Зашто је јапанска подводна „пирамида“ једна од највећих светских мистерија

Запањујуће формације састоје се од наслаганог камења налик пирамиди, заједно са структурама које подсећају на остатке замка, храмова, лука па и и амфитеатра, а све то изгледа повезано путевима. „Највећа структура изгледа као компликована, монолитна, степенаста пирамида која се уздиже са дубине од 25 метара“, објаснио је морски биолог Масаки Кимура за National Geographic.

У то време, Кимура је мапирао чудне структуре већ више од 15 година, и сваки пут када би заронио да их види, постајао је све уверенији да су део древног града.

Он и други стручњаци су претпоставили да су их можда изградили припадници народа Џомон – ловци-сакупљачи који су насељавали острва још 12.000. године пре нове ере.

Међутим, нису сви уверени у ову идеју о јапанској Атлантиди.

Роберт Шох, професор на Универзитету у Бостону, који је и сам истраживао локалитет, рекао је да верује да споменик Јонагуни уопште није направила „људска рука“.

Говорећи о платформама и терасама, рекао је: „То је основна геологија и класична стратиграфија за пешчаре, који имају тенденцију да се ломе дуж равни и дају вам ове веома праве ивице, посебно у подручју са много раседа и тектонске активности“.

Прошло је више од 16 година откако је споменик откривен, а ипак истина о његовом пореклу остаје мистерија.

Локални ронилац је први пут наишао на њега давне 1986. године, када је приметио готово савршено праве степенице „пирамиде“. Од тада, ире се разне теорије о пореклу.

Део легендарног континента

Неки, укључујући Кимуру, верују да је та импозантна структура некада била део легендарног пацифичког континента Му, који је, према легенди, потопљен под таласима услед катаклизме.

Његово оправдање за такав закључак је двоструко.

Прво, тврди да је идентификовао трагове каменолома и да је пронашао стене које изгледају као да су обликоване да личе на животиње.

„Један пример који сам описао као подводну сфингу подсећа на кинеског или древног окинаванског краља“, рекао је Кимура.

Друго, истакао је да је регион, у Пацифичком прстену, познат по интензивним сеизмичким догађајима.

Кимура је напоменуо да је цунами, чији су таласи достизали висину од око 40 метара, погодио острво Јонагуни и околно подручје још 1771. године.

Катастрофа је однела 12.000 људских живота, а истраживање спроведено на Универзитету у Токију сугерише да подручје погађају цунамији сваких 150 до 400 година.

Другим речима, сличан догађај је могао да утиче на споменик Јонагуни.

Тори Оучи, ванредни професор сеизмологије на Универзитету Кобе, подржава Кимурину теорију, инсистирајући да структуре нису могле бити створене тектонским плочама: „И ја сам ронио тамо и додирнуо пирамиду. Оно што професор Кимура каже није нимало преувеличано. Једноставно, те остатке нису узроковали земљотреси“.

Ипак, професор Шох, између осталих, није био дирнут овим аргументима.

„Први пут када сам заронио до споменика, знао сам да није вештачки. Није тако правилан као што многи људи тврде, а прави углови и симетрија се не поклапају на многим местима“, нагласио је.

Слично томе, професор Шох са Универзитета у Бостону инсистирао је да су рупе и ознаке на стенама највероватније узроковане подводним вртлозима или дејством морских животиња.

„Професор Кимура каже да је видео неку врсту писања или слика, али то су само огреботине на стени које су природне. Он их тумачи као да су дело људске руке, али ипак нисам сигуран које порекло имају“, нагласио је.

Аргументи обе стране су толико убедљиви да до сада нико није категорично дошао до решења мистерије.