Оживљена лепота - Изложба колекције Пигмалион

Захваљујући брижљиво сакупљеним делима великог заљубљеника у уметност и њиховог даривања свом народу, Нови Сад има велику и богату Спомен збирку Павла Бељанског, институцију на темељима посвећености једног човека. Музеј у Смедеревској Паланци винуо се у сам врх кућа културе богатих ликовним вредностима највише откупом изузетних дела колекционара Јоце Новаковића. Мајчинском немерљивом љубављу сачуване су две изузетно вредне збирке, сликара Саве Шумановића и колекционара Ериха Шломовића. Нису ли и сами колекционари небројено пута показали готово родитељску љубав и бригу за уметничка дела? Истрајни и стрпљиви сакупљачи, они ће својим новцем непогрешиво купити вредна дела различитих аутора и рукописа са убедљивом заједничком карактеристиком: пред њима пуних и очију и срца готово сваки је посматрач. Бирократија културе туђим новцем уме да купи и оно што нас чини равнодушним.

О оживљавању Пигмалиона исписана је легенда. Колекцију овог имена исписују дела савремених уметника са простора бивше Југославије. Неки од њих увелико сликају небеским простором, други су у најзрелијим годинама, има и оних који се пробијају у остављању трагова. Очигледно је да власнику Пигмалиона Горазду Чуку и његовој породици многе разноликости не сметају: различите генерације уметника, различита поднебља где стварају, обиље поетика, стилова, техника... Колекцију Пигмалион исписују препознатљиви и вредновани рукописи сваког појединца у вишегодишњем истраживању онога што завређује откуп или је настало у озбиљно организованој колонији. Последњих година уметници гостољубље осећају на југу Србије у љубичастом лавандом обојеном пејзажу живописног села Тамњаница. Добар домаћин омогућио је сликарима изузетан радни и смештајни комфор. Увелико је у припреми стварање вајарског атељеа у коме ће настајати камена обличја реномираних скулптора регионалног простора.

Породица Чук из Словеније негује врт у коме различити цветови цветају и сви неодољиво миришу. Није ми намера да дела колекције Пигмалион сврставам у фиоке правећи компликоване и сасвим непотребне анализе и поређења иако тиме ризикујем да ми замере на недоречју. За именима као што су Божа Илић, Андреј Јемец, Франце Михелич, Јоже Циуха, Јоже Тисникар, Мића Поповић, Милан Коњовић, Паоло Ћерви, Рихард Јакопич, Војо Станић, Владимир Величковић, Валентин Оман, Сафет Зец... жуде многи музеји и угледне галеријске институције. Толико различитих вредности на једном месту! Експлозије боја на палетама Андреја Јемеца и Милана Коњовића само наизглед делују слично али су импулсивни потези њихових експресионистичких дела особени. Фигурације Клавдија Палчича и Љубомира Попадића одишу различитим поетикама а подједнако изазивају емоције код посматрача, задивљеног призором другачијих сликарских рукописа али подједнаком виртуозношћу. Да ли су Жарко Врезец, Живко Марушич и Санди Червек на истом истраживачком путу трагајући за другачијом светлошћу? Да ли бисте на зиду своје куће више волели разуздани надреализам Горана Митровића или смирену бајку Снежане Петровић? Можемо ли поредити дела двојице младих уметника: наговештене фигуре у мистериозној магловитости Вељка Ваљаревића са цртачки дефинисаним и прецизно исликаним ликовима Марка Кусмука? Само мотив пуком случајношћу повезује слику Данице Масниковић и скулптуру Јанеза Бољке. Марко Тубић вајарском моделацијом поентира на платну док Милан Пантелић форму наговештава постепено је откривајући испод тајанствених слојева. Посматрач не може остати равнодушан пред различитим и особено карактеристичним стилизацијама ветерана Воја Станића и знатно млађег Славка Крунића. Сликарски хедонисти подједнако ће уживати у боји и атмосфери потпуно различитих и неупоредивих сликара Клементине Голије, Василија Доловачког и Жељка Ђуровића.

Било би неозбиљно изложити фотографије или гипсане предлошке скулптура које су својим утемељењем преобликовале простор под отвореним небом и због тога су пред нама галеријски формати ове колекције. Златноруки Никола Смилков и Петар Хрануели у камену и стаклу показују своје схватање фигуре препознатљивим обличјима опточеним ауром интиме. Изванредни Божо Терзић остаје доследан гротескној скулптури која не престаје да нас одушевљава идејом, формом и бојом. Скулптуре Тамаре Ракић делују попут прецизних просторних цртежа а бронзане скулптуре Јанеза Бољке и Изидора Урбанчича изнутра нас фасцинирају снагом а споља готово сликарском разноликом обојеношћу.

Пред публиком је један избор а у мени осећање да сам се о неке ауторе огрешио онемогућен искључиво простором да их уврстим у ову изложбу. У тексту непоменути аутори равноправни су са онима које помињем а речи у каталогу не могу се мерити са доживљајем у галеријском амбијенту.

Изношењем из скривених депоа Пигмалион је оживљен и пред нама је сва његова лепота.

Каталог