Мозак открива много о нашим годинама и изгледима за дуговечност

У новом раду објављеном у часопису Nature Medicine, Тони Вис-Кореј, професор неурологије на Универзитету Станфорд и директор Иницијативе Фила и Пени Најт за здравље мозга, и његове колеге износе резултате теста крви који су развили, а који може да одреди „биолошку старост“ особе: број заснован на унутрашњем стању здравља који би могао прецизније да забележи колико добро старимо у односу на хронолошки узраст.

Тест тражи скупове протеина јединствених за 11 органских система, и свака од ових група протеина пружа увид у то колико је здрав одговарајући орган. Заједно, они могу помоћи у предвиђању који људи имају више склоности да развију одређене болести у наредној деценији или нешто дуже.

На основу добијених анализа, мозак изгледа као посебно јак предиктор не само Алцхајмерове болести, већ и дуговечности уопште. Истраживачи су открили да је код људи са мозгом који је био старији од њихове хронолошке старости већа вероватноћа да ће раније умрети од оних са мозгом који је био млађи од своје стварне старости.

Изградња биолошког сата

Научници су одавно заинтересовани за проучавање јаза између хронолошке старости особе и њене биолошке старости, јер разлика одражава колико брзо неко може да стари – процес на који утичу фактори попут болести, изложености животној средини, пушења, исхране и других фактора начина живота. Различити прорачуни попут оног који се користи у тренутној студији – такозвани „биолошки сатови“ – постоје за одређивање биолошке старости особе, али доказивање њихове поузданости и тачности је био велики изазов.

Да би створио јачу научну основу за биолошки сат, Вис-Кореј је кренуо од чињенице да органи у телу производе специфичне протеине који су јединствени за њих. Његова хипотеза је била да праћење како се ови протеини мењају током времена може указати на то колико је орган здрав и колико добро функционише.

То је исто оно што добијамо из анализа крви на лекарском прегледу: оне пружају увид у стање срца, јетре и других органа како би лекари имали увид у то колико добро функционишу и да ли се мењају током времена.

Вис-Кореј је ту идеју подигао на виши ниво проучавајући 3.000 протеина код 45.000 људи, старости од 40 до 70 година, који су дали узорке крви Британској биобанци. Ови протеини су идентификовани као јединствени за један од 11 различитих органа: масно ткиво, артерије, мозак, срце, имуно ткиво, црева, бубреге, јетру, плућа, мишиће и панкреас. Такође је развио модел машинског учења који је бележио нивое ових протеина и код здравих људи и код оних са болестима. Пошто су узорци били повезани са годинама људи, Вис-Кореј је такође могао да мапира који су нивои протеина повезани са којим годинама.

Када је то урадио, дошао је до биолошке старости било ког датог органа код било које особе, коју је затим могао да упореди са њиховом хронолошком старошћу како би стекао утисак о томе који људи брже старе. Двадесет протеина повезаних са мозгом показали су се као добри показатељи за израчунавање укупне биолошке старости особе.

„Ако имам мере можданих протеина од било које случајне особе, могу покушати да га уклопим и кажем: 'Ова особа мора да има око оволико година'“, објашњава професор. „То даје процену колико та особа има година, или колико је стар њен мозак.“

Нови поглед на старење

Вис-Кореј није сигуран зашто је мозак тако снажна замена за остале органске системе, али је могуће да или мозак некако одражава целокупно стање болести или оштећења тела и других органских система, или да је мозак централни оркестратор различитих органа и надгледа њихову функцију и дуговечност.

Пошто је студија пратила људе који су дали узорке током 15 до 17 година, Вис-Кореј је такође могао да испита како је биолошка старост била у корелацији са смртношћу. Они чија је биолошка старост мозга била млађа од њихове хронолошке старости имали су 40 одсто мањи ризик од смрти током студије у поређењу са особама нормалног узраста.

Људи са старијим мозгом нису само имали већу вероватноћу да ће имати краћи живот, већ су имали и три пута већу вероватноћу да развију Алцхајмерову болест – ниво сличан поседовању једне копије генетског фактора ризика ApoE4 – него особе нормалног узраста.

Што су органи особе „старији“, то је већи ризик од смрти; поседовање два до четири старија органа повећало је ризик од смрти током студије за више од два пута, а осам или више старијих органа повећало је ризик за осам пута. „Постоји постепено повећање ризика од смрти“, каже Вис-Кореј. „То је прилично запањујуће.“

Иако веома отрежњујући, резултати такође пружају и доста охрабрења, наводи професор. За разлику од гена, протеини се могу модификовати, а здравље органа може се променити лековима, начином живота или једним и другим. Људи у студији који су узимали један од шест лекова или суплемената - уље јетре бакалара, глукозамин, ибупрофен, мултивитамине, хормонски третман Премарин или витамин Ц – већином су имали најмање два система органа која су биолошки млађа од њихове хронолошке старости. Људи који нису претерано пушили или пили и који су редовно добро спавали такође су имали млађе органе.

„У будућности – и, донекле, чак и сада – надамо се да постоје начини да се интервенише“, наглашава проф. Вис-Кореј. „Слично је као да једном годишње довезете аутомобил у гаражу, када користе компјутерску дијагностику да покажу да ли су сви различити делови вашег аутомобила у реду. Оно што је овде лепо је то што ово потенцијално даје људима нешто конкретно што могу да промене.“