Да ли ће Амазонова серија „Точак времена" заживети и успети да се избори да целу Џорданову сагу изнесе пред телевизијску публику у прихватљивом облику, остаје да се види. Оно што је сигурно јесте да су српска издања „Точка" у великој мери распродата, а Лагуна грозничаво припрема репринте како би изашла у сусрет повећаном интересовању публике. Ако једина последица Амазонове серије на крају буде већа читаност Џорданових романа, онда је то само по себи лепа вест за љубитеље жанра. Али има разлога за оптимизам да ће она ипак бити много више од тога.

У време када је популарност серије Игра престола била на врхунцу, док је глобална телевизијска публика с нестрпљењем ишчекивала следећу сезону, они нестрпљивији међу њима прекраћивали су време читајући изворник - Песму леда и ватре Џорџа Р. Р. Мартина, надахнуту политичку драму замотану у обланду епске фантастике. И веома брзо би наишли на проблем: Песма се „гутала" једнако брзо колико и играна серија, пети наставак серијала објављен је истовремено са почетком серије (2011. године), док шести (од планираних седам) до данашњег дана још увек није стигао у књижаре.

Навикнути (или „навучени") на ову специфичну врсту књижевности, читаоци су се питали које дело могу да узму у руке како би „попунили празнину" за коју годину дана раније нису ни знали да постоји. Одговора је, наравно, било изузетно много, јер је модерна епска фантастика, изашла из Толкиновог шињела, у међувремену постала један од најживљих и најпопуларнијих књижевних жанрова. Ипак, нека дела су препоручивана чешће него друга, а међу најчешћима је свакако био серијал Точак времена америчког писца Роберта Џордана.

Овај серијал од укупно 14 романа излазио је у периоду између 1990. и 2013. године (код нас га је у целини издала „Лагуна"), и мада је сам Џордан умро 2007. године, последње три књиге у серијалу са много дара и љубави завршио је његов пријатељ и један од најталентованијих писаца епске фантастике нашег времена - Брендон Сандерсон.

Џорданов серијал се често помиње као карика која повезује високо стилизовану, класичну Толкинову прозу, чији корени леже у традиционалној епској поезији и митологији, са модерним и динамичним бестселерима који привлаче најширу публику, и његова веза са Мартиновим романима није случајна. Мартин је дубоко поштовао Џорданов рад и инспирисао се њиме, Џордан је као остварени аутор чак и помогао око објављивања Мартинове Игре престола 1996. године, а низ мотива из Песме леда и ватре представља нескривене референце на Точак времена, укључујући и сам појам „игре престола", омаж Џордановој измишљеној кованици Daes Dae'mar („Велика игра"), која подразумева комплексан и ритуализован политички рат међу племићким кућама краљевства Каирхијен.

Точак времена сам по себи представља класичан амерички бестселер - питко и узбудљиво написан, заснован примарно на живописним ликовима за које се лако емотивно везати, и прагматично серијализован тако да одржава напетост и пажњу публике из наставка у наставак. Иако при средини свакако има празног хода, и мада његова еклектична митологија на моменте делује деривативно, Точак представља узбудљиву књижевну сагу која се не разводњава са временом, и која се завршава истински задовољавајућим великим финалем које парира класицима жанра. Успешно вагајући између романтизма традиционалне витешке и магијске фантастике у духу англосаксонске артуријане и суровог реализма модерне историјске прозе, Џордан се с правом сврстава у ауторе-међаше који су епску фантастику претворили у један од најпопуларнијих књижевних жанрова нашег времена.

Класици на тапету

Телевизијска екранизација Точка времена је друго прижељкивана и очекивана, практично од тренутка када је мрежа ХБО са Игром престола показала да оваква тематика може да мобилише довољно широку публику да оправда улагања у продукцију, дотада незапамћена у једној костимираној телевизијској серији. Штавише, о екранизацији Точка се говорило практично деценијама, али она никако није могла да се реализује због низа проблема око ауторских права, као и због динамичне промене стандарда у телевизијској продукцији - оно што је почетком двехиљадитих могло бити замишљено само као јефтина и кичаста костимирана драма снимана за уско профилисану публику, у 2021. години могло је да претендује да буде глобални телевизијски програм сезоне.

Продуценти серије - интернет платформа „Амазон" - свесно су циљали да произведу серију која ће бити једнако попкултурно релевантна као Игра престола и која ће оправдати улагање у вишегодишњи серијал који би био у стању да захвати добар део иначе изванредно обимног изворног материјала. И мада је Џорданов серијал по својој структури и унутрашњој динамици веома „филмичан", продуценти су одмах наишли на неколико препрека за остварење својих амбициозних планова.

Један од тих проблема, мада не и главни, био је сада већ стандардни проблем „токсичних љубитеља" (toxic fandom) - фанатичних обожавалаца књига који би требало да генеришу популарност серије међу неупућеном публиком, али који уместо тога ниподаштавају и одбацују све што није идентично њиховим личним утисцима приликом првог читања књига у адолесценцији, пре 30 година. Неколико смелијих интервенција на причи прве књиге у серијалу (Зеница времена), углавном уведених како би се преобимни материјал прилагодио телевизијској форми и како би се главни ликови учинили јаркијим у очима публике која их не познаје, било је довољно да се продуценти заспу дрвљем и камењем јер су „поправљали нешто што је савршено" и „мењали нешто што се мењати не сме".

Међутим, нису све измене оригинала биле засноване на оправданом сажимању приче и прилагођавању књижевних ликова за потребе визуалног приповедања. Велики део публике био је резигниран насилно уметнутим елементима политичке коректности, укључујући наизглед потпуно неоправдану расну разноликост главних ликова (сви потичу из истог села које је толико изоловано да његови становници чак не знају ни ком краљевству припадају), и сада већ неизбежних жетон-хомосексуалних сцена, укључујући и усиљену романсу између двају носећих ликова саге - чаробница̄ Моираине Дамодред и Сијуан Санче.

Ови елементи су нарочито иритирали публику пре свега зато што Роберт Џордан није никакав класични аутор од пре 200 година, па да његова дела садрже елементе „расизма, мизогиније и хомофобије" због којих су многи књижевни класици данас „на тапету" по „освешћеним" (woke) универзитетима западних земаља - у питању је савремен аутор код кога су ове теме не само осветљене, него често и субвертиране.

У његовим романима расизам је усмерен против риђокосих Аиела и Туата'ана, родна нетрпељивост је особеност чаробница Аес Седаи које немилосрдно прогоне мушкарце који су у стању да се баве магијом (будући да је „мушка половина Јединствене моћи затрована"), а границе сексуалности и романтичне љубави су знатно ишчашене у односу на традиционалну фантастику, будући да не само да се међу ликовима хомосексуалност рутински појављује, него главни јунак саге чак ступа у истовремену романтичну и духовну везу са три девојке истовремено.

Политичка коректност и субверзија

Многи љубитељи Точка времена и епске фантастике уопште схватили су ове „корекције" наратива Џорданове саге као знак неспособности савремених продуцената да интерпретирају било какве класичне текстове а да их не униште наметањем идеолошке правоверности. Ово не изненађује превише, јер епска фантастика је увек била уточиште за љубитеље традиционалних авантуристичких и витешких романа какви се данас једноставно више не пишу, јер је романсирано виђење наше властите прошлости изгубљено у неповрат.

И ова, условно говорећи, „конзервативна" публика донекле јесте у праву: наглашени расни диверзитет, родна уравниловка и обавезни алтернативни сексуални идентитети заиста представљају својеврсни императив епохе који се као жиг удара на све, чак и на садржаје који са овом тематиком немају превише везе. Али у случају Точка времена, прича је ипак нешто сложенија.

Аутори серије, који су очигледно желели да од Точка направе успешан и дуготрајан серијал, све време су били свесни да ће морати да плове између Сциле незадовољне читалачке публике која очекује верност изворнику и Харибде политички коректне јавности која очекује да у једном измаштаном, фантастичном свету види огледало властитих политичких и друштвених вредности; притом и једно и друго „чудовиште" има и више него довољно снаге да „потопи брод".

Аутори су се у овој непријатној дилеми повели налик на Одисеја у Хомеровом спеву - одлучили су да плове ближе „Сцили" и да дозволе незадовољним љубитељима романа да „поскидају неколико глава", спречавајући истовремено политички коректну и „освешћену" Харибду да „прогута и избљује" (тј. „кенслује") њихов цели пројекат и дајући серији времена да „заживи" међу публиком пре него што јој прикажу неке од (политички и идеолошки) шокантнијих елемената Џорданове саге. А тих елемената ће бити, и они су већ најављени у досадашњем току серије.

Критичари серије међу традиционалистима махом су пропуштали да примете да су све политички коректне интервенције на наративу, заправо, козметичке, и да не задиру ни у једну од „нити ткања" Точка које воде најважнијим чвориштима ове саге. „Припитомљавајући" политички коректну публику, сасвим је могуће да је они припремају за нешто налик на уметнички траљаво, али са становишта приповедања логично финале Игре престола, које је изазвало „шок и неверицу" међу делом публике који је од Денерис Таргаријен направио феминистичку икону која се изједначавала са Хилари Клинтон и Маргарет Тачер.

И заиста, тешко да би Точак времена доживео другу сезону (а она је баш ових дана званично одобрена) да крвожедни црнопути негативац попут инквизитора Валде (језиво га игра лондонски глумац Абдул Салис) није добио „контратежу" у неколико главних ликова којима је арбитрарно додељена тамна кожа - притом, имајући у виду да се радња Точка времена догађа на рушевинама технолошки неупоредиво напредније цивилизације, расна шароликост чак и у изолованим местима не боде очи толико колико се то на први поглед чини.

Хомосексуалност у редовима Аес Седаи (и то не само међу чланицама ратоборног и мизантропичног „Црвеног Ађаха") смирила је политички коректне духове, али их је истовремено „наместила" за наставак приче у којој главни јунак истовремено има три жене, што упркос прокламованим сексуалним слободама није нешто што лако можемо да видимо на модерној телевизији и филму.

Најзад, искарикирани и пренаглашени феминизам чаробница Аес Седаи као глобалног политичког центра и „дубоке државе" визуално изгледа као антифеминистичка пародија „Слушкињине приче" и у том смислу је у великој мери субверзиван. А чак и да није тако, публика је већ на крају сезоне добила прилику да баци летимичан поглед на инвазију Сеаншана, који исте такве поносне, самосталне и недодирљиве чаробнице воде на повоцима и са брњицама као да су животиње.

Између „Господара прстенова" и „Игре престола"

Другим речима, колико год изгледало да је Роберт Џордан један савремени аутор који без икаквих интервенција може да се пренесе на телевизијске екране, његове политичке и друштвене поруке лако могу да се испоставе као превише суптилне за савремено преосетљиво и лако раздражљиво глобално друштво.

Постављајући овако амбициозну серију на ноге, аутори су очигледно настојали да - бар у почетку - избегну „подводне мине" које представљају нарочито субверзивни или сатирични елементи Џорданове прозе. Ипак, бар како ствари стоје за сада, они нису изменили ниједан елемент основног наратива који је кључан за даљи развој радње, онако како се она одвија (и „тка") у књигама.

Колико ће овакво једно дело успети да пронађе довољно публике да оправда снимање довољног броја сезона да се испрати истински огромна Џорданова сага, остаје да се види. До сада су се истински култна остварења жанра или чврсто придржавала оригинала и примарне публике попут Џексоновог Господара прстенова (што представља донекле архаичан, али конзервативан и проверен приступ), или су се попут Вајсове и Бениофове Игре преостола пробијала до ширег аудиторијума ослањајући се на скандале, секс и политичку драму који немају нужно везе са самим жанром.

„Амазонов" Точак времена није се јасно определио ни за један, ни за други приступ, али је без сумње поставио терен за једну у великој мери ипак верну екранизацију вољене саге. Или бар онолико верну колико је то уопште изводљиво у условима савремене телевизијске продукције и када је реч о толико комплексном и обимном делу.

Притом не треба заборавити ни да сам Џордан није никакав Шекспир, а чак и да јесте, најуспешније екранизације Шекспира ретко су се придржавале изворника као да је Свето писмо. Точак времена као књижевни серијал јесте изванредно филимичан, али није без недостатака - Џорданов наратив итекако има пропусте, недоречености, клишее, празан ход и непотребне меандре, а екранизација је већ понудила одређена решења која су боља и упечатљивија од оних која смо имали прилике да видимо у Зеници света, по којој је снимана прва сезона. То се пре свега односи на финале које је знатно измењено у односу на књигу и које је - упркос резигнацији читалаца - заправо кохерентније од изворника (а притом и даље чува амбиваленцију везано за личност главног негативца).

Друге интервенције на изворнику су негде несрећне, негде оправдане; али глума је изванредна, сценарио интелигентан, фотографија упечатљива, режија често потресна, а музика епична и достојна класика жанра. Ако серија заживи и добије простора да „дише", од ње може испасти нешто заиста изванредно и на телевизији до сада невиђено.

Једно је сигурно - у другој половини осамдесетих година прошлог века, када је Роберт Џордан писао Зеницу света, за парадигматске екранизације класика епске фантастике важили су Милијусов Конан Варварин (1982), Бурманов Екскалибур (1981), односно Дејвисов Судар Титана (1981), а они нису познати по „каноничности" односа према својим књижевним предлошцима. У то време, аутор тешко да би могао и да замисли телевизијску екранизацију која се у оволикој мери труди да буде верна његовом делу, док данас она може да буде одбачена зато што му није довољно верна.

Да ли ће Точак времена заживети и успети да се избори да целу Џорданову сагу изнесе пред телевизијску публику у прихватљивом облику, остаје да се види. Оно што је сигурно јесте да су српска издања Точка у великој мери распродата, а „Лагуна" грозничаво припрема репринте како би изашла у сусрет повећаном интересовању публике. Ако једина последица „Амазонове" серије на крају буде већа читаност Џорданових романа, онда је то само по себи лепа вест за љубитеље жанра. Али има разлога за оптимизам да ће она ипак бити много више од тога.