Српски кошаркаши на америчким колеџима - и лопта и диплома

Буенос Ајрес, 1990. година. Југославија је трећи пут постала шампион света. Осим по златној медаљи то првенство памтимо и по томе што је Дивац спречио уношење заставe са шаховницом на паркет. А како Аргентину памти Зоран Јовановић, тада велики таленат са америчким колеџ искуством?

"Имао сам ту част и срећу да уђем у репрезентацију '90 и '91, да освојим европско и светско злато. Фали ми само олимпијско злато у колекцији које нисам успао да освојим зато што су нас санкције омеле, па '92 нисмо отишли у Барселону. Мислим да можда не би узели злато, али медаљу свакако", присећа се Јовановић, који је од '84 до '88 студирао на Луизијани.

Управо после тог првенства и пораза од Југославије у полуфиналу, Американци одлучују да се "уозбиље" и да више на планетарне шампионате не шаљу играче из колеџ лиге.

У ту лигу, шест година раније, отишао је и сам Јовановић. Имао је два циља - да настави школовање и да се физички спреми за НБА лигу.

"Васпитаван сам да је школа увек на првом месту. Био сам вуковац у петој, уписао ЕТФ и спремао се за школу пре свега, јер је кошарка била само нешто за шта сам био предодређен, и онда је требало наћи прави модалитет да се споје лепо са корисним, односно да се добије квалитетно обрзовање и настави каријера у најпрестижнијом земљи што се кошарке тиче, а то је Америка", додаје он.

Ипак, Зоран Јовановић у своје време био је један од ретких који је најбоље у каријери постигао после колеџа. Данас се на на америчке универзитете лакше стиже.

Душан Ристић био је један од најталентованијих српских кошаркаша у генерацији којој припада и Никола Јокић. Пре две године одлучио се за студије на престижном Аризона универзитету.

"Један од главних разлога зашто сам ја отишао је сам хтео да допуним неке недостатке које сам имао и сматрао сам да је тада Америка била најбоље место за то. Првенствено мислим на моје тело, фозикалност и контакт игру. Са друге стране, образовање је био та други фактор са стране, који ми је давао додатни мотив, и неку сигурност коју ћу имати. Да сам остао у Србији, не верујем да би то успео да урадим јер је систем спорта такав да би то било знатно теже постићи", почиње своју причу Душан.

На познатим универзитетима широм САД данас игра тридесетак српских кошаркаша. Многи од њих у Србији нису били довољно препознати као таленти, па су, осим кошарке, размишљали и о образовању.

Ненад Трунић, Фиба инструктор и професор на Факултету за физичку културу и менаџмент у спорту Универзитета Сингидунум сматра да је тренд одласка српских кошаркаша на студије "преко баре" на неки начин спајање лепог и корисног...

"Деца која су рецимо десетак година била у тренажном процесу у Србији, којима је ипак кошарка постала део живота, желели би да играју кошарку и даље а школовање у Америци им то омогућава, јер овде у Србији би они играли неку српску лигу а то није ниво према којем су кренули. У Америци је NCAA кошарка ипак виши ниво организације, и мислим да је њихов основни мотив да наставе да се баве озбиљном кошарком", сматра Трунић.

Некада су само најбољи млади кошаркаши одлазили на колеџ. Откуд сада толико наших момака који играју америчку Ен-Си-Еј-Еј лигу?

"Када се прави компарација са временом од пре 20-30 година уназад, јасно је да је комуникација са свим данашњим комуникацијама и друштвеним мрежама знатно олакашана. У том смислу, сигурно да је лакше деци из неког средњег кошаркашког слоја да направе видео клип, да контатирају колеџе и оду у Америку. Сада је дефинитивно лакше, али се увек поставља питање нивоа. Наравно у томе, посматрајући интерес деце која одлази, њима је добро јер спајају две ствари о којима смо причали - школу и кошарку", објашњава он.

Koшаркашки савез Србије је овог лета први пут окупио двадесетак момака у Денверу, на десетодневном тренинг кампу. Било је ту и играча који припадају другој генерацији америчких Срба, било је међу њима и неколико средњошколаца који тек треба да упишу колеџ. А сви они имају заједничку жељу - да играју за репрезентацију Србије.

Већина момака које је Савез окупио у Америци имаће вероватно успешну каријеру и ван кошарке. Они најбољи ће покушати да се изборе за НБА уговоре, одакле се лако стиже у репрезентацију.

Иако је био спречен да дође на камп, Душану Ристићу је циљ и план играње за национални тим.

"Генерално, за моју будућност А репрезентација је мој циљ. Ако је НБА лига циљ на клупском и индивидуалном нивоу, репрезентација је мој други циљ што се тиче кошарке. Ја се надам да ћу једног дана заслужити тај позив и увек ћу се одазвати", поручује Ристић.

Два млада српска кошаркаша Никола Јовановић и Стефан Јанковић били су на прагу НБА. Овог лета одлучили су да потпишу за Црвену Звезду, па онда можда даље у Европу.

На универзитетима су стасавали и великани попут Ларија Бирда, Меџика Џонсона, Мајкла Џордана и Шекила О'Нила. О'Нил баш на Луизијани где је био и Зоран Јовановић. Али ако животе наших момака на америчких универзитетима замишљате као животе Џордана и О'Нила, онда сте промашили обруч.

"Дефинитивно, живот у Америци уопште није лак. Суштинина приче је да деца тамо у оквиру предсезоне имају обавезе од 6-7 ујтру, где одлазе у теретану, после тога иду у школу, после тога имају поподневни тренинг три сата са екипом и после тога морају да иду у библиотеку да уче, да раде... Тако да је то један живот који није баш тако лак, у односу на комфорни живот који имају у својим породицама...", каже професор Трунић.

"Кад почне сезона наш дан је испланиран од осам ујутру до осам увече. За разлику од Европе ми у Америци имамо само један тренинг, јер је тешко ускладити и школу и тренинг. Тако да уместо два тренинга, имамо један дужи, од три, три и по сата", открива Ристић.

"Није једноствно завршити ниједан универзитет, и то треба ставити јавности до знања. Уколико желите да напредујете, морате да радите сами. Услови су сурови, тренери немилосрдни. То су класични професионални однос, сем што нема плаћања", додаје Зоран Јовановић, који је на Луизијани био средином осамдесетих година.

Репрезентативац Црне Горе, Никола Вучевић, један је од ретких врхунских играча са ових простора који је у Ен-Би-Еј отишао са колеџа. До сада је у најјачој кошаршкој лиги на свету заиграло 29 Срба, али само двојица су тамо стигла из универзитетске лиге касније ненаправивши већу каријеру. Они који су данас на америчким колеџима као резерву имају и то што их чека каријера ван спорта. Али навијачи Црвене звезде надају се да ће Стефан Јанковић и Никола Јовановић бити међу оним америчким студентима који ће праву каријеру направити - у Европи.