Траг у простору: Земља сена

Први нађени запис о Сјеници датира из 1253. године, у ком се помиње као место где су пристајали Дубровачки трговци и плаћали царину, продавали со, стакло, свилу и алат, а куповали кожу, вуну, месо, сир, восак и мед.

У прошлости важна трговачка станица на путу каравана за Дубровник, данас је Сјеница на попречном путу Рашка - Нови Пазар - Пријепоље, који спаја ибарски и златиборски пут.

У време Турака, Сјеница добија контуре изразито лепе касабе у којој доминира тврђава са кулама, а у тој малој касаби, између два светска рата, има много културних догађаја, којима су могли да позавиде и много развијеније средине.

Данас је прича мало другачија. Општина има стотри насеља, али с пута се може видети тек неколико. До многих нема ни насутог друма, па се може стићи само теренским возилом, пешице или на коњу. Некада је, кажу добри зналци сјеничко-пештерских прилика, на плодним пашњацима те висоравни било и 150.000, па и 160.000 оваца.

Још у средњем веку, сточарство је било доминантна привредна грана, а заједно са Јадовником, Пештер је био главна сточарска област средњовековне Србије. Тешко је бити пастир, рекли су многи и одбацили витлејемски штап. Од сира углавном живимо, рећи ће многи на Пештеру, и мада је квалитет сјеничког сира неспоран и потврђен кроз векове,  начин справљања тог сира данас је за многе споран.

Аутор и уредник Милица Барјактаревић, сниматељ Владимир Јовановић, монтажер Бранислава Теодосић.