Бонсаи – отелотворење истине о природи и испит људског карактера

У источној Азији, у земљама на које је утицала кинеска култура, у саксијама се не гнезди само цвеће већ и дрвеће, а ти необични биљни аранжмани представљају не само као украс већ и отелотворење истине о законима света и медијум за самоусавршавање човека.

Умеће гајења минијатурног дрвећа у посуди (бонсаи) тако је истовремено и вртларство и филозофија природе и живота у Земљи излазећег сунца у двориштима, вртовима и испред кућа, положени на сточиће, живот људи немо проматрају и о протоку времена сведоче зимзелено и листопадно, цветно и дрвеће које рађа воће: јапански бор, смрека, клек, јапански јавор, храст, глицинија, азалеја, кинеска дуња…

Слично икебани, бонсаи је жива скулптура, дело које нема дефинитивни облик већ се стално мења и развија или, у недостатку бриге, вене и пропада. Мада се обликује вештачки, поткресивањем гранчица и корена, проређивањем лишћа, подупирањем и подвезивањем помоћу металних жица, та људска интервенција усмерена је ка стварању дела која изгледају природно и реалистично: као суво, изборано дрво измештено са ветровите литице или пренето са обода врелог острвског камењара, као зелени кишобран убран из бујне шуме или плодоносно стабло пресађено из богатог воћњака.

Излокана, повијена, па и расцепљена стабла која делују као да су изударана ветром и кишом и притиснута тежином времена представљају вредна остварења – она одају утисак старине, приповедају о егзистенцији самој, о несталности, непредвидљивости и суровости живота, али и о чврстини и опстајању. У том смислу, она су истовремено и чудесна и мистична, јер се чини као да у себи садрже нешто примордијално, неку древну мудрост и снагу – неизрециву тајну живота. 

Дрво, тај архетип раста, живота и трајности, укорењено у посуди и понекад одгојено на земљом посутом камену или металној подлози, с маховином и шљунком, уме и да се учини као микрокосмос, сажетак свемира – оваплоћење његових основних принципа и суштине.  

Кинеско порекло

О историјату уметности узгоја патуљастог дрвећа мало се зна. Извесно је да је вековима била практикована у Кини, могуће још у време пре нове ере, те да је одатле пренета у Јапан. У кинеској култури од давнина постоји уверење да животворна енергија (ћи) протиче кроз природу и људско тело, те да њено апсорбовање и каналисање у простору, као и уношење, култивисање и усмеравање унутар организма физичким вежбама, вежбањем дисања, медитацијом, исхраном и масажом може да унапреди здравље, успори старење и продужи живот.

Зато се сматра да су патуљасте биљке биле узгајане не само из естетских разлога, већ и да би подстакле и уравнотежиле проток те енергије унутар дома и тако укућанима донеле добро здравље и просперитет. Неки научници верују и да је минијатуризација дрвета првобитно имала практичну сврху, односно, да је била настојање да се у пребивалиштима људи одгаје биљке чије лишће хемијски има лековити ефекат. 

Данас, за разлику од Јапана, где је бонсаи готово искључиво једно патуљасто дрво у саксији, у Кини је, тврде стручњаци, чешће могуће видети дела која се састоје од више биљака, па и она која садрже и камење, те услед тога не делују просто као умањено дрво, већ као рекреација читавог пејзажа. Традиционално, такве креације су често симболисале утопијски свет бесмртника из древних таоистичких легенди у којем нема старења, па самим тим ни краја живота, за који се веровало да је или планина или острво који се налази негде далеко, на ободу знаних мора.

Познаваоци кажу да данас јапанска остварења, уопште говорећи, делују дотераније и формалније, те с обзиром на то и конвенционалније, као и да Јапанци више пажње посвећују избору и изради саксија и других посуда и њиховом усаглашавању с биљком.

Зен естетика

Бонсаи се проширио у Јапану у средњем веку, за шта су најзаслужнији били будистички монаси и свештеници. На развој уметности минијатуризације дрвећа у Земљи излазећег сунца нарочито је утицала естетика и поглед на свет зен будизма, који је такође настао у Кини, где је познат као „чан".

Јапански зен будисти, у својој духовној пракси која је тежила остварењу просветљења, руководили су се идејом да заправо не треба да се оптерећују његовим постизањем, јер је везивање или приањање за циљеве и резултате и уопште било какве фиксне концепте, укључујући ту и само јаство, штетно и пут у незнање, односно, перпетуирање патње. 

Поред тога, они су сваку врсту рада, укључујући ту и онај најнеугледнији и наоко најбесмисленији, схватали као медитацију у покрету и прилику за самоусавршавање. Били су инспирисани и кинеским таоистичким идеалом скромног живота у складу с природом и концептом неделања - спонтаног и неусиљеног живљења слободног од жеље за богатством, угледом и моћи.

Зато су за зен монахе узгајање бонсаија и уређивање вртова у храмовима, као послови који се практично никада не завршавају и непрекидно трпе утицај годишњих доба и временских услова који их и кваре и разграђују, били не само делатности које осликавају суштинску онтолошку истину о свету: о сталној промени, пролазности и међусобној повезаности бића и феномена, већ и упражњавање идеала јединства с природом и испит сопствених квалитета као искушеника – стрпљења, истрајности и невезивања за ствари или постигнућа.

Зен монаси су практиковали низ уметничких форми, као што су вртларство, калиграфија, писање поезије или чајна церемонија, и у њима се држали принципа попут једноставности, минимализма, асиметрије и непотпуности, те хармоније с природом.

Тај естетски сензибилитет унели су и у бонсаи – стабла и гране тог патуљастог дрвећа често изгледају искривљено и изломљено, измештено из средишта, једноставно речено, неправилно и несавршено, али упркос томе укусно испуњавају и обликују простор. Филозофија зен духовника да се самоусавршавање наставља док год се живи и да је труд вредност сама по себи, независно од тога да ли ће постигнуће бити трајно и напор награђен или не, и даље снажно утиче на уметност стварања бонсаија.

Бонсаи данас

Данас, када су његови поклоници углавном обични грађани а не религиозни адепти, у зависности од степена посвећености, узгајање бонсаија се доживљава просто као фини хоби који доноси лепоту у дом, као старање о живом бићу налик одгоју детета или кућног љубимца, или као стални тест личног стрпљења, дисциплине и одлучности, односно, средство за изградњу карактера и постизање душевног мира. Осим тога, бонсаи може да буде и право породично благо које се преноси генерацијама, спона која кроз континуирани труд повезује претке и потомке.

Ван храмова, судећи по илустрацијама које се могу видети на средњовековним свицима и собним преградама, у Јапану је бонсаи обично био постављан на сточиће у двориштима вила у којима су живели дворјани и други племићи, те самураји високог ранга.

Он се јавља и у посебним нишама унутар пространијих традиционалних кућа које су биле намењене за дела лепих уметности, као што су, између осталог, калиграфски радови, слике тушем или икебана. У њима, патуљасто дрвеће је често било излагано у пару са сликама на свили и калиграфским делима, као што су четкицом на маштовити начин исписани стихови или цитати филозофских принципа деловања и живљења преузети из класика књижевности. У наше доба, када у савременим становима више не постоје такви одељци за естетски и филозофски вредне украсе, бонсаи се углавном могу видети у двориштима приватних кућа и испред радњи, пре свега у унутрашњости, где има више простора и светла и где је ваздух бољег квалитета.

Данас се широм земље, у културним центрима, просторијама и баштама удружења хортикултуре, као и робним кућама, одржавају обичне и продајне изложбе, а постоје и вртови, па чак и музеји специјализовани искључиво за бонсаи - у месту Омија у префектури Саитама, недалеко од престонице Токија, на пример, налази се прва јавна институција те врсте на свету која чува око 130 експоната које су направили професионални вртлари, међу којима су и остварења стара читавих 800, односно, хиљаду година.

Садржај изложби се често бира тако да буде у складу с годишњим добом, па се, рецимо, у пролеће посетиоцима пружа прилика да уживају у украсном минијатурном дрвећу с беспрекорно уређеним бехаром који лепотом одузима дах, док у јесен публику фасцинирају крошње листопадног дрвећа у бојама ватре.

Излагачи су углавном професионални вртлари специјализовани за бонсаи, али је могуће видети и експонате које су одгајили аматери љубитељи тих биљака.

Наводњавање, заштита од болести и екстремних температура, поткресивање и друга брига захтевају стрпљење и сталну пажњу, а управо су количина уложеног труда и трајност оно што у највећој мери одређује вредност, и самим тим и тржишну цену бонсаија. Остварења стара стотинама година достижу цене и до милион долара. Сам уметнички квалитет креације се процењује на основу развијености корена и стабилности коју пружа, облика и усмерености стабла, те распореда грана, односно, уређености и складности крошње.

Интересантно је и да се због времена који захтева његово гајење бонсаи, који је у прошлости као уметност која богати ум и духовно уздиже био део образовања имућнијих самурајских породица, а од краја деветнаестог века и индустријалаца и просветара, међу обичним Јапанцима данас доживљава као пензионерски хоби, као делатност којом се углавном баве старији мушкарци.

Последњих година, међутим, расте и његова популарност међу млађим женама, а интересовање за минијатурно дрвеће подстакла је и епидемија короне, јер је потреба да се уздрже од путовања један број Јапанаца навела да, уместо изласка у природу, пробају да лепоту зеленила унесу у свој дом узгајајући бонсаи.