Милутин Дедић- Записи с предумишљајем

Ако верујемо да нам душа још није умрла, а место јој заузео разум или савремена технологија, ако верујемо да је и данас важно трагати за смислом, онда о ризници уметничких дела коју нам је оставио Милутин Дедић не морамо говорити много. Будимо храбри да завиримо у празнине сопствене душе и пронађемо сродни са Милутином део… Препустимо се очима и срцем и пронаћи ћемо тај изгубљени део себе. И у њему препознати део Милутиновог бескрајно разноликог и богатог бића који нам је за живота подарио.

Сликар који пише и писац који слика. Новинар, историчар уметности и путописац, рођени Шибенчанин али много познатији београдски боем. „Академик“ без основне школе и са дипломом историје уметности. Звали су га сликаром културне баштине, свакодневног живота и обичног човека… За живота променио је многа занимања, али се уметности није одрекао. И знани и незнани, и пријатељи и само они знанци, поштовали су га, многи и волели. Умео је, кажу, да разговара са човеком, онако како човеку доликује. Да га гледа у очи. Слуша. Чује. Без обзира на то одакле је саговорник, ко ли је, те како се зове. Није делио ни људе, а ни неба и просторе, нити је икад отуђио од себе оно море поред кога се родио. Има и оних који тврде да је Милутин био као анђео. Да ли јесте и чиме смо га као таквог заслужили само Онај горе, бољи од свих нас, то може да зна. И баш таква, као анђелским крилом дотакнута, недељива, искрена, суштаствена је и уметност коју је Милутин Дедић оставио.

Рано су почели да ми привлаче пажњу људи, њихова дела и трагови које су оставили. Први сачуван запис о томе урадио сам као шеснаестогодишњак 1951. године. Нацртао сам чесму у шибенском Варошу, где сам живео, која је годинама значила живот у том безводном делу града. Сада од ње нема ни трага нити је се ко сећа. С времена на време сам све више увиђао важност трагова минулих времена... Можда термин записи и није најприкладнији с обзиром да се у грађи која се деценијама таложила, а која садржи десетак хиљада страница и пет-шест хиљада цртежа и слика, преплићу елементи дневника, хронике, путописа, поетских рефлексија, коментара и осврта на разне појаве... Како год дефинисали ову грађу, она има документарну, поучну, а верујем, и подстицајну вреност...

(из књиге „Записи с предумишљајем“ Милутин Дедић, РТС и Истина-издавачка кућа Епархије далматинске, 2022)

Знао је да наслика тишину, пером, тушем, оловком или кичицом овековечи исконска сећања, љубав и страст... да им да део себе и своје схватање света. Унесе у цртеж атмосферу прохујалог времена и стави га у садашњи тренутак, опише линијом и бојом мирис мора и борова, дрвета, потока... Речима је умео да заокружи мисао и емоцију тако да је разуме и онај дрводеља о коме пише, рибар и учењак, пастир, свештеник, професор... Оставио је записе и цртеже од првих дана немирног студентског живота у Београду, крајем 50-их прошлог века, па све до највеличанственијих споменика српске културне баштине. Уз то и крајпуташе, атмосферу живота у Скадарлији, а манастир Хиландар и Света Гора су му били инспирација за више од 500 цртежа. Путовао је, записивао, цртао до савршености детаља, остављао, баштинио... Сликао је море, пучину, једрењаке, шкољке које је с љубављу сакупљао, споменике и пределе у Србији, родном Шибенику, широм Далмације и Југославије. Овековечио је многе личности свог времена, београдске боеме којих више нема, догађаје, здања, природне лепоте...

Био је он, заправо, јахач светлости у овом тмурном добу по нашим тегобним земаљским пределима.

Милутин Дедић познат је гледаоцима Телевизије Београд редовним гостовањем у серији „Енциклопедија за радознале“, као и слушаоцима Другог програма Радио Београда по ауторској емисији „Записи с предумишљајем“ која се емитовала сваког петка од октобра 2018.

У колумни на странама листа „Новости“ оставио је у запису и цртежу велики део својих дневника, за четири године готово објављено их је 190. Са Михаилом Вујанићем, Милутин Дедић је аутор прве, и једине, књиге о воденицама „Воденица – Божја и ђавоља“, из 1999, али и монографије о Хиландару, монографије српских манастира, књига „Трг тишине“, „Кућа облака“, „Осмех винског духа“, „Пркос“ ветру и времену“, „Светлост у тами векова“...

Дизајнирао је и Титову штафету, 1951. године, на предлог професора Јанковића. Била је то штафетна палица за Пионирску штафету котара Шибеник, рад који је овековечио чувени шибенски бачвар Анте Беламарић, од храстовине.

Хронику надасве узбудљивог живота Милутина Дедића можемо да пратимо сагледавајући око четири хиљаде портрета, три хиљаде цртежа, уметничке слике на којима се најчешће појављују воденице, Хиландар и море, па потом на десетине хиљада исписаних страница дневника, сакупљене предмете широм света, од венецијанских комода до давно патинираних кључева старих више векова, али и диплома, награда, на стотине остављених књига и много друге архивске грађе. Заоставштина Милутина Дедића дар је његових синова Филипа и Луке Дедића народу, овој земљи, културно историјски траг кога ће стручњаци и шира јавност у наредним годинама тек отркивати. Чува се у Дому легата Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат.

Део ове уметничке, документарне и архивске грађе представља се у Галерији Радио-телевизије Србије у знак сећања на Милутина Дедића. Шира јавност моћи ће да види прву књигу коју је Дедић купио у књижари коју је држао отац Игора Мандића у Шибенику (Питер Бројгел, 48 репродукција слика и цртежа, Зора, Загреб, 1950), колекцију старих кључева које је пасионирао сакупљао, куповао, трампио, добијао на поклон, његове дневнике, цртеже који су углавном настали на лицу места, путописног су карактера и приказују га као врсног цртача и ликовног уметника.

А. М. Симоновић