У години која је тек почела, западнобалкански регион извесно чекају редовни председнички, парламентарни и београдски избори у Србији, редовни градски (подгорички) избори у Црној Гори, редовни општи избори у Босни и Херцеговини где се бирају и парламент на нивоу државе и парламенти на нивоу Федерације и Републике Српске и десет кантоналних скупштина, а увек, наравно, постоје и опције ванредних избора од Северне Македоније до Албаније и Косова. Је ли превише дефетистички мислити да се ни на једним од ових избора неће одлучивати ни о чему претерано важном за све мањи број становништва који на овом подручју живи, убрзано старећи?

Има нешто у људском мозгу што нас чини осетљивим на обрасце и патерне, на понављања, на симетрију. Чак и глумице, рецимо, лакше постају препознатљиви секс-симболи ако имају симетричне иницијале, било да су ББ (Брижит Бордо), ММ (Мерилин Монро) или СС (Шерон - тј. Sharon - Стоун).

Тако и године у којима су претпоследња и последња цифра једнаке имају неку графичко-симболичку привлачност. У том смислу, 2022. може да нас подсети и на 1933. и на 1988, а из уобичајене европске перспективе ово су године које могу да означе највећи пораз односно највећу победу либералне демократије. Године 1933. Хитлер преузима власт, 1988. почиње распад Совјетског Савеза након што Москва фактички изгуби контролу над три балтичке републике, а на Кавказу започне спирала насиља. Све што је уследило идуће године: од прашке Баршунасте револуције преко пада Берлинског зида до бруталног краја Чаушескуове диктатуре, омогућено је тек процесима дезинтеграције унутар СССР.

Наравно, лако је судити о историјској важности година кад време мине и године се слегну. Потпуно је другачија ствар покушати прогнозирати трендове у години која је тек почела. А опет, чини ми се да није ништа погрешније од покушаја да се стварни животни и (гео)политички трендови на Западном Балкану тумаче из типичног политичко-аналитичарског дискурса.

Лако је замислити такав текст који, рецимо, почиње овако: У години која је тек почела, западнобалкански регион, извесно чекају редовни председнички, парламентарни и београдски избори у Србији,  редовни градски (подгорички) избори у Црној Гори, редовни општи избори у Босни и Херцеговини где се бирају и парламент на нивоу државе, и парламенти на нивоу Федерације и Републике Српске и десет кантоналних скупштина, а увек, наравно, постоје и опције ванредних избора од Северне Македоније до Албаније и Косова.

Па онда у зависности од ауторове елоквенције и информисаности може да се спекулише о томе како, примера ради, највише што српска опозиција може да евентуално очекује у председничким изборима је да добаци до другог круга, а и то тешко; да на парламентарним може да се напокон успостави као респектабилна снага са, рецимо, осамдесет или деведесет посланика од укупно две стотине и педесет, а да у Београду, уз велику дозу оптимизма, можда и може да покуша освојити власт.

Кад је о изборима у Подгорици реч, пораз Ђукановићевог ДПС-а је практично известан и то ће означити потпуно испадање ове партије из свих системских токова буџетског новца. Није, међутим, неважно ко ће се успоставити као најјача политичка снага у Подгорици јер од тога ће јако много зависити како ће изгледати и наредни председнички избори и прва права постђукановићевска државна власт након тога.

Напокон, у Босни и Херцеговини се поново звецка оружјем па је ту ситуација и најнапетија. У Републици Српској је Додик заиграо „ва банк" свестан да вероватно једино тако може да остане у седлу. Пораз у трци за градоначелнике Бање Луке и Бијељине који су доживели његови кандидати био му је вероватно последњи сигнал да је његова владавина која се већ дуго мери двоцифреним бројем година досадила великом броју људи. У околностима колико-толико свакодневним, пораз би му био загарантован, овако је све отворено.

Истовремено, покушај Запада да испосредује промену изборног закона која би задовољила апетите политичких представника бх. Хрвата чини се да неће успети пошто је ствар због рокова већ у цајтноту. Напокон, кад је о Бошњацима рећ, управо је ратна реторика Изетбеговићеву СДА подигла из нокдауна. У том смислу, можда је и најозбиљније питање постоји ли могућност да, примера ради, Додиков СНСД и ХДЗ Драгана Човића бојкотују изборе. Део јавности политичког Сарајева отворено навија за то, рачунајући на лакшу доминацију унутар официјелног система и несвесни, чини се, опасности формирања паралелних система у склада са стањем на терену. Како би се развијала ситуација у случају (скоро) потпуног изласка српских и хрватских представника у централној власти, зависи примарно од међународне заједнице и ту заправо долазимо до кључне ствари.

Лако би, наиме, могло да значи да је за цео Западни Балкан важније како ће проћи председнички избори у Француској од свих ових поменутих избора. У великој геополитичкој партији шаха овај део света је попут фигуре коју ће једна страна лако жртвовати у неком згодном гамбиту. 

Њујорк-Лондон-Москва

Размишљам о томе читајући дневничке записе двојице људи који су се родили у временском интервалу од двадесетак година, односно на географској дистанци од двестотињак километара. Старији се звао Бранко Лазаревић и родио се у Видину 1883, док се млађи звао Емил Сиоран и родио се 1911. у близини Сибиња. Записи које читам, писани су у „симетричним годинама": Лазаревићеви 1944, а Сиоранови 1966.

Занимљиво би било написати паралелне биографије ове двојице људи, тако различитих по карактеру, а по понечему ипак сличних, али овде ћу се задржати само на појединим записима из ових дневничких књига.

Тако, у марту 1944, док је исход рата још увек донекле магловит, мада се наслућује Хитлеров пораз, Лазаревић пише како се узда једино у то да „победе Англоамериканци и да се из покрета Драже Михаиловића нешто искристализира". Даље каже да ће све да се решава на линији Њујорк-Лондон-Москва. (Не мисли, наравно, на непостојећи УН, него му је Њујорк - уместо Вашингтона - синегдоха за САД.) У том троуглу, његове симпатије су понајвише на страни Американаца.

Пола године касније, кад партизани и Црвена армија ослободе Београд, Лазаревићу су ствари понешто јасније, али он остаје веран својој основној тези: Југославија је на „геополитичкој, спољнополитичкој и империјалистичкој ветрометини" и „цео наш случај је диктиран споља". Па каже: „На нашем геополитичком подручју води се тристагодишњи сукоб англоруски за прилажење мореузима и Средоземљу. Све што се дешава, дешава се под том звездом. Руси хоће Балкан као своју зону на Средоземљу; Енглези неће на Средоземљу тако велику силу. Они хоће на обали низ разних интереса да би могли слободно да плове морем."

Кад је о Русима реч, Лазаревић им поручује да треба „нас Балканце" да оставе на миру (нека их у њихових „двадесет и шест милиона квадратних километара и исто толико мајки") „јер смо ми Грчка, Рим, Византија и Запад", а с њима „сем језика донекле" немамо ништа заједничко, ни емотивно, ни интересно.

Ево у чему Лазаревић види једини спас: „За нас је најбоље решење да, заједно са свима Балканцима, укључивши ту и Турке, створимо једну велику балканску федерацију, која би, у односу на Велике силе, била, једновремено, и независна и неутрална." Мало касније, необично далековидо за јесен 1944, Лазаревић тврди да је очито да ће Италију и Немачку, успркос силном рату и жртвама, Англоамерика ојачати због „равнотеже снага" и „паралелоглама сила".

Бесконачни сан

Унутар Лазаревићеве дијагнозе, понешто се у претходних осамдесетак година ипак променило. Пораз у Хладном рату, пропаст комунизма и Источног блока, улазак у НАТО и Грчке и Црне Горе и Хрватске и Словеније, не оставља Русији икакву реалну могућност да од Балкана прави „своју зону на Средоземљу". То, међутим, не значи да ће се Русија бесплатно одрећи дела утицаја који има у Србији и половини Босне и Херцеговини (односно Републици Српској). Али ако у партији шаха са Западом, неку фигуру буде требала дати релативно олако, а у поређењу са, примера ради, Украјином, Кавказом или Блиским истоком, лако је закључити да јој је Западни Балкан најмање важан.

А да у партији шаха на линији Русија-Запад може ускоро доћи до неке обострано прихватљивије ситуацију, највише сугерише успон Кине. Та је тема опет превише велика и компликована да би се овде додатно ширила, па препустимо речи ониризму, односно сањаним визијама великог лирског филозофа.

У својој „Бележници из Таламанке", написаној у августу 1966, дакле, за време жестоког Хладног рата, пре Прашког пролећа и глобалних студентских немира, Емил Сиоран је писао: „Сањао сам бесконачан сан: о атомском рату између Америке и Кине. У будном стању никада не бих могао имати такву визију, нити страшније, дивније  појединости: сву раскош пакла. Сва се будућност одвијала ту, у мом мозгу. Стари су били у праву што су сновима приписивали пророчански значај: у њима се пројектују сви наши тајни страхови, сви наши проницљиви страхови".

У размишљању о томе шта нас овде чека у 2022, више нам, рекао бих, говоре дневнички записи из 1944. и 1966. него стереотипна аналитика из последњих дана 2021.