Кафеи са друштвеним играма – противтежа отуђењу и усамљености

Док незаустављиво расте спектар и утицај апликација и друштвених мрежа на интернету, у Јапану се, додуше ненаметљиво и с много мање медијске помпе шири и релативно млада и несумњиво необична угоститељска делатност – кафићи чија главна понуда нису пића, већ прилика да се с породицом или пријатељима ужива у разним друштвеним играма.

Реч је о тзв. „кафеима с играма на табли“, реткој и корисној алтернативи дигитализацији живота, односно, доминацији компјутерских игара и површном и логаритмиима диригованом дружењу путем дигиталних друштвених мрежа.

У Јапану, ти кафићи не само што нуде спас од досаде и уточиште по туробном, кишном дану, већ и уопште пружају предах од несносних гужви на улицама пренасељених градова, који се сада налазе и под снажном опсадом страних туриста које је привукла смела либерализација визног режима и пад трошкова боравка услед слабљења домаће валуте јена.

Битка на табли лицем у лице

Игре на табли углавном подразумевају коришћење коцки и, у мањој мери, карата за покретање фигура на подлози одређеног дизајна. Грубо се могу поделити на тркачке, у којима је задатак што пре стићи до циља, предаторске у којим је циљ да се „поједу“, односно, збришу противничке фигуре, игре опкољавања у којима такмичари настоје да блокирају и окруже супарника и игре распоређивања, које захтевају стратешки приступ у постављању сопствених снага у циљу изградње и развоја материјалног богатства, насеља или држава.

Игре на табли се могу сматрати подврстом стоних игара, које су шира категорија јер укључују и надметање помоћу домина и искључиво карташке игре као што је покер, те игре које се заснивају на употреби коцки али не захтевају постојање табле, као што је јамб. Понекад се скупа са поменутим стоним и другим играма које се одвијају у тродимензионалном простору, називају и аналогним, како би се разликовале од видео-игара и истакла чињеница да се не ослањају на дигиталне технологије и екране.

У кафеу

Кафеи с играма на табли у Јапану обично раде од један поподне до 11 увече и муштеријама наплаћују сатницу, која у времену када нису гужве износи само два и по евра.

Они профит углавном праве на пићу и продаји игара, те догађајима као што су групна такмичења или изнајмљивање простора за прославу рођендана. Међутим, будући да лавовски део простора отпада на полице са стотинама кутија игара, слично популарним кафеима са животињама, понуда напитака је по правилу ограничена и скромна, те се најчешће састоји од (инстант) сокова, чаја и кафе, мада има и оних који, нарочито у вечерњим сатима, сервирају и алкохол.

Посетиоци, иначе, нису препуштени сами себи у потрази за играма у којима би могли да се окушају, већ могу да затраже савет или препоруку особља, које не само што познаје тип и трајање сваке од мноштва игара, већ често напамет зна и њихова правила. Та објашњења које пружају радници кафеа, најчешће студенти, штеде напор и време, што је битно и стога што се оно плаћа.

Такође, сајтови које држе фирме које управљају кафеима или обожаваоци игара на таблама, осим што пружају информације о локацији и карактеру појединих објеката, организују и онлајн гласање за најзабавније или најомиљеније игре.

И рангирање које тако настане може да буде од користи посетиоцима да донесу одлуку када у кафеу уроне у фасцинантну шуму шарених кутија која заводи и опија нудећи одгонетање тајни и мистерија, бајковите авантуре у далеким, егзотичним пределима или корак у чаробне цивилизације из давно минулих времена.

Реакција на отуђеност

У Јапану, сматра се, у овом тренутку има преко 550 кафеа који су специјализовани за игре на табли.

Први угоститељски објекат те врсте у Земљи излазећег сунца био је отворен 2008. године по узору на Северну Америку, где се почетком овог века у јавности постепено развила свест да интернет и видео-игре воде у изолацију, отуђеност и усамљеност – размишљање које су поједини гостионичари преточили у конкретно деловање: отварање оаза за тродимензионалне друштвене игре које физички окупљају људе.

У Јапану, ти кафеи су остали незапажени све до 2015. године, када је одједном њихов број почео да експоненцијално скаче – популарност која је брзо расла све до епидемије коронавируса и која се приписује реакцији друштва и компанија на тада већ огромну распрострањеност дигиталних друштвених мрежа и појаву психичке зависности од њих.

Након, за угоститеље, сурово тешког периода епидемије њихово присуство се поново проширило, па се сада могу наћи на територији целе земље, понекад концентрисани у одређене квартове и шаренолики, не само када су у питању ентеријер и атмосфера, већ и садржај понуде.

Тако има оних који су прилагођени и за децу предшколског узраста, оних у којима се говори само енглески, или оних у којима особље носи униформе које подсећају на карактеристично јапанске кафее или пабове са слушкињама.

Интересантно је да кафеи с играма, поготово у случају да припадају ланцу који је у власништву већих фирми, имају утицај и на дизајн самих игара, будући да произвођачима преносе утиске и жеље својих мушетерија и подносе захтеве да се ексклузивно за њих направи игра какви други немају. Компаније које њима управљају организују и крупне догађаје ван кафеа, као што су турнири и фестивали, који окупљају већи број фанова.

Друштвено корисни

Противтежа самоизолацији и квази друштвености коју диктирају савремене дигиталне технологије, кафеи са играма подсећају на мали једрењак који се упркос несталном, варљивом ветру реком храбро пробија узводно.

Ово, између осталог, и због тога што захтевају време и стрпљење од људи данашњице, који су (нарочито у далекоисточним земљама у којима се пуно ради) растрзани разним обавезама и у сталној журби, те кратке пажње и расејани.

Они су у том смислу не само друштвени лепак који спаја отуђене јединке у заједници, већ и једна врста мелема за немирну душу појединца.