Да ли учење може да буде игра?

Како је све почело?

‒ Евидентно је да за даровиту децу нема креативних програма, као и да многа медицинска открића немају практичну употребу, нарочито из неуронаука. Схвативши то, почео сам да повезујем неуронауке и педагогију и тако је програм почео да се развија. Коаутор програма је Урош Петровић (дечји писац). Преко Савеза учитеља Србије програм смо акредитовали преко Министарства и већ десет година примењује се у свим школама и вртићима у Србији.

Како је сарадња с УНИЦЕФ-ом утицала на ваш рад?

‒ Од УНИЦЕФ-а сам добио позив да осмислим и промовишем ову врсту образовних програма, а када сам завршио докторат из неурофизиологије, добио сам катедру на Педагошком факултету, где предајем неуронауке у образовању и васпитању, и тиме сам се потпуно посветио овом програму.
У почетку је програм био намењен само даровитој деци, да би касније део активности био примењен у вртићима и школама. Програм се примењује у више од двадесет држава Европе.

Можете ли нам нешто више рећи о НТЦ програму учења?

‒ НТЦ програм је начин размишљања који подстиче развој креативности; повезују се информације, развија се функционално знање, што је циљ сваке државе ‒ да деца мисле, повезују, дају нове идеје и развијају креативност.
Деца у школи показују мањак концентрације, не могу да седе, не могу да пишу, моторички су слаба, а то је све израженије с уписом нових генерација. И студије и статистике указују да је у последњих десет година свака генерација мало слабија, и то у сегментима моторике, општега знања, пада концентрације, а речник је све сиромашнији. Ту је основно питање: ако је нама свака нова генерација све слабија и слабија, а ми и даље користимо исте методе, да ли ће нове генерације постати боље? Наравно да неће, а то значи да морамо да мењамо методе.

Родитељство је озбиљан задатак. У ком периоду је посебно важно радити са децом на развоју њихових способности?

‒ Родитељи често кажу да је школа крива, а овај проблем је настао пре школе у периоду развоја мозга, па је неопходно и медијски едуковати родитеље. Промене окружења су јако брзе, утичу на развој мозга и родитељи морају бити свесни да је првих пет-шест година у раду са децом кључно за њихов будући нормалан биолошки развој.
Радимо са децом од четири до дванаест година, а едукујемо и родитеље чија деца имају до три године. У последње време све чешће нас зову гимназије и факултети, али и велике фирме, јер је реч о начину размишљања, развоју кративности.

Програм је иновативан и подразумева мултидисциплинарни приступ учењу. Наш тим има психологе, педагоге, лекаре, дефектологе, учитеље, и то је прави циљани тимски рад, са иновативним програмима где користимо сва знања да бисмо помогли деци. Окружење се брзо мења и јављају се проблеми који нису постојали пре пет или десет година. Зато морамо брзо да реагујемо и да у односу на промену окружења и технологија предвиђамо који проблем може да се појави те да га унапред спречавамо, а не да лечимо последице.

Како можемо да побољшамо дечју пажњу? 

‒ Деца све информације око себе примају, јер је мозак тако научио, и данас се не учи онако како смо ми учили. Зато се примењују нове методе учења и важно је било да вратимо игре за дубоку пажњу. У оквиру пројекта „Еразмус плус" направили смо игру Без страха до шаха, која држи пажњу по сат времена и тематски окупира мозак, а деца док играју не мисле на мобилне телефоне. Ту су и игре Не љути се човече, таблић, јамб, шах, све игре за дубоку пажњу.
И за крај, напоменуо бих да је уз развој функционалног знања, циљ програма и да кроз наше методе дете мисли да се игра. Ова методологија је лако применљива, чак и за тешке предмете. Добили смо метод који личи на игру, а у ствари једини мотив за дете је игра. Мислим да школа мора постати интересантнија деци ‒ да тако можемо да победимо видео-игрице, компјутере и извучемо децу из тог виртуелног света. Да то што науче остане трајно и да развијају способности које ће им требати у будућности, а то је повезивање информација и функционално знање.

На веб-сајту ntcucenje.com сви текстови су бесплатни.