Судбина породице Варићак

Широм света постоје бројни научници који заступају тезу о партнерском раду брачног пара Ајнштајн, међу њима је и амерички физичар Еван Харис Локер, који је за часопис "Физика данас" изнео тезу да су Милева и Алберт радили као тим: "Њихове заједничке године изродиле су Албертова највећа достигнућа, а његова физика тада је била испуњена смелим идејама… Када се њихов брак окончао, његова је физика постала конзервативна… Више није био предводник авангардних физичара, него је остајао при истом…" Он сматра да је Милева дала велики допринос физици и изразио је наду да ће јој бити одано признање и "да ће се исправити неправедни третман који је претрпела од Албертових биографа".

Светски призната научница Полин Гањон, Канађанка која живи у Немачкој, дугогодишња чланица Европске асоцијације за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) у Женеви, залаже се да Милева Марић буде призната у истој мери као и Алберт. Она неуморно држи предавања широм света где истиче парадокс да је Милева практично потпуно непозната у свету а, с друге стране, наилазимо на огромну популарност и бајке које су испредане о њеном мужу Алберту, као о великом генију који је, у ствари, током 15 година сва истраживања вршио са њом.

Италијанска физичарка Габријела Грејсон сматра да је Милева метафора за неправду и залаже се да јој Политехнички универзитет у Цириху постхумно додели диплому, а велшки новинар и писац Денис Брајан, аутор биографије о Ајнштајну, је изјавио: "Алберт је био велики мајстор у разоткривању тајни свемира, али и пођеднако вичан у скривању сопствених тајни".

Аврам Федорович Јофе, руски физичар и члан Академије наука СССР-а посведочио је да је лично читао сва три епохална рада из 1905. чији је аутор био извесни "Ајнштајн-Марић", до тада непознати службеник у Заводу за патенте у Берну. Радови су потом објавњени у "Аналима физике" где је Аврам у то време радио као асистент код немачког физичара Рендгена.

 Београдски сведок

Али, у Београду почива можда најважнији сведок заједничког рада Милеве и Алберта, сведок из прве руке, Светозар Варићак (рођен у Осијеку 1894), син Владимира Варићака, српског и југословенског математичара, физичара и професора који је рођен у етнички српској породици у селу Швица у Аустријском царству. Владимир Варићак је познавао два наша великана и био у контакту са њима – Милеву Марић Ајнштајн и Милутина Миланковића.

Када је Владимиров син Светозар завршио матуру у Загребу, отпочео је студије хемије на Политехници у Цириху, а Милева и Алберт су му издавали собу. Касније, Светозар сведочи да је Милева после напорних кућних обавеза повремено чак и после поноћи решавала математичке задатке у Албертовим белешкама. Приметио је, такође, да је њихов породични живот био срећан, мада су њени напори превазилазили њене моћи. "Алберт, до тада неискусан са предавањима, имао је доста посла око њихових припрема, па му је Милева по свом обичају и ту помагала".

У време његових студија, док је био "на стану и храни" код Милеве и Алберта, Светозарев отац Владимир увелико је предавао у Загребу, истраживао и објављивао радове на тему теорије релативитета и интензивно се дописивао са Ајнштајновима. Светозар је, по властитом казивању, помагао Милеви у кућним пословима како би она могла да се посвети науци.

Поједини Албертови биографи су доводили у питање боравак студента Светозара код Ајнштајнових, све док није објављено писмо од 14. маја 1913. које је Алберт написао његовом оцу Владимиру. Ту му се захваљивао на дивном сиру који им је послат, а у наставку је написао: "Ваш момак је један врло радознао студент и увек је весео."

Да је студент-подстанар који је живео код Ајнштајнових у периоду 1912-1914. врло добро опажао, сведоче Милевини научни рукописи који су део збирке Заоставштине Алберта Ајнштајна на Хебрејском универзитету у Јерусалиму. То су драгоцени материјални докази о њеној активној сарадњи са супругом.

Светозар се у јуну 1918. у Загребу оженио Српкињом, професорком биологије Видосавом Сомборски, са којом је 1920. добио ћерку Смиљу. Ћерка му је била професор енглеског језика у Београду.

Управо је Смиља Варићак најпознатијим Милевиним биографима, физичару Ђорђу Крстићу, који је скоро 50 година истраживао Милевин и Албертов живот и рад и др Радмили Милентијевић препричавала сећања свог оца Светозара који је укућанима радо говорио о животу у Цириху, код Ајнштајнових.

Доктор хемије Светозар Варићак се из Загреба преселио у Србију 1928, радио је у Војно-техничком заводу у Крагујевцу, а након три године сели се у Крушевац где ради у Хемијском заводу "Обилићево", истражујући хемијске отрове и могућности заштите од њих. Умро је у Београду у 38. години живота, од саркома на нози, 29. септембра 1932.

 Ни имена, ни споменика

Сахрањен је сутрадан, на Новом гробљу у Београду на парцели 2, гробно место бр. 51, али на његовом гробном месту не постоји никакав траг да Светозар ту почива. Ту информацију смо добили од др Виолете Обреновић, самосталног стручног сарадника и историчара уметности ЈКП "Погребне услуге". Недалеко од Светозара почива и његова супруга Видосава Варићак (рођена Сомборски) која је сахрањена на парцели 79, гробно место бр. 33, али ни на њеном гробу нема обележја.

Њихова ћерка Смиља сахрањена је 15. априла 1998. на гробљу Лешће на парцели 31 А, гробно место бр. 109. Смиљу Варићак је сахранила Општина Палилула, гробно место нема уплатиоца и вероватно ће бити прекопано пошто већ 26. година нема уплата закупа и одржавања, а ни носиоца права коришћења.

По сазнањима до којих смо дошли од Марије Маринковић Дукић, стручног саветника на пословима управљања гробовима, место где почива Смиља није плаћено од 1999. Ту нема ни њеног имена ни споменика. Додуше, некада давно на том месту налазио се само дрвени крст који је у међувремену пропао и који је затим склоњен.

Намећу се питања да ли ће држава Србија обновити и обележити ова два гробна места, и да ли ће вечне куће најцитиранијих сведока заједничког рада Милеве и Алберта постати део туристичке понуде престонице или ћемо их препустити забораву и прекопати; пустити да заувек потону у таму времена. Да ли ћемо дозволити да сина и унуку славног српског математичара Владимира Варићака "прекрију снегови, рузмарин и шаш". По казивању самог Милутина Миланковића, од свих професора, Владимир Варићак је имао највећи утицај на његов живот и научни пут.

И на крају, како је Ново гробље својеврстан музеј на отвореном који постоји од 1886. а следеће године обележава 140. година постојања – сазнања о блиским односима породице Варићак и Марић и породице Варићак и Миланковић требало би пренети будућим генерацијама. Занимљиво је да на Новом гробљу, од 2017. године, организују тематске обиласке, па остаје да се надамо да ће у једној од тура бити представљена и чувена породица Варићак.