajedno sa poljskim kraljevima i junacima u krakovskom zamku? Da li je Margaret Tačer zaslužila onako grandioznu sahranu? Treba li Lenjin da i dalje leži na moskovskom Crvenom trgu, a predsednik Mao da se smeška sa kapije Zabranjenog grada na Tjenanmenu?

Ove „politike sećanja" su nužno osporavane. Država mora da čini nekakav izbor kad „govori" ovakvim simboličkim činovima. Uslov slobode govora je da ti izbori budu otvoreni za javnu debatu, bez zastrašivanja ili tabua - i da su pojedinci i udruženja slobodni da postave svoje vlastite i različite istorijske akcente.

Šta piše u udžbenicima

Izazovnije je pitanje školskih udžbenika, nastavnih programa i metoda, što može imati trajni uticaj na umove podložne utiscima. Tu ima nekoliko opasnosti. Najočiglednija je da država kljuka učenike jednostranom, nacionalističkom, selektivnom verzijom istorije. Godine 2001, na primer, japansko ministarstvo obrazovanja odobrilo je za upotrebu u mlađim razredima srednje škole takozvani Udžbenik nove istorije, koji je ponudio veoma pročišćen prikaz ponašanja japanskih snaga u Drugom svetskom ratu.

Tamo gde dve države imaju nasilni sukob u prošlosti, kao Poljska i Nemačka, bilo je pokušaja da se napišu zajednički udžbenici. Koliko god bili dostojni divljenja, oni se izlažu riziku drugačije vrste pročišćavanja: preletanja preko svih teških tema. Što više pisanje istorije pokušava da nikoga ne uvredi, to bleđe postaje: pogledajte samo školu pisanja evropske istorije „od Karla Velikog do evra". U idealnom slučaju, učenicima bi trebalo predstaviti čvrsto jezgro utvrđenih, značajnih činjenica i dokaza, predstaviti suprotstavljene interpretacije koje ih navode da misle samostalno i kritički, i ukazati na galaksiju mesta izvan učionice - od kojih su mnoga lako dostupna onlajn - na kojima se bez tabua nastavlja rasprava kojom se unapređuje znanje.

Ali princip „bez tabua" ne može da preovlađuje u učionici u istoj onoj meri kao izvan nje. Nastavnik koji puni učeničke umove ludim, iskrivljenim, mržnjom ispunjenim opisima zločina koje su još od nastanka sveta navodno počinili Siki, Jevreji, muslimani, Turci, Grci, homoseksualci, žene ili socijalisti, ne bi trebalo da bude ostavljen da i dalje radi na tom mestu - dok, međutim, pod uslovom da ne podstiče nasilje, on treba da ima slobodu da to radi kao besni bloger, i tu, u blogosferi, trebalo bi da ga okružimo prezirom kakav zaslužuje. Argument u korist slobode izražavanja koji teče kroz ovu knjigu zasnovan je na prosvetiteljskoj premisi da odrasli ljudi i žene ne treba da budu tretirani kao deca. U učionici, decu treba obrazovati da postanu suvereni odrasli, a ne tretirati ih kao da to već jesu.