Читај ми!

Тежак живот расељених из Подујева, у куће и станове не могу, али се не одричу своје имовине

Ни после 24 године, многи расељени са Косова и Метохије немају кров над главом и обезбеђену егзистенцију. Бежећи од терора албанског становништа, Срби из општине Подујево напуштали су своје куће, станове и имања. Иако њихових кућа више нема, а Албанци им обрађују земљу, расељени из овог краја не одричу се своју имовине.

У селу Дабиновцу - само два становника. Са сином Зораном у скромној кући живи расељена Ратка Ђорђевић, из суседне Лауше код Подујева.

"Гађали су нас, и меци су пролазили, кућу су нам сву изрешетали. Нисмо имали од чега да направимо кућу у граду. Ту живимо само нас двоје сад", прича Ратка.

Са пропланка Зоран Ђорђевић сваког дана гледа у правцу свог имања у Лауши, које им је постало недоступно.

"Нико ништа није продао, све је узурпирано куће попаљене и грађевине, земљу не могу да однесу, земља то остаје наше", каже Зоран.

Радмила Ђорђевић из Перана у својој осамдесетој години мора да иде у надницу да би могла да плати кирију и да преживи, јер све што је имала у Подујеву је запаљено.

"Што се тиче неке помоћи ништа нисам добила, осим оних годину дана што смо примали брашно и пиринач. Нису ми давали дрва", каже Радмила.

У њеној близини подтстанарски живе и Ђукићи. До сада су морали да се селе једанаест пута.

"Много смо се намучили за ових двадесетпет година", каже Будимка Ђукић из Подујева.

Од када је уведена накнада од 8.500 инара за расељена лица ван подручја Косова и Метохије, кажу, ниједном, им није увећана.

"У општини Подујево ми је остао двособан, стан од седамдесет квадрата. Мајка прима пензију, да није мајке да нема те пензије ја не би могао да опстанем", каже Филип Ђукић из Подујева.

Подстанарски живи и породица Докнић, било је дана када нису имали ни за хлеб али то, кажу, нико није знао. Стан у Подујеву нису продали, а да се врате не могу.

"Поред нашег стана сад станујемо, плаћамо кирију, тешко опстајемо", каже нежана Докнић из Подујева.

Са двоје деце и киријом боре се и Миленковићи из Урошевца.

"Надам се да ће држава или општина или било ко да помогне на неки начин све нас који смо остали без кућа, без крова над главом", каже Бојан Миленковић из Урошевца.

Од када су Маљевићи из Доње Дубнице, остали без куће и имања, живе у оронулој школској згради, у Косаничкој Рачи.

"Имовину су све узурпирали, користе, поделили су међусобно, раде. Воће почупали, кућу срушили и нема ништа", каже Биљана Маљевић из Доње Дубнице-Подујево..

"Они имају такву неку стратегију да све то што је било наше и гледају да максимално униште", прича ошко Маљевић из Доње Дубнице-Подујево.

Тешко живе расељена лица али и мештани Куршумлије, јер није лако доћи до посла у мањем месту. Нема ни већих маркета, а немају ниједан тржни центар, најближи је у Нишу.

субота, 04. мај 2024.
13° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво