Необјављена исповест Мирослава Радојчића из 1985: Објави и буди проклет (1)
Да ли су све Енглескиње ружне?
Пролог
Децембра прошле, 2020. године, Скупштина Београда изгласала је одлуку о промени имена неких улица главног нам града које ће од сада носити имена четворице заслужних припадника новинарске професије (Предраг Милојевић, Мирослав Радојчић, Богдан Тирнанић и Александар Тијанић). Једна од тих улица је и Хварска, улица дуга 106 метара у густо насељеном кварту Палилуле, на чије су зидове ових пролећних дана 2021. окачене табле са именом - Мирослава Мире Радојчића. (На страну сад да ли би светски човек као што је био Миро био срећан што је због његовог имена „пало" једно прелепо јадранско острво, али то је повод да га се сетимо кроз један необјављен интервју са њим).
Интервју са великаном југословенског и српског новинарства Мирославом Миром Радојчићем водио сам као млад новинар у јануару 1985. Непосредни повод је био један његов текст, забрањен у његовој Политици, који је светло дана, међутим, угледао у другим новинама, Борби. Тада је кренула врло жестока кампања против доајена најстаријег листа на Балкану, која је на крају задобила, јасно, политичке конотације.
Ја сам интервју са у том тренутку усамљеним новинаром, пошто је скандал избио објављивањем текста у неочекиваним новинама, понудио тадашњем главном уреднику Репортера Мићи Јовановићу (не овоме из Мегатренда; био је један други, новинар, са истим именом), који је идеју оберучке прихватио.
Док је текст уобличаван, Градски комитет Савеза комуниста издаје поводом целе ситуације саопштење у којем стаје на страну уредништва Политике које текст није објавило, а против новинара Радојчића. Када сам ја однео готов текст интервјуа у редакцију Репортера, главни уредник Јовановић ми га одмах враћа и са извесном жалошћу каже: „Да си га донео пре саопштења Градског комитета, не би било проблема. Овако, нема шансе да га објавимо“. (Све ово је ноторна глупост: Репортер је био недељна публикација, и свакако је број изашао онда кад му је једино време и било, а ја сам текст донео у року, доношење текста два дана раније ништа не би променило у целој ствари). Јавио сам Мири Радојчићу како је текао разговор у Репортеру, он се грохотом смејао. Текст никада више никоме нисам нудио; ово је његово премијерно објављивање. Миро је умро јануара 2000. године. До краја живота није више давао овако опсежне интервјуе.
Новинар који је, на самом почетку своје каријере водио овај разговор у стану Мирослава Радојчића у Булевару Револуције (данас Краља Александра), има данас онолико година (хајде де: једну мање) од Радојчића у том часу, и само неку годину мање новинарског стажа него што је те 1985. имао Миро. Затворили смо круг. Следи текст оригиналног интервјуа из 1985, у свој његовој запањујућој актуелности данас.
Објави и буди проклет
У новогодишњем броју Борбе, 31. децембра 1984, објављен је текст Мирослава Радојчића у коме је он, на поетски начин, у форми интервјуа са самим собом, проговорио о професији званој новинар. Пажњу је привукла реченица у којој Радојчић каже: „... покушаћу, ево, за Борбу, да интервјуишем и себе, јер то нисам могао да урадим за свој лист“. Укратко, текст није пуштен у Политици. Говорећи сада о томе, Радојчић каже: „После свега, у мени је остала једна дилема: да ли су људи из Политике који су одлучивали о тексту и говорили о његовој 'политичкој неприхватљивости' поступили бесмислено, или су људи из Борбе, која је деценијама била гласило КП Југославије, а данас је лист Социјалистичког савеза Југославије, поступили бесмислено?“
Он је свакако један од последњих Мохиканаца ове професије, који својом писаном речју бије битку за њено достојанство. Мирослав Миро Радојчић, рођен у Сарајеву 1920... („ма шта ће ти те генералије, нисмо полицајци, уосталом, ја сам се увек осећао грађанином света, зар је важно где сам и када рођен?!") Волео фудбал и шах, постао новинар. Не... не новинар: новинарчина. Био увек без длаке на језику. И такав остао. До данас. Обишао свет, упознао силне људе, и они њега. Вашингтон, Мекинро, Меклејн... изговара са америчким акцентом.
Сета
Ових дана се напунило четрдесет година како пишете за Политику. Децембра '44. почели сте написима о чишћењу улица завејаних снегом. Толике године су прошле, Ви данас пишете о другим стварима, а неки нови клинци јављају да су београдске улице, ето, „јутрос посуте сољу, а да ће до поднева...“ У тој лепој симболици вечног људског кретања у круг, има ли разлога и за Вашу сету?
– За сету у животу увек има разлога, јер највећа је сета што је 40 година прошло. Почињете као млад репортер; ја сам, рецимо, прво писао о рушевинама, интервјуисао сам људе који су становали у полусрушеним кућама, рат је тек био иза нас. После тога, долазе већи новинарски задаци. Одлазио сам у зоолошки врт, и јављао да се тада чувена мечка Божана пробудила па је нама дошла идеја да ће, судећи по томе, ова зима бити блага. Била је то једна од најгорих зима. Међутим, срећа је што новине трају само један дан, и што нико, поготово тада, кад смо имали већих проблема, није памтио шта један новинарски почетник пише. Усто, ми се тада под своје текстове нисмо потписивали, јер је у Политици била велика част, и подвиг, изборити себи право на потпис.
Онда су долазили све сложенији задаци: отићи на Звездару, и описивати помрачење Месеца. Ја и дан данас не знам зашто баш са Звездаре, ваљда што је ближа Месецу, шта ли.
Ето, то су били почеци. Има у томе лепоте, ту је младост, ту је радост кад погледате свој текст у новинама. Данас, то је жалост што свој текст ни не прочитам кад изађе, али то је савет који сам примио од свог старијег колеге Предрага Милојевића, који ми је рекао да никада не треба читати своје текстове, јер ћемо само тако избећи нервирање због оног што су нам скратили, а обично скрате, злобници, оне реченице које су нам највише значиле.
Нису све Енглескиње ружне
Пробајте сада да ових протеклих 40 година сажмете, и опишете како је текао Ваш новинарски живот, од почетничких корака до данас?
– Први преломни моменат је сам мој улазак у Политику, који се десио сасвим случајно. Један мој школски колега, који је био узет на пробу, срео ме је једног дана на улици и рекао: „Богати, Миро, ја се сећам да си ти у школи лепо писао, 'ајде ми помози'...“ И тако, ја сам му помогао, а онда је он мој текст однео тамо као свој, био примљен, и после петнаестак дана рекао како „има једног талентованог друга, који му је чак и „мало помагао'“. Примили су и мене.
Уследио је Политикин дрил, прошао сам кроз све рубрике, био београдски репортер, радио у Унутрашњој рубрици, и даље, редом.
Четрдесет осме, ја сам био тек три године у новинарству, а требало је писати о тим нашим мукама. Свако је добио задатак да нешто напише. Ја сам сео и написао један текст, који је објављен као неки наш одговор на све што нам се тада десило. Тако сам прешао у спољну политику, што заиста никада нисам желео да радим. Моја идеја је била да будем срадник Љубише Вукадиновића у Спортској, али ето...
Онда сам ишао у Стокхолм, да извештавам са једног великог међузонског турнира у шаху. Тамо се вођа наше екипе, који је требало да буде наш делегат на Конгресу Светске шаховске федерације, изјаснио за Информбиро. Ја сам одмах јавио у редакцију да више немамо делегата. Пошто је на Конгресу требало да буде одлучено о домаћину прве шаховске Олимпијаде, из Београда су ми тадашњи политички и Политикини асови јавили да ја одем на Конгрес, и да кандидујем Југославију. Нисам тада знао ни језик, али шта ћу, одем. Неки простодушни Југословен који је тамо живео склепа некако нашу кандидатуру, и цео Конгрес се, кратко речено, заврши са Виве ла Yугославие! Ми добијемо ту Олимпијаду (она се и одржала, 1950. године), што је тада, у тренуцима кад смо били одсечени од света, нама веома много значило.
У то време сам ја хтео да изађем из новинарства, и да постанем уредник једног шаховског листа, да идем у Мар дел Плату... свиђало ми се оно што сам читао код Албера Лондра, како док се „на једној страни гради социјализам, они тамо у бијелим хлачама играју самбу и румбу". Али онда се опет ови из Политике, и изван Политике, јаве и кажу: 'Будалаштина, шта ће ти то?!', и држ' не дај, пониште ми пасош, па ме онда, било је то 1950, спакују и пошаљу у Енглеску, земљу чији језик нисам знао, и у коју никад нисам желео да одем. Кад сам стигао тамо, били су ми смешни ти људи који пишу „Шопенхауер" а читају „Шекспир", био ми је смешан Тајмс, кога су због фине, танке хартије тражили сељаци да би у њега завијали дуван. Не знајући уопште језик, почео сам, онако од муке, да пишем своје прве утиске из Енглеске. То је толико одударало од свега што је до тада писано о тој земљи, да је дописник Ројтерса из Београда у чуду одавде преносио Лондону како сам ја први који пише да у Лондону не пада сваки дан киша, да нису све Енглескиње ружне, да тамо није стално магла, да је и лепо и смешно.
Две године касније нестало нам је девиза па сам враћен у Београд. Следеће године, 1953, ишла је у Индију највећа југословенска делегација, и ја пођем с њима. После Индије, проведем у Београду 2 године, па ме 1955. пошаљу у Америку. Тамо једног дана паднем на улици, нисам ни знао да имам чир. Имао сам срећу, наиђе неки човек, Дубровчанин, који је ваљда 55 година раније отишао из Југославије, препозна ме, и пребаци у једну елитну болницу у којој је, иначе, радио. Тамо опет имам срећу: у соби до моје лежао је пријатељ тадашњег председника Америке, Ајзенхауера. Кад сам оздравио, Дубровчанин једноставно пребаци трошкове мог лечења операције на рачун Ајзенхауеровог пријатеља. „Миро, нема везе", говорио ми је он касније, „за њега 16 или 18 хиљада долара не значи никакву разлику". Био је у праву, ја тада нисам имао тих две хиљаде долара. Ту сам био, све скупа, девет месеци, па опет у Лондон. Путујући за Енглеску, био сам љут на себе што сам, дописујући из Америке, говорио: „У односу на Лондон, Вашингтон личи на провинцију". Био сам неправедан, јер ако се ја негде осећам боље а негде лошије, не може то моје осећање бити слика те земље. Тада сам се зарекао да ако икада поново дођем у Америку, да ћу овај пут бити праведнији.
Године 1959. сам поново добио шансу, отишао у Америку, и овај пут, уместо девет месеци у њој проживео девет година. И опет неправда: мене сви памте по Енглеској, јер сам ја, кад сам први пут отишао тамо, био први југословенски „експеримент" на Западу (дотад су званично тамо ишли само дописници Танјуга). А ја сам своје најбоље текстове написао баш у Америци. После сам опет био, по трећи пут, у Енглеској, тамо остао 8-9 година, и коначно се вратио у Југославију. Углавном, кад се све сабере, ја сам четврт века провео између Лондона и Њујорка, у авионима који су ме носили којекуда по свету.
У новинарству је све лако – осим писања
За човека таквог угледа па, ако хоћете, и талента, очекивало би се да врло брзо крене навише у хијерархијској лествици уредничких места своје новинарске куће. Ви сте, међутим, увек остајали „само“ новинар. Је ли то неизлечива љубав према писању, или...?
– Ја мислим да се у овој професији памти баш тај „само новинар“. Изађите на улицу и питајте ко је главни уредник Политике - нико то неће знати. А питајте ко је Љубиша Вукадиновић, који је умро пре десет година - њега сви памте. (Љубиша Вукадиновић, легендарни спортски новинар Политике, прим. аут.) Уредници се код нас више не рађају у редакцији, већ бивају постављани. То често ствара велики конфликт у редакцијама, па је тако и овај мој данашњи уредник, који нема много везе са новинарством, постављен на то место. (Александар Бакочевић, прим. аут.) Ја немам ништа против да нама буде предложено пет кандидата, па да ми сами бирамо уредника. Ја сам за свог живота променио, не знам ни сам, ваљда туце уредника, а само су двојица или тројица од њих били професионални новинари - и ти су најкраће трајали. Према томе, то што ја нисам никада постао уредник, то није смао љубав према писању, јер та љубав цвета у младим годинама, а писање касније постаје једна велика патња. То је оно што је једном давно изговорио мој најдражи главни уредник, а што је моје вечно убеђење: „У новинарству је све лако осим писања". Могу то рећи и ја, кога бије глас да лако пише.
Да ли је, ипак, некад бар било говора о Вашем евентуалном уредниковању?
– Кад сам се први пут вратио из Лондона, протурено ми је кроз уши да бих ја могао бити главни уредник Политике, али је то мени било смешно: како ја да будем уредник, и то главни, људима који су мене примили у Политику?! Треба да знате да је ниво тадашњих уредника у Политици био толико виши од данашњег да је то тешко упоређивати. Од Милана Дединца, до Милана Ђоковића, то су све одреда били литерати. А после...
Фудбал
Често говорите да је „новинарство лепо, ако човек на време оде из њега". Допустите да то сада обрнемо наглавачке, и да кажемо „новинарство је лепо, ако човек на време уђе у њега". Шта би било с Вама да се нисте као врло млад човек почели да бавите својим данашњим позивом?
– Ми смо једна генерација којој је животни узлет и, уопште, нормални животни ток, прекинуо рат. Мој сан је, рецимо, био да будем голман државне репрезентације у фудбалу. Е, сад, да не бих развијао само ноге, ја сам успут мало играо и шах, па сам постао шаховски мајстор. Према томе, моје амбиције су се кретале негде у том кругу. А онда је дошао рат, и ми у свом тинејџерском узрасту нисмо могли имати ништа од онога што том узрасту припада.
Кад се рат завршио, ја сам, ето, имао среће (као што, иначе, за све лепо што нам се у животу дешава, морамо помало захвалити и срећи), имао сам срећу, дакле, да упаднем у професију за коју је, као што Ви рекосте, било код мене нешто талента. Да нисам упао у новинарство, не знам стварно у шта бих упао, јер ја ни за шта друго талента нисам имао, сем можда за фудбал.
Коментари