Траг класике у сусрет новом

Екатерина Берјоскина Милићевић на најбољи начин оличава вредност наслеђа својих предака. На почетку је важно напоменути да је она културни амбасадор Русије у Србији и да је њен допринос српској културној сцени изузетно велики. Она је била уметнички директор галерије Руског дома, где је покренула дечију ликовну школу и где је водила галерију руске уметности „Берјоска“, као и „Арт кафе“. Организовала је хумантиране акције у време НАТО агресије на Србију, како би помогла српском народу. Памтим и њену изванредно прихваћену изложбу у Паризу у Југословенском културном центру 2000. године.

По вокацији је архитекта (завршила је Архитектонски факултет у Москви, под менторством проф. Михаила Посохина). Још у време студија учествовала је на конкурсима младих архитеката Москве и освајала запажене награде. Све ово није необично када знамо да је и њен отац цењени и уважени архитекта у Москви – г. Јуриј Берјоскин. Такође, запажен је и његов сликарски опус у класичном стилу. Амбициозни отац је имао неизбрисиву улогу у Екатеринином одабиру свога животног опредељења. Уписао је десетогодишњу ћерку у престижну ликовну школу Валентина Серова у Москви и на тај начин јој омогућио да додатно развија свој уметнички потенцијал.

Екатерина је чуварка културне и породичне традиције којој припада. Стога можемо истаћи неке од њених најзначајнијих предака. Један је диригент, један кларинетиста, док је најзначајнији међу њима Екатеринин деда Лев Таргонски, који је у периоду од 1950. до 1960. године учествовао у формирању Совјетског свемирског програма с ракетним стручњаком Сергејом Короловим. Екатеринини корени са снажним стаблом на коме су се разгранале гране са плодовима именом Екатерина и Ивана.

Екатеринина дела припадају тзв. штафелајском сликарству. Њене слике су начињене техником уље на платну. Њена платна су већих и мањих формата. На њима доминира сигуран потез експресивног набоја. Градски пејзаж је главни мотив у њеном сликарству, али важно место у њему има и мотив мртве природе. У оквиру њеног стваралаштва посебну пажњу привлачи градски пејзаж осликан у жанру пејзажног сликарства који се назива ведута. Најпознатији представници овог жанра су италијански сликари Каналето (слика „Канал Гранде у са базиликом Санта Марија дела Салуте“ у Венецији), затим, Франческо Гварди (слика „Дуждева палата у Венецији“).

На Екатерининим ведутама присутни су градски пејзажи и сакралне грађевине које одају утисак грандиозног простора, на основу чега постаје јасно да ова уметница врхунски влада перспективом. Слободном и прецизном руком једног архитекте-сликара она исцртава вертикале и хоризонтале као обавезне оквире грађевина, док је на њеним сликама доминантан мотив неба. Оно је насликано финим и меким прелазима плаве боје са пловећим белим облацима. У оквиру градског пејажа присутне су и костимиране људске фигуре које носе маске на карневалу у Венецији („Венецијанске ноћи“ и „Звуци музике на Тргу Св. Марка“).

Слика „Небо изнад Санкт Петербурга“ је импресивна, а нарочито начин на који је уметнички изведен мотив одсјаја неба који се рефлектује у реци Неви. На реци се још налазе и бродови усидрени у луци. Тај призор буди жељу да се нађем на неком од насликаних бродова и низводно отпловим до Балтичког мора. Моја машта је побуђена искреним доживљајем и снагом коју буде Екатеринина уметничка дела. Њен стил бих упоредила с начином на који Антон Павлович Чехов описује зиму у својим приповеткама. Иако се ради о различитим врстама уметности, добар уметник може различитим средствима створити подједнако снажан ефекат. Оно што је Чехов речима „насликао“, то је Екатерина верно „описала“ помоћу своје четкице и боја. Треба истаћи и то да ова уметница слика и портрете (насликала је портрете руских царева који се налазе у ресторану „Руски цар“ у Београду).

Екатеринина ћерка, млада сликарка Ивана Краљевић, такође је аутентичан и необичан стваралац. Она, драматичном и сигурном, а разиграном линијом ствара своја уметничка дела. Док гледам призоре мајке и детета на сликама, сећам се сопственог мајчинства и на њима проналазим диван приказ мајчинске нежности. Ивана Краљевић ствара и дела у дигиталној форми. Она су веома занимљива и изазивају полемику међу посматрачима. Ја у њима препознајем плакатна решења с различитим варијантама модних реклама, уз приметан утицај Ендија Ворхола.

Ивана Краљевић је сјајан пример ствараоца који нам улива наду и веру у постојање младих талената. Ова уметница својим дигиталним радовима доказује да је уметност „божанско лудило“ променљиво а ипак постојеће, због артефаката који остају бесконачно на планети Земљи. Верна властитом стилу, који се заснива на споју класичног и модерног, ствара јединствен стваралачки израз који се не заснива на опонашању демистификоване структуре одвојене од имитације и опонашања одбија законе Мимезиса. Онај који имитира најгори је од своје врсте, Ивана Краљевић то засигурно не ради. Млада уметница је победила академизам, надвладала га и саградила препознатљив рукопис посвећеним радом.

Биографије

Екатерина Милићевић рођена је у Москви, у породици познатог архитекте Јурија Берјоскина. Од раног детињства отац је код ћерке развијао љубав према уметности и у десетој години уписао је у ликовну школу. Директор у школи на Кропоткинској био је познати московски сликар Јевгениј Лапин ђак Куприна и Шевченка, оснивача руске авангардне школе двадесетог века (његова дела налазе се у Третјековској галерији и Руском музеју).

Под утицајем оца, Екатерина уписује Архитектонски факултет где је и дипломирала код главног архитекте Москве, академика Михаила Посохина. Још за време студија учествовала је на конкурсима младих сликара Москве и освајала запажене награде.

Од 1997. године постаје уметнички директор галерије Руског дома у Београду. Сарађује са најпознатијим југословенским сликарима тог времена: Милошем Шобајићем, Ољом Ивањицки, Радованом Мићом Трнавцем, Милићем од Мачве, Драганом Малешевићем Тапијем, Сергејом Јовановићем... Посебно се ангажује на довођењу руских сликара из Москве у нашу земљу.

Екатерина Милићевић отвара 1998. године дечју ликовну школу кроз коју; за шест година трајања, обучава више од 400 деце која ће се потом уписати на високе ликовне школе и ликовне академије.

Током 2000. године отвара Арт кафе клуб, где наставља дружење са познатим београдским уметницима: певачима, глумцима, сликарима, међу којима су и Ђоре Марјановић, Живан Сарамандић, Радмила Караклајић, Оливер Њего и многи други.

Ивана Краљевић рођена је 1989. године у Београду. Ћерка познате уметнице Екатерине Милићевић и унука московског архитекте Јурија Берјоскина. Од малена је похађала дечију ликовну школу при Руском дому у Београду, касније у Дипломатском клубу – којом је руководила њена мајка Екатерина. Такође је похађала атеље професора Јеловца. По завршетку средње Дизајнерске школе у Београду, уписује Мегатренд факултет за уметност и дизајн, али након годину дана напушта студије и одлази у Италију где уписује сликарство на Академији лепих уметности у Торину. Поред своје мајке, уметност и сликарство је учила од својих драгих професора, међу којима су: Јелена Медаковић, Зора Давидовић, Драгана Родић, Gianfranco Rizzi, Marco Cingolani, Laura Valle, Gian Alberto Farinella, Antonio Fortunato. Поред сликарства увек је гајила љубав према илустрацији и савременом костиму. Излагала је на групним изложбама у Србији, Италији, Русији и Швајцарској. Прва изложба је била одржана још током школовања у Београду, у културном центру Браћа Стаменковић, након тога је излагала на изложби „Октобар“ у Руском дому 2013, а самосталну изложбу у Руском дому имала је 2014. године, 2015. године у Пинакотеци Академије Албертине, 2022. у Москви, а у априлу 2022. отвара своју галерију у Цириху „Gallerie Kraljevic“.