Oko magazin: Mare Salutis – more spasa

Mediteranska ruta beleži najveći broj stradalih u odnosu na druge izbegličke rute, na kojoj je od 2014. godine do danas izgubilo život oko 28 000 migranata. U potrazi za boljim životom u Evropi, migranti najčešće kreću iz Libije i Tunisa. Isplovljavaju na ručno pravljenim čamcima koje im za ogroman novac prodaje libijska mafija. Čamci su najčešće metalni, drveni ili pak gumeni. Broj izbeglica na čamcu varira, nekada ih bude pedesetak, a kada su u pitanju ribarski brodovi u čamcu bude i po nekoliko stotina ljudi. Brod „Lekara bez granica” je jednom prilikom izvodio akciju spasavanja više od 600 migranata. Ovi ručno pravljeni čamci su nebezbedni, obično prepuni ljudi i bez ikakve nautičke opreme… Većina izbeglica su i neplivači.

"Mare Salutis – more spasa"

Pokušaji prelaska Mediterana su gotovo svakodnevni. Organizacija "Lekari bez granica" je u proteklim godinama od sigurne smrti spasla više od 90 000 migranata. Migranti pokušavaju da doplove do italijanskog ostrva Lampeduza koje je od libijske obale udaljeno oko 300 kilometara. Bez navigacije i poznavanja mora, na nesigurnim i često neispravnim čamcima migranti danima lutaju po moru, mnogi od njih stradaju u oluji, mnogi dehidriraju.

"Mare Salutis – more spasa"

Brod "Džio Barents" na kome je bila i ekipa RTS krenuo je sredinom novembra prošle godine iz luke Čivitavekija u Italiji i posle nekoliko dana plovidbe na tridesetak kilometara od libijske granice, u međunarodnim vodama izvedena je akcija spasavanja 57 migranata koji su na malom čamcu krenuli iz Libije. Kako su nam migranti ispričali na moru su proveli 18 sati a na ovaj, maltene samoubilački put krenuli su iz različitih razloga. Izbeglice iz Sudana beže od, kako su rekli, rasističkih progona u Darfuru, oni koji su došli iz Pakistana i Bangladeša nadaju se boljem ekonomskom životu, iz Etiopije beže zbog sukoba različitih etničkih grupa. Potresno je svedočenje egipatskih migranata koji govore o jezivom tretmanu kroz koji su na svom migrantskom putu prolazili sa libijskim trgovcima ljudima. I svi se oni nadaju boljem životu u Evropi.

Slađana Zarić

A Evropa je svoj stav prema migrantima promenila. Od podrške migrantima i zajedničke akcije spasavanja koje je sa nevladinim organizacijama na Mediteranu sprovodila 2014. i 2015. godine, Evropa je sada zauzela većinski antimigranstki stav. Iz fondova Evropske unije finansiraju se brodovi Libijske obalske straže koja patrolira libijskim vodama i hapsi migrante koji pokušavaju da pređu Mediteran. Odvode ih u prihvatne centre ili zatvore, kako ih migranti nazivaju, u kojima ih, po njihovim rečima, maltretiraju, tuku, siluju i iz zatvora izlaze uz ogromnu svotu novca koju je porodica izbeglih prinuđena da prikupi i tako plati njihovu slobodu. Kršenje ljudskih prava u libijskim migrantskim centrima zabeleženo je i od strane Ujedinjenih nacija.

"Mare Salutis – more spasa"

Priliv migranata u Evropu, evropske zemlje pokušavaju da spreče i brojnim i zakonima koji otežavaju rad nevladinih organizacija koje spasavaju ljude na moru: uslovljavaju ih da se vraćaju u Italiju nakon jedne izvedene akcije spasavanja iako u blizini na moru i dalje ima urgentnih poziva za pomoć, dodeljuju im kao sigurne luke za iskrcavanje udaljene gradove na severu Italije čime otežavaju i smanjuju njihove druge akcije spasavanja. Trenutno ima oko 15 organizacija koje brodovima i avionima nedgledaju Mediteransko more i pokušavaju da spasu ljude koje je krajnji očaj naterao na ovakav izbor.

"Mare Salutis – more spasa"

Međunarodne konvencije nalažu da se čoveku koji je u opasnosti na moru pomogne, da se on odvede u najbližu i sigurnu luku. Iako se većina spasavanja izvodi u međunarodnim vodama u libijskoj i malteškoj spasilačkoj zoni, migrante uglavnom odvode u italijanske luke. Zašto? Pošto je Libija zemlja iz koji migranti beže, nemoguće ih je vratiti u Libiju kao prvu sigurnu luku, druga najbliža zemlja je Malta ali Malta, po izjavama humanitarnih radnika "Lekara bez granica", ne odgovara na spasilačke pozive koji su im upućeni. Treća sigurna luka je Italija. Tako je u Italiju proteklih godina, samo od strane "Lekara bez granica" dovedeno i od sigurne smrti spaseno oko 90 000 izbeglica koje pretežno dolaze iz supsaharske Afrike, Sirije, Pakistana…

One koji prežive pustolovinu na Mediteranu, kada dođu na tlo Evrope, tek čeka dalja neizvesnost. Dobijanje azila nekada traje godinama. Neki od njih, za koje italijanske imigracione vlasti utvrde da nisu životno ugroženi u zemlji iz koje dolaze, biće deportovani nazad. Neki će čekajući da dobiju azil pobeći iz izbegličkog kampa i svoj život u Evropi nastaviti u ilegali, nažalost često i u kriminalu. Neki će pokušati da se spoje sa familijom koja je u nekoj drugoj evropskoj zemlji i iz Italije će otići recimo u Belgiju, ali će ih belgijske vlasti na osnovu usvojenog Dablinskog sporazuma ponovo vratiti u Italiju kao prvu zemlju Evropske unije u koju su oni došli. Često, za ove ljude, neizvesnost dolaskom u Evropu tek počinje. Mada, kakao mnogi od njih u razgovoru za RTS kažu – oni su već mrtvi posle svega što su u svojim zemljama ili na migrantskom putu prošli, tako da ni opasnost Sredozemnog mora ni birokratija Evropske unije za njih nije nikakav problem. Za njih je to spas.

"Mare Salutis – more spasa"

Dokumentarni film će biti prikazan na RTS 1 u emisiji Oko magazin u utorak 11. juna u 18 časova i 25 minuta.

Scenario i režiju dokumentarnog filma "Mare Salutis – more spasa" potpisuje Slađana Zarić. Snimatelj je Nikola Đurović. Montažer Marko Vujović, dizajner zvuka Bojan Mangović, kompozitor Vladimir Tošić.

"Mare Salutis – more spasa"