Галерија РТС, од 3. априла до 5. маја 2024. године

 „Сваки неостварен сан оставља отворен пут за нова, можда бескрајна сањања“- Славко Крунић.

 После десет година сликар Славко Крунић излаже у Београду, априла 2024. у Галерији Радио-Телевизије Србије. Нови циклус Крунићевих слика под називом „Та дивна неостварења“ обухвата око 40 дела овог мајстора свог заната која до сада нису виђена у јавности.

Посебним сликарским рукописом и снагом креативног духа Славко Крунић издваја се на уметничкој сцени ових простора настављајући традицију српских сликара фантастике. На његовим делима представљени су људи са њиховим фантастичним животним причама и крупним необичним очима попут неких архајских, чудноватих бића. Галерија лица које Крунић слика препознатљива су већ на први поглед. Та лица као да излазе из неких већ виђених ликовних дела или књижевних романа. Сви су беспрекорне коже без белега или ожиљака, идеализовани попут савремених светаца, а ипак што их дуже гледамо, та лица са Крунићевих слика нам постају познатија, ближа, као људи које свакодневно срећемо. Ефекат зачудног на портретима, изазван асиметријом, на зрнастој текстури коју најчешће користи даје његовим сликама посебну слојевитост – материјалну, али и ону временску.

Ипак, уметник се очигледно не ослања много на стварност. Крунић се игра идејама и ставља их у образац критике односно сатире. Док многи стваралаштво Славка Крунића називају надреализмом, магичним реализмом или како је најсвеобухватније - фантастична уметност, сам уметник каже да термин сањалачка уметност можда најпрецизније описује његов опус.

У најновијем циклусу, који представља у Галерији РТС, Крунић прави помак у свом стваралаштву одвајајући главне протагонисте од карактеристичних ренесансних призора. Слике у новој атмосфери представљају новост у опусу овог врсног уметника.

Славко Крунић рођен је 1974. године, у Београду. Сликарство је изучавао у класи професора Радомира Рељића на Факултету ликовних уметности у Београду, дипломирао 1998. године, а магистрирао 2002. у класи професорке Анђелке Бојовић. Од 2000. године члан је уметничког удружења УЛУС, а од 2011. – УЛУПУДС-а.

Дела је излагао на више од 200 самосталних и групних изложби у земљи и иностранству, од тога на 39 самосталних. Његове слике доспеле су до јавних и приватних збирки, колекционара са најнеочекиванијих страна света, а илустрације су нашле пут до бројних књига и часописа. Од 2010. до 2015. године радио је као илустратор за Политикин Забавник. Књигу “Сатириконе” објавио је 2010. године. Јунаци Крунићевих слика постали су тада јунаци кратких прича француске књижевнице Елоди Пинел. Са књижевницом Мирјаном Огњановић уприличио је три књиге – „Управа неукаљаних части“ (Академска књига), „Несаница за двоје” (Боока) и „Маузолеј” (Алтанова), да би четврту књигу „Лажне бајке“ (Боока) реализовали заједно са писцем Давидом Албахаријем. Са списатељицом Сањом Домазет приредио је књигу „Мале богиње“ (Службени гласник). Своју монографију „Маузолеј несавршенства“ са текстом Била Гулда, америчког музичара и продуцента, објавио је у Лондону. Илустровао је књигу „Књига које нема“ Ђорђа Балашевића. Илустровао је каталог, плакат и билборд опере „Вертер“ Народног позоришта у Београду, као и плакат и билборд за оперу Севиљски берберин. Његови радови се могу наћи на омотима музичких издања светски познатих извођача. Београђани га памте као ди-џеја познате „Академије“ 90-тих година, а музика је осталаи данас важан део његове инспирације. Живи и ради у Београду и Новом Саду.

У тексту за каталог изложбе Славка Крунића у Галерији РТС књижевник Бранко Кукић анализрајући његово дело и савремену декаденцију између осталог каже:

«На портретима Славка Крунића приметио сам једну сликареву интересантну намеру, верујући да он те своје уметничке поруке није свестан. Наиме, на многим сликама српског сликарства XIX века сликари су на портретима познатих и непознатих уз портрет стављали неки симбол, било знак флоре, фауне или неког предмета. Да ли су то били симболи расположења портретисаног, или симболи његове младости, старости, отмености, скоре смрти, његовог дела и карактера, или знаци предсказања, то је тема претпоставки тумача тих портрета. Да ли су насликани због тадашњих манира, разлога жанр-сликарства, или због улепшавања портрета, или из немоћи поставке портрета, ми то не можемо поуздано знати. О томе историчари уметности могу да разглабају до миле воље. Мислим да су стари сликари имали у виду да је цео боговетни свет једна целина, и да сваки делић те целине одражава свет као тачку у којој је све сажето. Враћање тој идеји данас се зове – декаденција. Али симболи на тим сликама могу да значе радост, тугу, меланхолију, пролазност живота, рађање новог света и нових идеја, запитаност над светом, страх, смрт или њено наслућивање. Све је то скупљено у интуицији и наслућивању сликара који портретише, или ти симболи значе нешто конкретно. Али то једино или слути или зна портретиста, јер он путем своје уметности „види“ судбину, али не само судбину једне личности, него и судбину света. У том тренутку он је и „јунговац“, или „фројдовац“, или „видовити“, дакле неприкосновени. Смисао уметности је, између осталог, и у томе.

Не знам да ли је сликар Славко Крунић свестан овога о чему говорим. Али када је уметник био искључиво рационални технолог? Никада.

Презрењем декаденције бојим се да ће у времену које долази уметник бити доведен у стање када ће самог себе више ценити као технолога, односно техничара, него онога који свету даје стозначне поруке, слутим да ће свет подићи на једнодимензионалност. Та стрепња и сумња већ представљају страх, немоћ и ужас данашњег света»- истиче Кукић.

(цео текст можете погледати у каталогу изложбе).