Održava se od 12.10. do 16.10.2015.

Deca u velikom ratu 1914 - 1918. godine

U Velikom ratu od 1914 do 1918. godine niko nije bio pošteđen, pa ni dečaci iako nedorasli za velika i teška ratna zbivanja. Shvativši svu težinu situacije u kojoj se našla otadžbina, u jednom danu su odrasli, i – bez vojnog poziva – pohitali da se vojnim vlastima stave na raspolaganje. U istorijskom pamćenju ostali su srpski mladići koji su ostavili knjige, zabavu i prve ljubavi i stali u vojnički stroj, čvrsto rešeni da brane slobodu i svoje odrastanje

Mnogi dečaci koji su želeli da brane Srbiju i Beograd bili su odbijeni jer nisu imali ni 15 godina života. Želja je ipak bila jača: lagali su mladi Beograđani da im je osamnaest, da su jaki, snalažljivi, da sve mogu da izdrže. Ubeđivali su oficire da im daju puške, da ih provere, pa će i sami zaključiti da su sposobni za borbena dejstva.

Dečaci raznih godišta, pristigli iz drugih delova Srbije i sa teritorija pod Austrougarskom, javljali su se i Savezu dobrovoljaca, koji je svoju ispostavu imao u kafani „Zlatni top“ (na današnjoj Varoš kapiji).

Milivoje Sečanski iz Golubinaca u Sremu, noću je, krišom, prešao Savu i već sutradan zatražio pušku kao dobrovoljac. Branio je potom i Adu Ciganliju i Dunavski kej. Marko Ilić, rodom iz Paćana došao je u Beograd, a kad je rat objavljen, odmah se prijavio u Sremski dobrovoljački odred, predstavljajući se kao momak od 18 godina, a tek mu je bilo 16.    Miroslav Golubović, sedamnaestogodišnjak, učenik 6. razreda gimnazije, prijavio se da ratuje protiv očeve volje.    Svetislav Milutinović Pikolo u Odred je stigao u proleće 1915. godine, bez odobrenja majke Marije. Iz Saranova u Šumadiji, petnaestogodišnji Velimir Životić Seljak stao je u stroj za upis i bio primljen.

Svetislav Krstić, zvani Lala iz Šimanovaca i Mirko Ilić, rodom iz Knina, upoznali su se na Bajlonijevoj pijaci i zajedno pošli da se prijave u dobrovoljce.

Aćim Davidović iz Samobora kod Gackog napustio je studije na Pariskom univerzitetu i došao da pomogne u odbrani zemlje. Dolazak dečaka i momčića od 12 do 19 godina bio je sve veći nakon zauzimanja Beograda 1914. godine. Bili su to šegrti, kalfe i gimnazijalci. Iako nisu dobili vojni poziv, zato što su mladi, osećali li su se ipak dorasli da stanu na branik odbrane glavnog grada i čitave otadžbine.

Svi omladinci i dečaci iz Beograda i unutrašnjosti, nakon upisivanja u dobrovoljce, ušli su u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, koji je odsudno branio obale Beograda. Njihov komandir bio je poručnik Ignjat Kirhner, koji je iz austrougarske vojske neposredno pred rat prebegao Srbima. Komandir Kirhner je sve dečake i momčiće je iz milošte zvao „jedno manguparija”, bezmerno ih je voleo i njima se ponosio. Čuvao ih je kao majka. Kada bi iz komande zatražili da preduzme izvesnu akciju, a njemu se činilo da ona traži više žrtava nego što donosi koristi, odbijao je uz odgovor:

Od mojih ludi ja gazda.

O mladim braniocima Beograda ostao je zapis dr Arčibalda Rajsa: „Oko Ade organizovana je bila prava marinska služba. Dobrovoljci u ovom logoru bili su sasvim mladi… Na ulazu u logor na straži nalazio se bosonogi mladić u košulji, s dečačkim licem pravi lik sankilota iz velike revolucije…

Za vreme drugog napada na Beograd 1915. godine dečaci su u jutarnjim časovima ginuli i osvećivali svoju poginulu braću i po ulicama na prostoru od Univerziteta do kalemegdanskih prilaza. Kada su Nemci uhvatili u prvom borbenom redu neke dečake prvih razreda gimnazije koji su svojoj starijoj braći, gimnazijalcima dobrovoljcima, doneli preobuku i ostali u okršaju, streljali su ih iako su neki od njih bili ranjeni i bez oružja.

U svojim uspomenama Bogosav Vojnović Pelikan, tada poručnik srpske vojske, zabeležio je i delić tužnih uspomena na decu koja su tih oktobarskih dana ginula u Beogradu. „Neprijatelj svoje ogorčenje što sa borbama još nije svršeno, izlivali su nad nejakom decom i nemoćnim starcima… Tom prilikom kod zarobljenog feldvebela (narednika) Oskara Bluma nađena je i jedna fotografija.“

Istraživči Nikola Giljen i Jelena Mandić navode da su na fotografiji bili austrougarski vojnici sa puškama uperenim u glave trojice dečaka, snimljeni samo momenat pre nego što će ih mučki ubiti. Dečija lica bila su izbezumljena od straha. Poručnik Vojnović je prepoznao mališane sa fotografije i prema sopstvenom kazivanju, jedva se suzdržao da na mestu ne ubije zarobljenog narednika. U tome ga je sprečila čast i zakletva srpskog oficira i saosećanje za bespomoćnost zarobljenog neprijatelja. Sve ono što neprijateljski vojnici sa fotografije nisu imali.

„Šta ste uradili s decom kada ste ih uhvatili? ‐ pitao je poručnik Vojnović austrijskog feldvebela.

„Kriegsgericht (Vojni sud), znate utvrdio je da su dodavali metke vojnicima.“ ‐ Odgovorio je narednik, bez trunke kajanja i griže savesti. Vojni sud u tim danima značilo je da su ta deca streljana u nekoj zabačenoj beogradskoj ulici ili nekom dvorištu, bez ikakvog suda, „po kratkom postupku“.

Reč je o dečacima Dušanu Vujiću (14 godina, sin opštinskog delovođe), Svetislavu Đorđeviću (14 godina, učiteljski sin) i Jovanu Staniću (12 godina, sin kapetana srpske vojske). Sva trojica su bila iz Beograda i sva trojica učenici Druge beogradske gimnazije.

Kako su dečaci dospeli u rov branilaca Beograda i do neprijateljskog streljačkog stroja objasnio je Bogosav Vojnović Pelikan. U jednom trenutku borbi za odbranu Beograda dečaci su se pojavili na prvim linijama fronta da donesu preobuku svojoj braći. Kao članovi sokolskog gimnastičkog društva želeli su da i oni doprinesu odbrani svog rodnog grada. Poručnik zbog njihovih godina nije želeo da ih zadrži na borbenoj liniji, ali bilo je daleko rizičnije da ih po ubistvenoj artiljerijskoj vatri odatle vrati. Naredio im je da ostanu u rovu, pored sanduka sa municijom i čekaju da srpski vojnici krenu u proboj. Da ne mrdaju odatle dok naša vojska ne potisne neprijatelja. Vojnici sa tog položaja nikada nisu krenuli u proboj. Pobijeni su, gotovo svi, u borbi. Austrijanci su, po ulasku u srpski rov, dečake zatekli žive kraj sanduka sa municijom.

U Nišu sam našao malog Dragoljuba Jeličića kome je tada bilo 12 godina. Kad je planuo rat on je bio đak I razreda gimnazije u Šapcu. Njegov otac, mobilisani obućar, poginuo je u prvim borbama. Tada Dragoljub odlazi s četnicima i sveti svog oca. On učestvuje u svim okršajima, puca iz puške, baca bombe. Ranjen u ruku odlazi u nišku bolnicu; dok mu vade zrno iz rane, nije hteo da ga uspavaju. Bez jedne reči on je izdržao operaciju i kad je sve bilo svršeno on je uputio najomiljeniju komordžijsku psovku na adresu "Švaba". Princ Aleksandar, sada kralj, lično ga je proizveo u kaplara. (Dr Arčibald Rajs o dečaku Dragoljubu Jeličiću: mr Adam Stošić, Veliki dani Srbije (1914-1918), Svedočenja, Kruševac – Beograd, 1994, 433.)

Nedaleko od Leskovca video sam da deca od 10 do 14 godina napadaju neprijateljsku brdsku bateriju i zahtevaju da im se vojnici predaju, što neprijatelj i čini. Deca su sa pesmom sprovodila zarobljenu brdsku bateriju kroz varoš. Ceo svet u varoši divio se deci i vikao: „Živeli junaci, potomci Miloša Obilića!“ (Sećanje mladog vodnika 1. eskadrona 3. konjičkog puka: Mr Adam Stošić, Veliki dani Srbije (1914-1918), Svedočenja, Kruševac – Beograd, 1994, 438.)

Stradalnička 1915. godina za srpski narod, vojsku i vladu završila se odstupajućim maršom ka Jadranskom primorju.

U koloni koja se danima približavala Jadranskom moru bile su i deca, žene – ratnice, majke, sestre, verenice, izbeglice... Svi su doživeli albansku golgotu. Umirala su deca od zime i gladi ali su se u izbegličkoj koloni i rađala nova nejač.

Nakon okupacije Srbije neprijatelj se zverski svetio, ubijao je sve pred sobom pa i decu u kolevci. U blizini sela Sipulja pronađena su tri dečačića, mlađa od 10 godina, dva od 12 i 14 godina i dve devojke mlađe od 20 godina, svih sedam vezanih jednim konopcem i ubijenih udarcima bajoneta.

Austro - Mađari su se pokazali krivim za jedan akt koji sve do danas nijedna savremena vojska nije izvršila! Oni su odveli u zarobljeništvo mirno i nedužno stanovništvo gradova i sela.

Ti stanovnici nisu, to treba posebno podvući, odvedeni kao taoci. Austro - Mađari su ih smatrali "zarobljenicima" iz jednog sasvim drugog razloga. To su govorili javno: "Zato da bi kralj Petar ostao bez vojnika u toku mnogih narednih godina."

Odveli su sve mladiće, buduće vojnike, zatim muškarce u godinama, potom žene, posebno devojke i decu. (Mr Adam Stošić, Veliki dani Srbije (1914-1918), Svedočenja, Kruševac – Beograd, 1994,).

Sa srpskom vojskom u grčka ostrva stigao je i veliki broj dece. U početku su bili smešteni u prolaznim logorima u Potamosu, Kontokali i Koradži, a teško bolesna u engleskoj bolnici za decu u gradu Krfu. Zbog iscrpljenosti i neuhranjenosti, mortalitet dece je prvih dana bio veliki. posle kraćeg oporavka najveći deo dece, nepunoletnih mladića i studenata, preko 4.000, bilo je preveženo transportnim brodovima na Korziku, u Francusku u 43 škola i univerziteta na dalje školovanje. Na teritoriji Grčke za srpsku izbeglu decu osnovana je gimnazija u Volosu, a u Solunu i na Krfu, osnovne škole i niže gimnacije. Za mladiće nesposobne za vojnu službu, formirane su na Krfu poštansko-telegrafska i šoferska služba. (Žika  Živulović, Junaci odbrane Beograda 1915, Beograd, 1995.)

UDRUŽENjE RATNIH DOBROVOLjACA 1912-1918 NjIHOVIH POTOMAKA I POŠTOVALACA, BEOGRAD

Izložbu pomogli:

1. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja

2. Vojni muzej

3. Arhiv Srbije

4. Radio Televizija Srbije

5. Pedagoški muzej

6. Istorijski muzej Beograd

7. Arhiv Srpske pravoslavne crkve

8. Istorijski arhiv Vranja

 

Zahvaljujemo se na ustupljenom materijalu iz:

9. Albuma potomaka Milana Mišića, profesora Srpske izbegličke škole u Bastiji

10. Porodične zbirke ratnog reportera Riste Marjanovića


Autori izložbe:

Nada Petrović

Predrag Pavlović

Vidoje Golubović


TEMATSKI SADRŽAJ IZLOŽBE

UVODNA

STRADANjE SRPSKE DECE 1914. I 1915. GODINE

DECA DOBROVOLjCI U SRPSKOJ VOJSCI

ALBANSKA GOLGOTA

STRADANjE SRPSKE DECE U SRBIJI POD OKUPACIJOM 1915-1918.

broj komentara 0 pošalji komentar