Видан Папић и Бојан Оташевић: О људима и псима

Текст: Небојша Савовић Нес

Дуго ношена идеја о заједничкој изложби двојице редовних професора са Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу дозрела је визијом необичне поставке у омиљеној ми Галерији РТС где сваки наступ одише посебном аромом.

Видан Папић и Бојан Оташевић у својим крагујевачким атељеима годинама препознатљивим рукописом остављају трагове по којима ће бити упамћени не само у српској историји уметности већ и међу генерацијама студената којима су били узвишени узор.

Обојица врло обимног опуса недавно су на својим самосталним изложбама у реномираним галеријама показали слике које видим да могу стајати једне поред других у славу фигурације где су Папићеви вукови (пси) и Оташевићеви људи више од мотива. Да ли зазиремо од људи бескућника а спремни смо да нахранимо напуштене псе, питам се док опусе двојице уметника стављам један наспрам другог.

Скоро сав дугогодишњи уметнички рад Видана Папића, материјалима везан за слику, графику, цртеж, али и објекте у простору уско је повезан са мотивом пса (вука). Сликарски чистим рукописом, врло вешто гради стилизације животиња дајући им изразе јасних емоција које недвосмислено подсећају на људске карактере. Можда су вуколика обличја прерушени људски карактери? Необичне контуре вука готово да су сведене на знак (симбол) са израженим покретом који одаје патњу, прикрадање ловини, доминацију или потчињеност. Грађење слике осим мотива прожето је и местимичним типографским композиционим уметањем, препуно експресије и са потпуним отклоном од илустрације. Папић слике допуњује рамовима који постају интегрални део дела и инсистира на њиховом значају, вешто одабирајући раскошне профиле.

Поетски призори слика и графика Бојана Оташевића су беседа о човеку, појединцу као стожеру породице, колектива и шире друштвене заједнице. Теме акта и портрета су константе у његовом опусу а слика, графика и цртеж су модуси ликовног промишљања који му омогућавају да једну идеју ликовно опсервира у различитим медијима. Лица Бојанових личности су непомична, без гримаса а суштински су попут маски, имају улогу да сакрију осећања док се ликовним средствима откривају њихове емоције. Приказане особе су на први поглед без речи јер констелација односа разоткрива непрегледне дубине психолошких драма које сваки појединац носи у себи. Изложени портрети су у стању неверице, зебње и ишчекивања, они „говоре“ о свакодневним, свеопштим ситуацијама у којима се налазе. Подједнако нас дотичу врисак боја на платну и убедљиви потези на графичким клишеима, креативном изворишту отиснутих ликова.

Деметрополизација културе не може бити декларативан став већ континуирани процес од изузетног значаја. Постављајући овакав концепт заједничке изложбе два аутора из средишта Србије намера ми је да галеријске посете и медијска представљања допринесу упознавању са стваралаштвом уметника који живе и стварају ван Београда. Не сумњам да ће публика и стручни кругови осетити идеју блискости у само наизглед потпуно супростављеним мотивима. Уметничко дело се само гледа споља а осећа изнутра. Емоције људи и паса никада ближе нису биле.

Каталог можете преузети овде.