Писање је моја судбина

Марина Булатовић је пи ар стручњак, новинар и писац. Београђанка, радозналог духа, путник коме границе не сметају у остварењу циљева које себи поставља, а углавном зарад општег добра...Интересантну животну причу казује кроз интервју који је дала "Магазину Слово", а који преносимо у целости.


На Вашем профилу на Википедији пише да сте консултанткиња за односе са јавношћу, новинарка и књижевница. Које од ова три занимања издвајате као највећи домет Вашег стваралачког надахнућа?

"Искрено говорећи, у области односа са јавношћу, нашла сам се потпуно „случајно“ или навођена од стране судбине, и то деведесетих година 20. века, у родном Београду. После једног врло тешког животног периода који је остао иза мене, седела сам на сплаву који је мој тата имао на Сави, а наша нова комшиница Славица Сретеновић, директорка Браћа Карић Института, тек је купила сплав до нашег. После краћег упознавања (можда баш и због мог меланхоличног стања), она ми је понудила посао, уз питање: „Шта умеш најбоље да радиш? “ Одговорила сам: „Најбоље? Да пишем!“ А када ми је саопштила: „Одлично, оснивамо PR службу у БК, ту ћеш радити“, остала сам у потпуном шоку. PR  је била потпуно непозната професија у Србији, тада нисмо имали ни интернет, ни мобилне телефоне, те нисам могла (на брзака) да сазнам о чему је ту заправо реч… Било како било, имала сам срећу да будем међу првим особама које су се у Србији бавиле PR-ом. Увек је важно да сте у нечему први! Без лажне скромности, била сам врло успешна у овом послу и ту сам се сналазила као "риба у води“.

Да бих проверила, да ли је ова професија и моја судбина, када сам отишла из БК компаније, решила сам да нигде не конкуришем за посао, него да чекам да ме будући послодавац пронађе и понуди ми радно место. То је у најмању руку била храбра, али и прилично чудна одлука. Потенцијални послодавац, могао је да ме нађе искључиво преко фиксног телефона. Четири месеца касније, зазвонио је мој кућни телефон и Предраг Николић, један од директора БК банке, понудио ми је нови посао уз речи: „То нико не уме да ради боље од Вас!“ Елем, за БК банку сам радила PR, па се тако Предраг Николић упознао са мојим радом и препоручио ме даље… Обрела сам се у ЕУнету, првом комерцијалном добављачу интернет услуга у Југославији. У PR-у сам остала око 15 година и до краја, никада нисам конкурисала за посао, увек су ме послодавци сâми проналазили, нудећи боље понуде и позиције. Каријеру сам завршила као Консултант за комуникације у компанији Футура Плус, када сам дала отказ јер сам се удала и припремала за селидбу на други континент.

Данас верујем да је моје пословно PR путовање било режирано од стане виших сила и захвална сам им на томе", каже Марина.

 Пишете за више београдских листова као и за канадске часописе САН и СЛОВО. Како је текао тај процес, да од PR стручњака упловите у новинарске воде?

"Бавећи се PR-ом упознала сам бројне уреднике и новинаре, а са многима сам и до данас остала у пријатељским односима. Сећам се, када је основан дневни лист Данас - 9. јуна 1997, са главним уредником Грујицом Спасовићем (1950-2020),  договорила сам се да пишем за њих. Груја и ја смо били припадници „истог енергетског племена“ о чему сведочи и наш последњи сусрет у Сарајеву, много година касније.

Он  је тада увелико био амбасадор Републике Србије у Босни и Херцеговини, а ја (по други пут) удата жена која је трчала од амбасаде Краљевине Саудијске Арабије, па до амбасаде Републике Србије, с намером да за један дан прибавим све могуће папире за саудијску визу, јер је мој супруг Будислав у тој далекој земљи добио посао. То је била скоро немогућа мисија.

Дојурила сам тако до амбасаде Републике Србије у Сарајеву, стигла до шалтера, који се налазио у приземљу зграде, па ту оставила гомилу папира које је неко требало да потпише или овери.

Сручила сам се на клупу, знојава и прилично нервозна, када се мало потом отворише једна врата и појави се Грујица Спасовић, па рече: „Мислила си да одеш без поздрава? Да ми се не јавиш? Хајде горе код мене у кабинет, да ти све ово потпишем и да нешто попијеш. Види, како си бледа!“ 

„Уважена екселенцијо, амбасадоре, нисам хтела да сметам“, насмеших се док сам се пела степеницама на спрат.

Груја, тај вечити добричина, видео је моје име на папирима које је потписивао и замислите (!) није послао службеника амбасаде по мене - већ је сишао сâм, а потом пажљиво слушао све појединости о мом (новом) браку и био прилично одушевљен када му рекох да Данас и мој супруг истог дана славе рођендан - 9 јуна.

У Канади, последњих година, пишем за РТ Балкан и повремено, када имам слободног времена, за Илустровану Политику и подсајт  Дијаспора на порталу РТС-а."

 Објавили сте 2013. године књигу "Нина од Арабије". Шта је тема Вашег првог романа и на какав је пријем ваш књижевни првенац наишао код читалачке публике?

"Мој првенац Нина од Арабије писала сам у Џубаилу (Jubail), а потом у Кобару (Al-Khobar), где смо супруг и ја живели десетак година. Писање се поново наметнуло као најбоља опција, против досаде и бесмисленог живота (доконе) незапослене домаћице. Била је то моја нова улога додељена од стране судбине. Иако верујем да је мој стваралачки потенцијал ту дошао до пуног изражаја, са два издавача нисам ималa среће (коло среће се окреће или не може Бог баш увек све да дâ), па сам после три продата тиража, обуставила потрагу за новим издавачем. Сада сам у фази чекања, да се коначно појави прави издавач за Нину од Арабије. Када смо се Будислав и ја одселили на Арапско полуострво (2007.), у тој држави, Србе сте могли избројати на прсте једне руке. Поново сам се нашла у прилици да прва пишем о њима, а са Саудијском Арабијом чак нисмо имали ни дипломатске односе. За свој рад добила сам неколико писама Захвалница, од принца Sauda ibn Abdulaha ibn Tunajana El Sauda и од саудијског амбасадора у Сарајеву.

Др Драгољуб Мартиновић, професор и писац, када је својевремено прочитао мој роман, написао је: „Својим првим романом Марина се представила као београдски урбани писац, могло би се рећи као ћерка, ученица и свакако женски наследник Моме Капора. „Нина од Арабије“ је баршунаст и сликовит роман који се лако чита, пун је лепоте, зрачи животним оптимизмом и изазива емоције. Укратко: ни мање огреботине, ни већих последица; ни једноставнијег романа, ни сложенијих утисака.“

 Пишете нови роман "Срећна српска Нова година", који би се пред читаоцима могао наћи крајем ове године. Шта је главна тема Вашег другог романа?

"У роману Срећна српска Нова година у којем су главни јунаци Милева Марић-Ајнштајн, Тесла, Пупин, Миланковић и сликарка Милена Павловић Барили, покушала сам да избегнем пуко препричавање њихових живота и судбина, већ да пронађем све оно што их је повезивало и спајало  - исте људе које су познавали, иста места на којима су боравили, иста интересовања која су имали… Уз мало среће и пуно рада, пошло ми је за руком да доста тога откријем. Примера ради: чак три моја јунака су обожавала хотел Москву у Београду и ту боравили; Милевин стриц Радован Марић и Теслин ујак Павле Паја Мандић су се дружили; честитали су Српску нову годину родбини у матици (Милева из Цириха, честита нашу Нову годину кумовима Гајин 19. децембра 1940; а Милена шаље честитку мајци у Пожаревац, 15. јануара 1941.) Паја Јовановић је урадио портрете три моја јунака, али са Теслом није имао среће, итд. Сви су били велике патриоте, али чини ми се да се за Миланковићева добра дела према Србији мало зна.

Иако већ 3 године покушавам (прво себи, а потом и будућим читаоцима) да приближим лик Милеве Марић-Ајнштајн, признајем да нисам успела да је „видим“ ни као тужну, ни као депресивну особу. Она је била све супротно од стереотипа који је прати. Из мени непознатог разлога, многи писци и поједини биографи, фокусирали су се на њен живот сâмо у периоду развода, у тих неколико година. Милева је живела 39 година пре почетка брачне кризе, али и 29 година после развода, па је нејасно зашто је фокус био само на тим кризним годинама. Сви који су се разводили знају да је то стресан период у животу сваког човека, зато је мој фокус на њен целокупан живот и рад."

 Из родног Београда одселили сте се у Саудијску Арабију 2007. године, а од априла 2018. живите у Торонту, највећем канадском граду. Колико ове промене животних дестинација утичу на сам садржај онога о чему пишете?

"Саудијска Арабија ми је била велика инспирација, па сам се ухватила у коштац са изазовом, да напишем роман о животу у овој краљевини. Све ми је ту био потпуно ново и неочекивано, егзотично, па је завредело и да се забележи. У Канади, пишем о нашим великанима, јер на Западу нема ништа ново, ако изузмемо деградацију културних и свих других вредности, величање долара као Божанства, и сталног пропагирања – LGBT, LGBTQ, LGBTQ2S+ итд. Никада ме нису занимала туђа посла и шта ко ради у своја четири зида, па ми све то није занимљиво као тема за неки будући роман."

 Члан сте Теслиног меморијалног друштва из Њујорка. Шта је то што сте посебно допринели својим волонтерским радом?

"Члан сам УО Теслиног меморијалног друштва из Њујорка од 2010, а рад са др Љубомиром Вујовићем, за мене био је драгоцен. Ово Тесла друштво, основано је пре више од четири деценије, а др Вујовић и његов величанствени ентузијазам на промоцији Теслиног лика и дела, никада неће бити заборављени.

Нас двоје смо покренули важну иницијативу која је уродила плодом, па је у Републици Србији 2011. године, по први пут, обележен национални Дан науке, на Теслин рођендан, 10. јула. Од тада, 10 јул се обележава сваке године у Србији. Др Вујовић и ја смо заједно радили и на проглашењу националног Дана науке и у Републици Српској. Како је др Вујовић преминуо 28. новембра 2021. окружен породицом у селу Комарно (Црна Гора), наставила сам са овим подухватом, како би се ова значајна иницијатива усвојила и у Републици Српској, што би било врло значајно за све Србе широм света", каже Марина Булатовић.

       Носилац титуле Тесла амбасадор

 Добитник сте бројних признања, наведите најважније?

"Већину признања добила сам за мој волонтерски рад на промоцији лика и дела Николе Тесле. Последња је била награда Tesla Spirit Award 2024. - за 10 година волонтерског стажа у Тесла научној фондацији Америке (ТНФ). Носилац сам титуле Тесла амбасадора коју сам добила из отаџбине, што за мене има посебну тежину и значај. Ово признање, додељивало се прошле године, поводом осам деценија културе сећања на светског и српског научника, а установио га је министар спољних послова Ивица Дачић. Награђени су и чланови Тесла меморијалног друштва из Њујорка као најстарије организације у свету која се бави очувањем сећања на лик и дело Николе Тесле, још од 1979, а титуле Тесла амбасадора добили смо др Љубомир Љубо Вујовић (1933 - 2021) постхумно и моја маленкост."

         Београд у срцу

Иако сте такорећи светски путник, родни Београд Вам је вероватно заувек у срцу. Шта је то што Вам највише недостаје из Белог града?

"Из Белог града највише ми недостаје моја сестра Бранка, неколико другарица, родитељи (Добривоје и Миљка Лазаревић) и сестрић Виктор. Мој други сестрић Лазар Петровић, на моју велику радост, живи са нама у Канади и уноси нам ведрину у свакодневни живот. Супруг и ја, растемо заједно са њим! Из Београда ми недостају поједина места као шти су Народно позориште, Ада, да тамо прошетам мојих осам километара око језера и седнем у омиљени кафе Режисер, Каленић пијаца, Топчидерски парк, неколико ресторана и Tuckwood биоскоп у мом комшилуку, као и близина Дивчибара где волим да "нестанем“ на месец дана. Када "кризирам“овде у Канади, одем у ресторан Eataly Canada, јер ме неодољиво подсећа на београдске ресторане, у биоскоп Paradise Theatre, да погледам неки домаћи филм или у Port Dover где увек рентирамо једну исту кућу - кућу са душом. И на крају, али не мање важно, иако волим канадска Icewine, нарочито са Нијагаре, недостаје ми бело вино из винарије VIVI из Страгара код Тополе, која су ручно рађена, нефилтрирана, у малим серијама, без додатних квасаца", каже Марина.

недеља, 16. јун 2024.
30° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије