Zašto se ne razumemo: najčešće greške u komunikaciji i kako da ih izbegnemo

Pročitali ste poruku, ali ne odgovarate

Svima nam je poznat taj osećaj kada nekome pošaljemo poruku i vidimo da ju je primalac pročitao, ali ne odgovara 12 sati. Počinjemo da se pitamo da li nešto nije u redu sa našim odnosom, da li smo rekli pogrešnu stvar, a u stvari ta osoba je samo zauzeta ili preopterećena.

Ipak, komunikolozi smatraju da „tišina postaje poruka“. Ne moramo uvek da budemo dostupni i u neku ruku je dobro postaviti granice i ne biti dostupan 24/7, međutim, preporučuje se slanje kratkog odgovora: „Video/la sam, odgovoriću kada budem mogla.“

Umesto da nekome ostavimo da „pogađa“ šta ta tišina znači, ovako ostavljamo prostor da odgovorimo kada smo zaista spremni, a da i dalje drugoj osobi damo do znanja da nije zaboravljena.

„Bacanje mrvica“ (Breadcrumbing)

Breadcrumbing (u slobodnom prevodu „bacanje mrvica”) je oblik komunikacije u kojem osoba pokazuje tek male, povremene znake zainteresovanosti poput poruke 'Hej, kako si?' u 23:47 ili komplimenta bez pravog povoda, ili lajkove ispod objava na društvenim mrežama, ali bez istinske namere da se odnos razvije. 

Predstavlja oblik savremene ljubavne „manipulacije“ gde osoba šalje povremene, shallow (plitke) signale pažnje („mrvice hleba“), da bi osobu zadržali „na udici“, držeći je u emotivnoj neodređenosti i čekanju, a ne u stvarnoj vezi. To je kombinacija ghostinga (nestajanja) i benchinga (držanja na rezervi), gde osoba ne nestane, ali ništa konkretno ne preduzima.

Postoji tek toliko topline da se održi nada, nakon čega sledi tišina koja stvara zbunjenost i sumnju u sebe. Oseća se kao emocionalni udarac jer drži ljude u produženom stanju neizvesnosti i izaziva anksioznost i osećaj bespomoćnosti.

U svakom slučaju, treba imati na umu da je bolje biti otvoren sa nekim nego držati ga u stanju pripravnosti. Jasnoća je ljubaznost, čak i kada je neprijatna.

Minimiziranje tuđih briga

Ne želimo da se sukobljavamo sa bliskim osobama i želimo da im pomognemo u rešavanju problema, ali na kraju izgovorimo stvari poput: 'Nije sve tako loše kao što misliš' ili 'Nije to tako strašno'. Bez obzira što ovo govorimo iz najbolje namere, to može biti neprijatno našem sagovorniku.

Da bismo prekinuli ovu naviku, potrebno je da budemo svesni razlika u percepciji određenog problema. Imajte na umu da se način na koji vi tumačite iskustvo razlikuje od načina na koji će to neko drugi učiniti.

Pre nego što odgovorite prijatelju, zastanite – a zatim postavite pitanje. Umesto da odmah ponudite savet ili svoje mišljenje, možete, na primer, postaviti jedno od ovih pitanja: „Zašto misliš da si to doživeo/la ovako?“. Ili: „Možeš li malo detaljnije da objasniš šta osećaš?“

Tako dajemo do znanja da nam je stalo do njih i da je naš cilj da ih podržimo tako što ćemo ih bolje razumeti.

Obavljanje poziva na javnom mestu bez slušalica

Kada delimo informacije sa ljudima koji ne žele ili nisu tražili da ih čuju, činimo ih „nevoljnim poverljivim osobama“. Većina ljudi bi više volela da ne budu nesvesni akteri u pozadini nečijeg razgovora.

Potrudite se da budete svesni svoje okoline i dobro razmislite da li ste na pravom mestu da obavestite svog najboljeg prijatelja o sastanku od prethodne noći.

Izostavljanje ljubaznih fraza

Da, svi smo zauzeti, ali ne bi trebalo da preskačemo brzi pozdrav na početku poruke. Često šaljemo poslovne mejlove u kojima odmah navodimo zadatak, bez prijateljskog pozdrava. To čini interakciju hladnom – skoro kao da druga osoba vredi samo za zadatak na kojem radite.

Dodavanje prijateljskog pozdrava je brzo i jednostavno rešenje, koje mnogo pomaže.

Zamka za prijatelje

Ljudi nisu uvek otvoreni o svojim namerama, kao što smo svi naučili na teži način. Zamislite, na primer, da dobijete poruku: „Imaš li planove za večeras?“ Možda pretpostavljate da osoba koja je šalje želi da se nađete na večeri ili da gledate film. Ali kada odgovorite, obaveštava vas da joj je potreban prevoz do aerodroma, i pošto ste već rekli da ste slobodni, možete da je odvezete – zar ne?

Mnogi smatraju da je to etička dilema: Da li je u redu lagati da bi se izvukli? („Ups, zaboravila sam! Zapravo se nalazim sa tim i tim na večeri!“). Zato bi trebalo da izbegavamo da dovodimo prijatelje ili kolege u ovu situaciju tako što ćemo uvek biti otvoreni o svojim namerama.

Istrpite tišinu

Kada razgovor zastane i zavlada tišina, mnogi se osećaju krajnje neprijatno i brže bolje kažu nešto – bilo šta – često nepromišljeno, i često zažale zbog izrečenog. Komunikolozi savetuju da se naviknemo na tišinu.

Ako niste sigurni šta da kažete tokom nekog ozbiljnog razgovora, bolje je priznati: „Ćutim jer stvarno ne znam šta je najbolje da kažem“ ili „Želim da budem od pomoći i da pokažem svoju podršku, ali nisam sigurna kako da to najbolje uradim .“

Ova vrsta iskrenosti može biti u koristi posebno u partnerskim vezama.

Izlivi besa

Kada neko nagomila gomilu frustracija, nezadovoljstava i povređenih osećanja – a zatim ih sve izbaci tokom vatrenog izliva – to može ozbiljno da utiče na odnose.

Ovaj nezdrav obrazac komunikacije bolje je zameniti trenutnim, zdravim rešavanjem sukoba. Takođe je dobra ideja razmisliti o tome da li su stvari zbog kojih se nervirate zaista važne.

Na primer, zapitajte se: „Da li je stvarno važno to što žvaće otvorenih usta? Da li je to moj problem ili njegov/njen?“, posebno ako je u pitanju prijatelj ili kolega sa kojim ne provodite svaki obrok. Ponekad moramo biti spremni da nešto otrpimo.

Pogrešno dijagnostikovanje sukoba

Mladi ljudi, posebno, dijagnostikuju svoje vršnjake kao narcise ili ih optužuju za gaslajting ili izazivanje traumatske reakcije. Ovaj „terapijski govor“ obično nije tačan – i koristi se kao oružje da se prekine razgovor i iznesu ove optužbe koje nose određenu stigmu.

Ljudi su posebno skloni pogrešnom dijagnostikovanju sukoba. Često ih povezuju sa nekim veoma valjanim osećanjima ili tenzijama u vezi. Zato često stigmatizuju jezik mentalnog zdravlja i koriste ga na način koji nije prikladan – i što je najvažnije, verovatno će tako dovesti do eskalacije problema.

Surova iskrenost

Iskrenost je neophodna u svakoj vezi, ali se može i zloupotrebiti. Jedan od načina na koji se to dešava jeste kada ljudi uokvire oštre reči kao „samo sam iskren“, oslobađajući frustraciju bez razmišljanja kako te reči mogu biti primljene. To postaje štit za oštre primedbe. Iskrenost prestaje da bude put ka razumevanju i počinje da se oseća kao nešto što nanosi više bola nego jasnoće.

Da biste se rešili ove navike, potrudite se da usporite i razmislite kakvu ulogu se nadate da će iskrenost igrati u razgovoru. Postavite pitanja poput: „Da li ovo treba da se kaže? Da li to treba da se kaže sada? I da li sam ja ta koja treba da to kaže?“ To može pomoći da se razjasni da li će komentar podstaći pozitivne promene i razumevanje ili dodati napetost.

Teško je premostiti razlike

To što smo sa nekim u bliskim odnosima ne znači da moramo da se slažemo oko svega. Ipak, negde usput smo počeli da verujemo da bliskost zahteva slaganje. Često upadamo u mentalitet „ili/ili“, uvereni da je samo jedna perspektiva validna – sve ostalo se oseća kao pretnja. To pomera fokus razgovora sa pokušaja razumevanja na pokušaj pobede, i ljudi na kraju brane stavove umesto da istražuju perspektive.

Izazovite sebe da ostanete otvoreni – što ne znači da menjate mišljenje, već jednostavno da čujete drugu perspektivu kao deo razgovora. Moguće je ostati povezan i prepoznati različita gledišta. Ne gubimo ništa slušajući nešto drugo. Odnosi mogu da sadrže više od jedne istine istovremeno.