Деда, тата и ја - Драгиша, Милан и Ивана Станисављевић

Пред нама су радови троје аутора: покојног Драгише Станисављевића, његовог сина Милана и  унуке Иване. Три уметника који осим исконског смисла за фантастику немају никакве подлоге за оно што стварају. Нису учени, не пореде се ни са ким, настају као и њихова дела, сами из себе.

Суштински, уметност оваквих карактеристика категорише наивом, или наивном уметношћу. Међутим, када кажемо ликовна или уметничка наива ми мислимо на одсуство едукације кроз коју пролазе номинално професионални уметници. Међутим,  и деда, и отац и кћер имају само једну едукацију – ону коју разумеју узајамно и проналазе у ризници коју носе у себи.

Милан Станисављевић, светски афирмисан наивни уметник, присутан је у многим светским збиркама. Постоји једна давна народна легенда, једно исконско веровање, хришћанско, паганско, древно, где у свакој ствари а нарочито у живим бићима, у деблу дрвета, постоји живо биће које и сами у себи осећамо. То биће може се показати, може изаћи из своје анонимности онда када га препознају људи попут ово троје излагача. То исто важи за празно платно у коме постоји слика, коју само треба сагледати и показати.

То је све с оне стране конвенционалне границе реалности и фантастике. Могло би се, конвенционално рећи, да је једнако фантастично уопште бавити се уметношћу (данас), а посебно у домену уметности; фантастично је бавити се њоме без едукације, са исконским, древним, мистичним осећајем живота који тражи свој израз и налази свој особен ликовни језик, захваљујући рукама ствараоца, аутора.

Не могу да пронађем речи којима бих покушао да дочарам категорисану вредност ликовног дела било којег од учесника ове изложбе. Сва овде изложена дела делују тако хомогено по једном својству које је им заједничко – а то је непатворена истинитост оног монолога који започињу да изговарају речима облика у простору и времену, у форми  и трајању. Омиљени материјал у коме раде отац Драгиша и његов син Милан јесте дрво вађено са дна Колубаре, које је хиљадама година лежало у глибу. Реч је о материји која је готово неуништива, коју треба радити најјачим длетима, која има тврдоћу камена, која се тешко обликује; сваки траг у њему ослобађа њену телесност, старости времена, пролазности и претвара у трајна и чини се вечна бића;  она тако наликују живим створењима, уколико мање они који су их стварали инсистирају на томе.

Слично се може говорити о сликама најмлађе од њих троје, Иване, која чини исто, прихватајући се нарочито припремљеног платна, које заправо и није то што та реч обично значи, већ је подлога за лаике састављена од тајанствених влакана која примају патинирану боју и региструју потезе нимало слично онима какве повлаче  изучени и вични мајстори сликарске уметности.

Основни ефекат радова ових аутора, јесте енергетски потенцијал који избија из њихових радова. Он је тако жесток да баца у засенак све друго што би се неким изоштреним и професионално брушеним чулима могло регистровати и анализирати, узбуђује до крајности посматрача, буди у њему оно чега ни сам није свестан, оно давно потиснуто и заборављено, а онда изненада оживљено осећање праисконске истинитости онога што чини облик у свету и материји мимо времена, мимо простора. То је нарочити модалитет лепоте, најчудније, најзагонетније речи која се може изговорити.

Како може бити лепо у неком класичном или ренесансном смислу речи оно што је за већ урођену свест посматрача тако грубо, тако сирово, тако елементарно, да превазилази границу између могућег и немогућег? Али нико не може порећи истину да је задивљен управо мистичном лепотом ових слика и скулптур, а које су више од тога: поново оживљена неуништива енергија онога што у чудесном телу света превазилази границе и времена и простора. Ово је утисак који надвисује сваку реакцију на конкретно ову изложбу. Тако раде смо малобројни окатегорисани наивци не само овде, и не само сада. Уметност никад није сериозна ни наивна, уметност је увек само оно што може бити: неприкосновена и препознатљива Лепота. Само треба имати снаге да се савлада опора, примарна грубост површине на којима Ивана слика човеколике прилике, реалније од било какве анатомски и биолошки обликоване форме. Тако делују и тела и ликови Милана Станисављевића, као и ликови његовог оца, двојице видовњака који у нама, одвиклим од онога што свет заправо јесте, призивају онај свет који се још у Светом писму помиње као превременски. Треба имати посебну моћ, да се он препозна, запази и покаже. И ту видимо да је оно најтајанственије што уметност носи у себи једнако присутно од њених почетака па до данас.

Постоји прича, која није анегдота, да су шпански археолози у Пиринејима пронашли пећину Ласхо у којој су нашли фигуре које тако личе на ово што видимо на овој изложби, старе десетинама хиљада година. Звали су у то време живог и славног велемајстора Пикаса, који је обишао пећину, да га упитају, какав је његов утисак и мишљење. Питали су га, пошто се појавио из њене таме:

"Маестро шта кажете на ово?"

Пикасо је одговорио: "Нисмо ни мало напредовали."

Исто бих рекао овде, у овом галеријском простору, уосталом и на сваком другом месту где се појаве чуда попут ових. Станисављевићи су показали оно што није знао само Пикасо, што мора знати сваки човек који има срца да осећа шта је уметност. Она је светиња, а светиња се не мења, свето је изнад свега и свето је свако дело које настаје из осећаја те тајне коју крије овај или онај кутак на чудесној планети  којом лутамо кроз космос. То је једини доказ који би могао послужити да верујемо и надамо се да заиста има Бога. А за Бога се казе да има четири својства: да је свемоћан, свезнајући, добар и леп. Три су она у која се може веровати (Отац, Син и Дух), а само се Једно види својим очима, а то је – Лепота.

И то виде тако јасно и на исти начин ово троје уметника, као што су то видели њихови најдавнији преци и као што ће видети њихови далеки потомци. Зато, поклонимо се светлости ових чудесних дела која су пред нама.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.